O snovima nekih mudrih Evropljana o ujedinjenoj Evropi

Tako čine, na primer, i istraživači evropske ideje – Rolf Helmut Forster (Rolf Hellmut Foerster) i Frank Niz (Niess), prvi antologijskim zbornikom „Ideja Evrope 1300-1946. Izvori o istoriji političkog ujedinjenja“ (Foerster, H. R, Die Idee Europa 1300-1946, Quellen zur Geschichte der politischen Einigung, DTV, Minhen, 1963), a drugi otpknjigom komentara tih i drugih izvora „Evropska ideja – iz duha ora“ (Niess, F, Die Europaische Idee – Aus dem Geist des Wiederstands“, Suhrkamp, Frankfurt na Majni, 2001).

Vezano za te i takve rasprave treba, međutim, biti krajnji oprezan, proevropske ideje ranijih vremena ne smeju se jednostavno preuzimati, instrumentalizovati ili nekritički povezivati s onim što se većpola veka zbiva u srcu Starog kontinenta. Sami pojmovi, pa i ključni pojam Evropa, u prošlosti i danas imali su sasvim drugačija značenja. Uostalom, današnje evropske integracijske procese, više je donela komplikovana i konfliktna evropska (i svetska) istorija, dok istoriji (pro)evropskih ideja pripada mesto komentara i uzaludnih snova o drugačijoj, beskonfliktnoj Evropi. Naravno da takve ideje zbog toga ne treba potcenjivati, naprotiv, ali je neophodan oprez s njihovom instrumentalizacijom.

Kad je rečo neophodnosti opreznog pristupa i sadržajnog razlikovanja istih pojmova nekada i danas, najbolji primer je osnovni pojam Evropa, koji je ranije bio čisto geografski pojam bez ikakvog političkog sadržaja, a tek u novije doba postaje smislen i ispunjen pojam, ma koliko se evropski narodi – u neku ruku od antičkih vremena do danas – osećali kulturološki bliskim i povezanim. Ali, dotle je trebalo da protekne više od dve hiljade godina.

Integracije nakon katastrofa

Istoričari, bez kojih se ni ovde ne može, tvrde, inače, da ni u novom dobu, kada je Evropa posredstvom osvajanja postala značajan politički faktor u celom svetu, nije bilo nikakvih velikih podsticaja za političkim jedinstvom ovog kontinenta, što je, u osnovi, proizilazilo i iz same suštine nacionalne države. Tek posle svih katastrofa u 20. veku, u posebno senzibilnim i moguće je neponovljivim uslovima, što bi rekao Hobsbaum, nastaju evropske integracije. Drugi kompleksan pojam koji je pretrpeo suštinsku promenu značenja jeste pojam „Abendland/Zapad“ (tamo gde sunce uveče zalazi) u odnosu na Orient/Istok (gde se sunce rađa). Pod prvim pojmom, sve donedavno, podrazumevala se kompletna „hrišćansko-zapadna kultura“, hantingtovski suprotstavljena orijentalnoj, najčešče, iako strogo uzevši, o nečemu takvom jedinstvenom i ne može biti govora. U najboljem slučaju, pod tim se pojmom može podvesti latinsko-hrišćanski, pretežno romansko-germanski krug naroda srednjega veka, onih koji su misionirani iz Rima i u Rimu imaju crkveno, ali u Jerusalimu duhovno središte, tvrdi Forster veću predgovoru zbornika „Ideja Evrope“.

Ne samo taj autor, u stvari, sugeriše da početak evropske (političke) istorije i ne leži tako daleko u prošlosti, nego je opisano idealističko razmišljanje o jedinstvu u 14. veku zamenjeno pluralizmom Evrope. Ali, prvo su antika i hrišćanstvo morali međusobno da se isprepleću kako bi u srednjem veku nastao „Abendland“, pa je zatim „hrišćanski Abendland“ morao da se sekularizuje kako bi iz njega mogla, na početku novog doba, da nastane Evropa, zaključuje Forster, što je blisko Le Gofovim razmišljanjima o procesu rađanja Evrope od antike do danas.

U istraživanju ove velike i važne teme vladaju, inače, i dalje ekstremne krajnosti. Jedni su skloni da nekritički idealizuju svaku raniju misao u vezi s mirom i ujedinjenjem u Evropi, dok su drugi skloni da i u projektu evropskih integracija vide samo gole interese, često sa negativnom konotacijom. Ne treba posebno objašnjavati da su oba takva pristupa manjkava, čak vode na stranputicu. Zbog toga ćemo ovde i pokušati da objasnimo istoriju evropskih ideja i integracijskih procesa. I u Forsterovoj i u Nizovoj knjizi o istoriji evropske ideje, s pravom se podseća i na Danteovog savremenika – francuski pravnik Pjer Diboa, koji je s programatskim tekstom „O ponovnom zadobijanju Svete zemlje“, nastalom oko 1303, podigao tada veliku prašinu. Istina, u njegovom mirovnom projektu krstaški ratovi smatrani su gotovo pa normalnim, iako su načinili pustoš i na putu do Bliskog istoka, i na samom Bliskom istoku. Njega je, međutim, prvenstveno brinulo bezvlašće u Evropi, nastalo i usled ovih avantura. Da bi se preduhitrili neizbežni ratovi i haos u sopstvenom dvorištu, dok su vitezovi bili „na službenom putu“ po Bliskom istoku, Diboa je smatrao da je neophodan mir „među svim katolicima (…), koji bi se osigurao tako što bi se ravnopravno udružili u jednu državu“. Najinteresantnije u tome je da je Diboa smislio državni savez, bolje rečeno „mirovni savez“ tadašnjih evropskih vojvoda i kneževa, koji bi imao i sudske instance, ali ne i jednog vlastelina na čelu, nego njih više, svojevrsni „plemićki kolektiv“.

Kako je Diboa (naivno) smislio realizaciju ove ideje, naslućuje se i iz Forsterove prezentacije njegovog teksta, iz kog se ovde, u našem prevodu, preuzimaju tek rečenica-dve: „… Da bi se mir osigurao, papa mora da sazove postojeće kraljeve i kneževe, i da preuzme vođenje svih državnih poslova. Rat između hrišćanskih država zabranjen je, onima koji ugroze mir biće oduzeta imovina i biće prmešteni u Svetu zemlju, da se na prvoj liniji fronta bore protiv nevernika“. Kao što se u međuvremenu pokazalo, ni Danteove niti ideje koje je predlagao Diboa nisu naišle na poseban odjek među kraljevima i sveštenstvom tog i kasnijeg evropskog vremena. Zatim je i u „novo doba“ Evropa u političkom pogledu bila još podeljenija nego u srednjem veku, tvrde istoričari evropske ideje. Doduše, tokom renesanse oblikuje se svojevrsna nadnacionalna zajednica jedne druge vrste, Evropska republika obrazovanih ljudi, kako je zove Forster, pri čemu je latinski imao vrlo važnu ulogu. Duh tog vremena najbolje ilustruje čuvena rasprava Erazma Roterdamskog (Erasmus von Rotterdam) o miru, iz 1517. godine, u kojoj se govori o užasima rata i prednostima mira, a eksplicitno se odbija tzv. pravedni rat, koji po Avgustinovom učenju i nije bio greh. Saveze za osiguranje mira Erazmo je odbijao, u njima je video klice novih sukoba, dok je nadu polagao jedino u um i pobožnost. Erazmova rasprava, međutim, ima i svojih ograničenja, ona, recimo, trpi rat protiv drugoverujućih.

„Veliki plan“ bez realizacije

Ni Forster niti Niz ne zaboravljaju da u razvoj evropske ideje uvrste mirovni plan koji je osmislio Maksimilijan de Betun (Maxmilien de Bethune), poznatiji kao Hercog fon Suli (Herzog von Sully), 1632. godine, izazvan „tridesetogišnjim ratom“ (usput, ovogodišnju „Westfalsku nagradu mira“ dobio je bivši generalni sekretar UN, Kofi Anan). Ovaj čuveni „veliki plan“ u suštini je predstavljao apel za nastanak „velike hrišćanske republike“ u formi evropskog državnog saveza, koji bi se sastojao iz pet izbornih monarhija, šest naslednih i četiri suverene republike. „Veliki plan“, kako je ušao u istoriju evropskih ideja, govorio je, između ostalog, o „oslobađanju zauvek od straha krvavih i u Evropi uobičajenih katastrofa“, ali nikad nije postao predmet ozbiljnijih političkih pokušaja. U suštini, „veliki plan“ bio je reakcija na još jedan, noviji faktor razdvajanja u Evropi, osim etničkog pojavio se i reformistički, jevanđeljski, protestantski faktor, to jest Luterova verzija hrišćanstva koja je bila i politička činjenica, što će sve uticati i na snove o „univerzalnoj monarhiji“, koja bi očuvala jedinstvo Evrope, pa, čak, i na pojavu sekularizma u Evropi.

Nemački istoričari evropske ideje ne zaboravljaju ni na podsticaje evropskom ujedinjenju koji su dolazili s druge strane Atlantika. U tom pogledu nezaobilazan je tekst iz 1692. godine – „Za sadašnji i budući mir u Evropi“ Viljema Pena, osnivača Pensilvanije, u kome se zagovara evropski „plemićki savez“, kako bi se osigurao trajni mir. Iz 1712. potiče i „Traktat o večitom miru“, koji je sastavio francuski humanista Abe de Sen Pjer (Abbe de Saint Pierre), u kome se govorilo o „evropskom savezu“ i „organiziranoj pravnoj zajednici“, to jest „formalnoj uniji“ koja bi mogla „hrišćanskim vladarima da donese potpunu sigurnost za trajni unutrašnji i spoljni mir“. Taj tekst izazivao je podsmeh u izvesnim krugovima, ali je nailazio na prijemčivost i kod takvih prosvetitelja kakav je bio Žan Žak Ruso, ili kod obrazovanih vladara kakav je bio pruski kralj Friedrih Drugi, o čemu svedoči njegova prepiska s Volterom.

Istoričari evropske ideje, inače, utvrdili su direktne uticaje Sen Pjerovog „Traktata o večitom miru“ na Rusoovo učenje, a bio je nesumnjivo poznat i velikom nemačkom filozofu i prosvetitelju, Imanuelu Kantu, o čemu svedoči njegova rasprava „O večitom miru“. Kant, naime, i Sen Pjera i Rusoa, zajedno s Platonom, naziva „fantastama uma“, bez čijih se veličanstvenih ideja nikada i ne bi u svetu postiglo nešto veliko. Upadljiva je, svakako, i veza Sen Pjerovih ideja o formalnoj uniji i Kantovog sna o „federalizmu slobodnih država“. U vezi s tom Kantovom kultnom raspravom, koja većdva veka vrši uticaje u svim mogućim duhovnim pravcima, izuzev totalitarističkim, pa i među „neomarksistima“ poput Habermasa, ovde mora bar da se spomene da se u njoj govori o moralnom društvu, u krajnjem, o pravu naroda da sebi osigura građanski i moralni ustav, koji u Kantovoj percepciji mora da bude republikanski, shvaćen kao suprotnost despotskom, a ne bezuslovno monarhijskom. Kant se većtada zalaže i za ideju međunarodnog prava i za pravedne odnose među državama, koji bi isključivali napadačke ratove i vodili nekoj vrsti međunarodnog federativnog uređenja. Kant je govorio i o ideji „mirovnog saveza“ (foedus pacificum), koji se razlikuje od mirovnog ugovora (pactum pacis) po tome što ne bi trebalo da okonča jedan rat većsve ratove za sva vremena“.

„Večiti mir“ na nivou ideje

„Nijedna država ne treba nasilno da se meša u ustav i vladu neke druge države“, glasi Kantova tačka pet, preliminarnog člana o večnom miru među državama. „…Građanski ustav u svakoj državi treba da bude republikanski“, prvi je, tzv. definitivni, član o večnom miru, iz drugog odeljka. „…Međunarodno pravo treba da bude zasnovano na federalizmu slobodnih država“, drugi je, definitivni, član drugog odeljka Kantove rasprave „O večitom miru“. Nažalost, ni Liga naroda između dva velika rata, niti Ujedinjene nacije posle Drugog svetskog rata, nisu bili u stanju da se približe ovoj kantovskoj ideji.

Treba podsetiti da i tokom 19. veka bujaju „pan-evropske ideje“ u krilu modernijih političkih pokreta, kakvi su bili tada i konzervativizam i liberalizam i socijalizam. Sen Simon, na primer, ima „viziju prevladavanja nacionalizma“ posredstvom udruživanja naroda i zemalja, italijanski revolucionar Đuzepe Macini govori 1832. o „bratimljenju naroda“ i „civilta europea“, o tomu kako je „Evropa pupak sveta i zemlja sloboda, koja svetu treba da pokaže napredni razvitak, po ljudskom zakonu“. Slavni francuski pisac, Viktor Igo, uoči nemačko-francuskog rata 1870/71. godine, opisao je u raspravi „Budućnost“, kako vidi budućnost Evrope, a video ju je svetlom, jer „jedinstvo Evrope klija“, a „bratimljenje kontinenta – to je budućnost“. U 20. veku biće jedna izvanredna nacija – uvodna je Igoova rečenica ove poznate rasprave – a ta će nacija biti velika, što je neće sprečiti da bude i slobodna. Ona će biti plemenita, bogata, miroljubiva i razborito razumna prema ostalom čovečanstvu.

Međutim, tek je pod uticajem tragedija zvanih Prvi i Drugi svetski rat, postalo i samim vlastodršcima, carevima i kraljevima, kao i vlasnicima kapitala, jasno da nacionalnu i internacionalnu stabilnost ne mogu više da garantuju nacionalne države, odnosno, one ne mogu (više) same i svaka za sebe.

Nastavlja se