O prosečnoj, a ipak neobičnoj i zabavnoj porodici

Reč je o zbirci kolumni koje poslednje dve godine izlaze u Nedeljniku, ali se mogu čitati kao zbirka priča.

Priča o prosečnoj, a ipak neobičnoj i zabavnoj porodici zapravo je duhovit uvid u srpske i balkanske prilike posle raspada, ratova, tranzicije i prilagođavanja na novu epohu koja je potom nastupila.

Otac porodice promenio je u Švajcarskoj ime u Fric i tako su ovi Valjarevićevi povratnici, često sa crnim humorom i ironijom, prihvatili nove navike, nove prijatelje i nove okolnosti koje su po dolasku u domovinu zatekli.

U Beogradu će se u jeku pandemije korone družiti sa Kinezom Lijem i njegovom porodicom, jednim malim detetom, profesorom filozofije u penziji, komšinicom frizerkom i mnogim pitoresknim likovima koji ovu prvoklasnu urbanu prozu obogaćuju svojim zgodama i dijalozima.

Dok „ne rade ništa“ u svom stančiću na Konjarniku, njihovi brojni komentari na aktuelne događaje, političke prilike i odnose sa susedima u regionu poprimaju odlike groteske i gorke istine o apsurdima koji ispunjavaju naš svakodnevni život.

„Iako se naizgled svašta dešava, ne menja se mnogo život u Srbiji poslednjih decenija, možda i duže. I dalje sve počinje i završava se na staroj izreci koju je i moj deda koristio: Ćuti, ke*aj, brzine menjaj. I još kad se na to gleda iz perspektive jedne porodice, stvari obećavaju jedino ako se ignoriše tzv. stvarni svet, stvaranjem nekog svog sveta. I još ako se fanatično držite toga, na način na koji se Fric i Dobrila i Mate dosledno drže, tek je onda jasno da rešenja nema i da ne može ni da ga bude. I da to uopšte nije tako tragično, naprotiv“, objašnjava autor.