Zna se od kada potiče požarevačkih vlasti omiljena rečenica, samo se ne zna zašto je još u upotrebi.
Ako neko nije sa njom upoznat, prilika je: Požarevac LEŽI na tri reke! U stvari, najbliža mu je, a zanemarena, četvrta – presušena Resava, na obodu Lučice, sa kojom se ne hvali, za koju je jedan mudri seoski aktivista (kakvih inače ponestaje, pa ovaj čudo nevidjeno postaje) rekao da će je propustiti, tako što će Moravu uliti u nju. Kad on odluči, priroda tu nema šta da traži.
Vratimo se decenijama dugoj navici da naši gradski oci tvrde da grad leži na tri reke. Okreneš se oko sebe, gledaš, odeš do najdalje periferije, uzmeš durbin, popneš se na najviše brdo, trčiš, tražiš – od reke ni pomena, a ovamo lepo kaže – tri. U poeziji bi to nekako i moglo da prođe, ali molim vas, tri reke na kojima ležimo decenijama, a da se još nismo podavili u njima, iz kojih pecamo ribu, i u kojima redovno nalazimo osveženje čim se pojavimo na njihovim obalama izašavši iz kafane «Dobro jutro», ili napustivši neplodne bašte brojnih kafića u centru, na samo dvadesetak koraka od Kružnog toka, a reka tu, teče, hladovina, milina, pa do Hotela Dunav treba, bogme, plivati… A tek do Doma zdravlja i crkve. Tu rade čamci, što pod hrišćanskim kormilom Srpske pravoslavne crkve, što pod skupom rukom Uprave prihoda…
Ono što uopšte nemamo, izgleda, najviše imamo. Čak tri puta. Blef. Kao na pokeru. Nemaš ni jednu, a zamajavaš sam sebe da imaš triling. Bivaš lako pročitan. To što nekadašnjoj komunističko-socijalističkoj vlasti nije bila dovoljna jedna reka, recimo Morava, razumemo, jer u to vreme imadosmo najbolju klimu, najpovoljniji reljef, bratstvo i jedinstvo, samoupravljanje i druge priče, pa mu reke, u tom kontekstu, dolaziše nekako normalno, što više to bolje, ali šta je sa demokratama koji od njih naslediše nepostojeće tri reke, koje samo što nisu poplavile ulice Požarevca i još ih učvršćuju (rečima) u nepostojećim koritima. U svetu, doduše, gradovi niču na obalama reka, oko uzvišenja i utvrdjenja na njemu. Reka je život, utvrdjenje njegov produžetak. Da li mi, uopšte, moramo sa sve tri reke u Evropu? A, opet, žalosno je da se bilo koje odreknemo, a toliko dugo teče kroz naša srca.
Ne damo naše tri reke po cenu da u Evropu odu svi, osim nas – Požarevljana!
O rekama drugi put
Morava donela, Morava odnela.
Stara priča meštana iz svih gradova i sela, koje zapljuskuje šum moravskih vrbaka. A Morava, sa svojim vrbacima je djerdan oko vrata Srbije. Ništa lepše nema niti jedna zemlja Evrope.
Nosila je ona konje i junake, stare čamce i brodove, izdubljena stabla hrastova lužnjaka kojima je prevoženo žito u minulim vekovima, ili su preko njih ljudi mogli da prebrode brzu reku. Skele su škripale, pa i kada ih zadesi da se otkače od čeličnih užadi, privezanih za obe strane obale, niko se ne zabrine ni zagubi. Svi su tu – na skeli, a ona na Moravi, a ova – u Srbiji , a Srbija? A Srbija gde ono beše, a gde bi trebalo da je?
Ovde stavljam znak pitanja.
Ne, tema je skrenula, ili sam ja skrenuo sa nje.
Morava je naša lepotica i večita tema poezije. Iz nje izviraše život, ljubav, romantika i u njoj je mesečina uvek bila lepša nego u Nilu (ako je i tamo ima, i ako kao merilo ne uzimamo krokodile i njihov odnos prema njoj).
Danas, sprudove Morave potresaju snažni bageri, mute je mašine koje, umesto ljudi ulaze u njene vode, izvlače njeno bogatstvo – šljunak i pesak, kvaliteta kakvog nigde na Balkanu nema, a njihovi vlasnici, umišljeni moćnici, prete seljacima batinama ako slučajno sa njiva, sidju u reku da se rashlade. Ne daj Bože da pecaju. Kažu, ovo je moje!
Polako vi, moćni momci! To nam nisu zabranjivali ni Krstaši, ni Turci, ni Austrougari, ni čisti Nemci, ni čisti Rusi, ono četres osme, ni partizani, ni četnici, pre toga, ni komunisti, ni, ni…
Morava donosi, pametni odnose…
Lepota vlada
Velikim GradiŠtem
Svet je, ustvari, mali i ružan. Srbija u njemu je mala i lepa, a u njoj je Veliko Gradište. Mala, velika varoš u kojoj se oseća prisnost i harmonija. Ovde su veštice zalutale jedne noći, pokajale se i otišle zanavek preko Dunava. Tamo je grof Drakula.
Zašto baš Veliko Gradište? Mogući odgovori: Srebrno jezero? Dunav? Carevac i magično gudalo? Pristanište? Carina? Predivna osnovna škola? Njen direktor koji je odavno oganizacijom i modernizacijom gradištanske škole zakoračio ka Evropi, koju gleda preko Dunava dok ispija jutarnju kafu? Dobri ljudi? Bašte sa šargarepom i patlidžanima…? Jeste, jeste! Sve to leži, ali…
Lepota je granica dokle naš duh može da osvaja prostore prirode, stiha, zvuka i boje. Lepota je žena!
Dalje se proteže vlast. Ona se baš i ne da biti pohvaljenom u estetskom smislu. Svuda, osim u Velikom Gradištu.
Tu najlepše žene doslovno vode opštinu: Zamenica predsednika opštine, sekretar(ka) opštine, direktorka biblioteke, direktorka Direkcije za izgradnju, načelnica Inspekcijske službe, načelnica Finansija, Direktorka Urbanizma, direktorka Turističke opštinske organizacije…
Lepota vlada Velikim Gradištem, sele! Trebalo bi i Srbijom, brale!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
