Umetnost je vrednost po sebi i doprinosi formiranju kulturnog identiteta jedne zemlje.
Mnoge države to prepoznaju pa u sopstvene stvaraoce ulažu.
Umetnici u Srbiji dejstvuju uglavnom onako kako to jedino mogu.
Najveći broj stvaralaca u oblasti vizuelnih umetnosti su samostalni umetnici.
Samostalni umetnici su po Zakonu o kulturi Republike Srbije oni koji nisu u radnom odnosu, a kojima je umetničko delovanje glavno i osnovno zanimanje, imaju pravo na penziono, invalidsko i zdravstveno osiguranje.
Da bi umetnik koristio svoj status samostalnog umetnika, treba da ga kao takvog prepoznaje reprezentativno udruženje, a to su ULUS ili ULUPUDS za vizuelne umetnike.
Broj samostalnih umetnika u Srbiji po najnovijim podacima Ministarstva kulture iznosi 2.375.
Takođe postoje zaposleni i nezaposleni umetnici, samozaposleni i umetnici u penziji.
Među zaposlenima posebnu kategoriju čine oni zaposleni u obrazovnom sistemu.
Samozaposleni su oni koji sami sebi preko svojih agencija uplaćuju doprinose.
Umetnici su uglavnom prepušteni sami sebi i retko se dešava da ih neka državna ustanova tretira kao dostojne članove društva.
Veliki broj umetnika penzionisani su i budući da su im osnovice bile veoma niske, sada imaju veoma male penzije, te tako ne mogu stvarati, jer ne mogu izdvojiti novac za materijal iako se nalaze u godinama kada bi to mogli odlično da rade, jer su kao stvaraoci potpuno zreli.
U ništa manjem problemu nalaze se i mlađi umetnici koji ne mogu da žive od umetničkog stvaralaštva i od svojih umetničkih aktivnosti, jer tržište umetnosti u našoj zemlji ne postoji.
Ukoliko se prodaje dešavaju, one su veoma sporadične i simbolične, te od njih nije moguće obezbediti osnovnu egzistenciju.
Prinuđeni su da rade poslove za koje su se školovali paralelno ili poslove za koje se nisu školovali i na kojima su uglavnom izloženi velikim poniženjima, trudeći se da obezbede osnovni prihod i minimalni dohodak.
Što se tiče rada u umetnosti, on se ostvaruje i umetnici proizvode umetnička dela, ali za njih ne dobijaju nikakvu nadoknadu, te je to veoma frustrirajuće.
Umetnički rad je rad kao i svaki drugi i treba da bude plaćen.
Umetnici traže da njihov rad bude vrednovan.
Prikazivanje umetničkog dela u nekom javnom prostoru bi trebalo takođe da bude plaćeno.
Postoji niz beneficija koje bi naši umetnici, da sada žive negde drugde, mogli da ostvare, a koje naše društvo ne prepoznaje ili ne priznaje, jer ne vrednuje umetnost.
U svemu tome velikom broju umetnika kojima gradska uprava uplaćuje doprinose, napravljen je dug, a poreska uprava na to evidentira kamate i iznos dugovanja konstantno raste, prema podacima istraživanja koje je sprovela Asocijacija umetničkih udruženja Srbije.
Oko stotinu samostalnih umetnika ULUS nalazi se u ovoj vrsti problema.
Neke zemlje poput Norveške imaju zagarantovani dohodak za umetnike, takođe u nordijskim zemljama postoji i veliki broj grantova koji su dostupni.
Oni mogu biti radni – dodeljuju se na od jedne do pet godina, zatim putni, za mlade, za materijale, za naivne umetnike, za starije eminentne umetnike, za zamenu (naime ukoliko je umetnik u radnom odnosu, pa dobije određeni projekat, država će poslodavcu nadoknaditi troškove koje bi on imao dok je umetnik odsutan).
Od svake zgrade koja se gradi 1 odsto cene gradnje ulaže se u umetnost koja će biti implementirana u tu zgradu.
Vlada sprovodi razne mere da poveća potražnju za umetnošću.
U svim ovim zemljama ciljevi politike davanja podrške pojedinim umetnicima formulisani su u smislu promocije umetnosti.
Vlade tih zemalja pokušavaju osigurati to da će umetnici biti u mogućnosti da doprinesu kulturi u njihovom društvu.
Na osnovu grantova za rad i za projekte pod određenim uslovima oni stiču pravo na penziju.
U Holandiji postoje stalni otkupi koji su zagarantovani samim ostvarivanjem izložbi, stvaraju se ogromni depoi slika.
U svim zapadnim zemljama umetnici imaju prihod po osnovu autorskih prava, takođe naknade za pravo javnog pozajmljivanja i naknade za javno izlaganje, usvojene su u svim ovim zemljama.
To sve veoma podseća na sistem koji je ovde postojao u socijalizmu kad su umetnici mogli da kupuju materijal bez naplate poreza, kad su imali redovne otkupe i honorare za izložbe, uplaćene doprinose i dostojanstvo jednog ljudskog bića koje se bavi umetnošću.
Sada tog sistema nema, ali postoji veliki broj umetnika koji su svesni svojih prava i koji se bore da ostvare minimum koji im je zakonom zagarantovan i koji će tražiti promene i poboljšanja postojećeg sistema, jer umetnost je potrebna društvu u kom živimo.
Autorka je samostalna umetnica i članica ULUS
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
