O prvobitnom grehu i slobodnoj ljudskoj volji

Opovrgavao je postojeći moral.

Nije izbegavao, naprotiv tražio je društvo muškaraca i žena prokazanih od ondašnjeg društva i van ondašnjeg moralnog poretka.

Uz njega je bila „raskajana bludnica“ Marija iz Magdale, bivša prostitutka, zanimanje koje je osim u nekim drevnim orijentalnim kulturama do danas ostalo (neopravdano) prezreno.

Ne treba nikoga osuđivati, i to je zanat. Prema nekim tumačima Isusovog života on se i oženio Marijom Magdalenom i sa njom izrodio potomstvo.

Deo iz Jevanđelja o svadbi u Kani Galilejskoj predstavljao bi opis njegove svadbe. Zamislite kakva bi to i danas, u ovo naše vreme sveopštih sloboda, bila sablazan da se muškarac od ugleda oženi prostitutkom, makar bivšom? (Uvek su bivše jer čim nađu situiranog muža prestaju da se bave svojim zanatom, postaju dame iz visokog društva ili u najmanju ruku brižne majke i pedantne domaćice.)

VAŽNIJI SMRT I VASKRESENJE OD ZAČEĆA I ROĐENJA: Savremenom čoveku teško je da poveruje u dogmu koju je crkvena hijerarhija isplela oko Isusa: Da je nevina devojka začela od Svetog duha.

Da je rodila poluboga – Boga u ljudskom telu.

Da je Bogočovek vaskrsao, odnosno, ustao iz mrtvih i vazneo se na nebo do svog Boga Oca.

Verski filozof Vladimir Solovjov, koji je verovao u čudo uskrsnuća, tvrdio je da ukoliko nije bilo Isusovog vaskrsenja tada ga neće biti ni za koga i onda je sve uzalud, čitava hrišćanska teologija, crkva i svi obredi padaju u vodu.

Zapravo, dodajemo, za hrišćanstvo je važniji Isusov kraj nego početak, važniji su smrt i vaskrsenje od začeća i rođenja.

Mogući spas čovečanstvu dolazi od uskrsnuća koje obećava večni život a sama izmišljotina bezgrešnog začeća predstavlja plagijat starih orijentalnih mitova.

Jedna od temeljnih dogmi pravovernog (katoličkog, pravoslavnog, protestantskog) hrišćanstva o poreklu greha i zla glasi: Eva i Adam življahu u Raju i tako bi srećni dugo, dugo živeli da Satana u liku zmije ne prevari prvu ženu pa ona ubra plod jednog jedinog drveta za koje je postojala zabrana da se sa njega kuša, a onda kad sama zgreši dade i mužu svom jabuku te im se zajedno otvoriše oči i shvatiše svoju nagotu (svoje ljudsko ograničeno bitisanje).

A zašto je uopšte Dobri Bog Otac pored ostalih plodova ostovao i taj zabranjeni?

Zar svaki brižni roditelj ne bi sklanjao od dece što dalje drogu (ili bilo kakvu drogu) kako mu potomstvo ne bi palo u iskušenje i time predupredio mogućnost za ogrešenje???

Ne bi nijedan roditelj ostavio na izvolte drogu (mogućnost greha) pa rekao sinu ili kćeri: znaš, to je loše, ali evo ti sloboda pa ti vidi šta ćeš, ne mešam ti se u izbor.

Ispada kako je mogućnost za činjenje zla sama esencija ljudske slobode i stvar slobodnog izbora?

To je osnovna dogma kanonizovanog hrišćanstva: ljudi su svojom slobodnom voljom koju im je Tvorac ostavio neokrnjenu izabrali zlo.

Time su doduše stekli znanje, otvoriše im se oči, ali izgubiše blaženstvo Raja, odnosno, izađoše iz detinje nevinosti i neznanja.

Dalje bi ispalo da iako je plaćena skupa cena da se ipak isplatilo jer su ljudi umesto besvesnog preživarstva u Raju radije odabrali avanturu duha i neizvesnosti da se zapute u spoznaju, a što je najvažnije manifestuju svoju slobodnu volju.

„Svako je obdaren slobodnom voljom a zlo proističe od ljudske slobodne delatnosti“, utešiteljski je odgovor crkve.

Konačno, sve ima svoju cenu.

To je ono narodno: „Kriv ti Đavo?!“ Ne, sami smo sebi krivi za sve.

„SLOBODNA VOLJA“: Ispitajmo, da li je tako.

Mnogo puta smo bili u prilici da radimo stvari koje se protive našoj savesti, našoj volji, ispostavlja se da slobodnu volju imamo teoretski.

Najdrastičniji primer – kakvu slobodu ima pojedinac kad mu oni koji su vlast – a koje je možda i sam izabrao ali mu tada nisu rekli šta će raditi – namtnu rat?

Kakvu slobodu izbora ima kad ga pozovu u vojsku i tutnu mu oružje u šake i gurnu u prve redove?

Teoretski, slobodan je da odbije.

Teoretski.

A kakva mu kazna sledi?

Slobodna volja i slobodan izbor podrazumevali bi da se svako bez bojazni, bez prisile i bez damoklovog mača kazne odluči za nešto.

Ako mu sankcija visi nad glavom tada je izbor jadan.

Kakvu slobodnu volju ima neko ko je primoran da za goli opstanak radi služeći režimu sa čijom se politikom ne slaže?

Naravno, može da napusti službu.

To će mu prvo reći: „Ako ti se ne sviđa a ti idi!“

A od čega će živeti on ako je sam ili još gore ako ima porodicu?! (U nekim divnim državama i sistemima poput Narodne Demokratske Republike Koreje čak ni u mirnodopsko vreme to nije izvodljivo, mora se služiti režimu a ako nećeš onda u logor.) U svakom slučaju proglašenjem ratnog stanja, čak i u demokratijama, ne može se ni taj luksuz iskoristiti da neko ko bi imao od čega da živi podnese zahtev za raskid radnog odnosa – jednostavno postoji radna obaveza i svi moraju ostati na svojim mestima.

Kakvu slobodu izbora imaju one samohrane majke – sve prisutniji fenomen i u nas – koje su se udale (ili se uopšte i nisu formalno udale) ili odabrale nekog muškarca/mužjaka da ih oplodi i rodile dete pa ga onda šutnule?

One moraju postati naložnice svojim šefovima i partijskim aparatčicima.

Svejedno da li rade u državnim ustanovama ili kod privatnika.

One su plen, bez mogućnosti za otpor i borbu. Moraju da botuju, da odlaze na mitinge, da glasaju pod prinudom.

Ako ne i nešto gore: moraju da se prostituišu/kurvaju jer plata je mala a one brinu za svoje dete.

Naravno, one „zadržavaju neokrnjenu slobodu izbora“ prema metafizičkim merilima hrišćanstva.

Ali ne i prema ovozemaljskim merilima.

Često se čuju očajni ljudi: „Šta da radim? Da se ubijem?“

Prema hrišćanstvu čovek ne sme čak ni da se ubije kad dođe u bezizglednu i ponižavajuću situaciju jer i to je proglašeno za smrtni greh.

A nije smrtni greh ponižavati se i trpeti bol i patnju?

Nešto je duboko defetističko, mazohističko i u krajnju ruku neljudsko u hrišćanskoj ideologiji trpljenja i ispaštanja.

„Zlo i greh nisu proizvod slobodne volje čoveka već postoje odvajkada i svojstveni su ljudima. Zlo je večno, od iskona, čovek nema slobodnu volju, on je u kandžama nužnosti a izbačen je iz Raja. Izgubio je blaženstvo a dobio zauzvrat šarenu lažu slobode.“

HETERA I PLEMKINJA: „Sve su žene kurve!“

Mnogo smo puta čuli ovu narodnu mudrost najčešće iz usta primitivnih, neobrazovanih ljudi.

Ali bi onda, posle kraćeg premišljanja obično tiše dodavali: „Samo moja majka nije.“

Kad je rimsko-vizantijski car Justinijan uzeo za ženu Teodoru, kurvu iz carigradskog bordela i uzdigao je na rang carice, to je bila sablazan za čitavo društvo ali niko nije smeo ništa javno da kaže.

Dvorski hroničari pisali su javne hvalospeve a u tajnim hronikama opanjkavali više caricu nego njega.

Justinijan je podigao velelepni hram Svete Sofije u Konstantinopolisu i naučnicima dugo nije bilo jasno o kakvoj se tu svetici radi.

Ne postoji crveno slovo u kalendaru za svetu Sofiju.

Neki su odgovarali da je to „Božanska Premudrost“ (Sofia), „Ovaploćeni Logos“ i šta sve ne.

Odgovor dubinskih psihologa čini se najlogičniji: to je Anima Mundi, projekcija Večno Ženskog – ideala koji svaki muškarac nosi u sebi kad traži ljubavnicu, ženu a na prvom mestu kurvu.

Da li je pod njom, pod Jungovom Animom Mundi, car duboko u duši mislio na Teodoru?

Hram, potajno posvećen Teodori, a time i svim svetim kurvama.

Kako je Justinijan, car i bog na zemlji, mogao da oženi bivšu glumicu i bludnicu?

„A mogao je da bira između najčednijih devica carstva?!“

Za trapavi, ćiftinski um koji sagledava ovozemaljskim, stomačno-racionalnim stanovištima to je nelogično, dok je za istinski duh plemstva morala biti privlačnija nečija žudnja za životom, energija i strast od bilo kakve čednosti.

Tako kurva odista postade bolja u svakom pogledu od device, hetera postade istinska carica i plemkinja.

A Justinijan nije bio nipošto neiskren kad je prolivao suze nad njenim odrom.

Isusa je majka tobože rodila začevši od svetog duha.

NJen sin se oženio (bivšom) kurvom i ona je stajala zajedno sa majkom pod krstom da ga oplakuje dok je izdisao.

Vajni sledbenici su se razbežali. Kukavno su ga se odricali po više puta.

Očevi su ga napustili, kako ovozemaljski koji ga je ozakonio/priznao iako mu nije bio biološki otac, tako i Onaj Gore Na Nebu u čiju se pomoć uzalud uzdao.

„Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“ – vapio je izdišući na krstu.

Zašto je crkva suđuje telesnu strast i propagira asketizam kad Isus svojim životom to nije posvedočio?!

Naprotiv, bio je sablazan za ondašnji moral.

Na brojnim ikonama i freskama Marija mati Isusova (Bogorodica) simbolično je prikazivana kao Izvor života.

Obično bi je slikali kako stoji širom raširenih ruku prizivajući (muškarce?) da joj priđu a pored nje se nalazi kaskadna fontana iz koje se slivaju mlazevi vode.

Ako malo poznajemo fiziologiju ženskog tela i simboliku, shvatićemo na šta se aludiralo, na koji organ iz koga proizilazi vlažnost i o kakvom izvorištu života se radi.

Ima onih koji smatraju da su manastiri, pogotovo muški, nastajali od samog početka više kao tajno bratstvo homoseksualaca nego iz otpora prema crkvenoj hijerarhiji koja je oportunistički nalegla na rudu posle Konstantina i Teodosija pa za svoj favorizovani položaj prigrlila državu i kultizovala cara.

Ono što je dotadašnje izvorno hrišćanstvo uporno odbijalo.

Time se pokazuje da pojave koje se danas smatraju kao savremena devijantnost unutar crkve nisu zapravo ništa novo.

One su pre pravilo no izuzetak.

I ovde važi ono biblijsko: „Ništa novo pod kapom nebeskom, sve je taština i muka duhu.“

U svakom slučaju, treba ljubiti i poštovati žene pa makar sve odreda bile kurve.