O Milici Ribnikar, sasvim tiho

Čitavog svog trajanja ovde, Milica Ribnikar je usavršavala svoju izuzetnu maštovitost i darovitost koja je našim čulima i srcu izuzetna i blistava. Sve što je radila u svom ateljeu, ili uz supruga Uglješu Bogunovića, arhitektu svetskih priznanja i značaja, radila je tako detinje čisto i nikad se u tome nije promenila.
O njoj i njenom stvaranju trebalo bi da pišu lepa, mirna pera esteta i pesnika, nikako ne kritičari koji često naprave gužvu među rečima, zaboravljajući da u takvim slučajevima izuzetnih umetničkih i ljudskih bića kakva je Milica Ribnikar istaknu njeno dugo trajanje u skulpturi, i ne samo skulpturi, gde je ona među malobrojnim svojim kolegama po dletu svetlela kao lučonoša, ali nikako na račun drugih, nego je skulpturom, kolažima, uljima i ostalim umetničkim delovanjima iskazivala svoju jednostavnu, čestitu prirodu kojoj to što je radila i tako dobro umela, nikada nije bila samo igra, nego nasušna potreba, ispred svega.
Srpska skulptura u vreme jugoslovenskih prostora i komunikacija, znano je, nema dugi vek. Nasleđe iz srednjeg veka, često toliko puta precenjivano mitovima o zlatu, srebru i svoj sili dragulja na velikaškim trpezama, bila je dobro uhodana vizantijska skulptura i od nje neodvojivo graditeljstvo. Između dva svetska rata, iako često konzervativno nepomerljiva u odnosu na svet oko sebe, ne tako dalek svet, bavi se temama koje su vreme davno prošlo sada, a tema je bio čovek, njegovo biće i prostor oko njega. To nikako ne znači da tu nije bilo skulptora svetskih značenja i zračenja, ali postoji to neponovljivo, tako svima nama dragoceno vreme, nekako odmah posle drugog rata, kada pedesetih godina Beograd svojim prvim mladim, posleratnim diplomantama, postaje mit, i tamo iznad duge, onaj magični prostor koji je jako zračio i značio čitavom svetu oko nas, i mnogo dalje još.
Mudrog oka, školovala se na Akademiji kod Sretena Stojanovića i diplomirala kod Ilije Kolarevića. veoma lako određuje svoj put u umetnosti dalje. Znala je da je pred njom vreme buduće u kome će ona imati mnogo toga da kaže i uradi. Svaka njena forma, ako smem da kažem, remek-dela su joj skulpture u maloj formi, koještari bi kazali sa dosta naznaka Mura, ali Milica Ribnikar je u svakom svom delu, svakom komadu imala svoju misao, svoju lepu dušu, sopstveni ritam i kazivanje. To je blisko kada se gleda muzici koja izaziva usamljena i misleća bića da ih ona magično, poput pauka uplete u svoju mrežu i oni počinju da slušaju šta im ona kazuje. Skulptura ima svoju složenu igru, zakonitosti i pravila i to ne može nikako da se umetne u ljudsku ruku, ili misao, tek tako. Milica Ribnikar je svaki trenutak svog trajanja ovde koristila da bude i mudra i uzbudljiva, a privatno izvan dejstva reflektora ili nametanja stvarala dela, prefinjena, lirska i tako senzibilna da je to naprosto njen potpis.
Toplina i svetlost, to je delo izuzetne umetnice Milice Ribnikar koja svoje stvaranje počinje javnim spomenicima, tri biste narodnih heroja u Boru, spomenik Olgi Dedijer na Romaniji, izvanredno skulpturalno majstorstvo u spomeniku za porodicu Ivanović na Topčiderskom groblju, bisti Vladislava Ribnikara u „Politici“ ili njenom veoma poznatom i cenjenom delu u bronzi, Skadarlijska česma, sa koje je ukradena jedna, leva glava, od tri realizovane i za koji grad po već uhodanom receptu balkanskih i drugih igara verovatno čeka sledeći vek da to ispravi, sve do Miličinog koautorstva idejnog projekta TV tornja na Iriškom vencu.
Posle ko zna koliko gotovo nesabrojivih godina i njihovih teskobnih doba, dobrotom njenog sina Giše, odneo sam prijateljima u Skoplju, porodici, bistu vajara Jordana Grabulovskog-Grabula, beogradskog đaka, Miličinog prijatelja, izvanrednu studiju u 37x24x27 cm.
Iz njenih ruku je i već svetom poznata Sterijina figurina, ili izvanredan portret Petra Omčikusa, baš onako izuzetan kakav je sada njegov „Ruzmarin“, maločas izlagan u njegovom Beogradu.
Nekoliko godina je radila u Dubrovniku izvanredne figurine i biste, uz nekoliko skulptura koje se sada sve nalaze u privatnom vlasništvu. Jedna od figurina u bronzi, 52×28 cm. je u vlasništvu Jovanke Broz, ako joj i to, uostalom kao i sve ostalo nije oteto. Portret supruga, arhitekte Uglješe Bogunovića u gipsu, autora TV tornja na Avali, ispred čijih se zjapećih rupa sada neštedimice promovišu ocvale primadone, nerazumni akademici i brljivo-brbljivi isluženi novinari iz resavskog legla.
Četiri portreta sina Giše Bogunovića koji svojom umnošću i radom stvara nama neki tako potreban i dragocen – Novi Beograd, uz svu ogromnu kulturnu baštinu njenih pastela, ulja, kolaža, dela u gipsu i bronzi.