O Srbima i francuskim intelektualcima

Ili prosto uzeli neko poznato prezime iz umetničkog sveta. Tako je mladi Zdravković, unuk mog poznanika, uzeo majčino prezime Strugar, dodao jedno d i učinio ga alzaškim. A njegov kompanjon takođe poreklom sa juga Srbije prezime Bregić učinio je bretonskim Bregon. Oni su defektolozi u jednoj privatnoj školi u Parizu, obojica dolaze u Jugoslovenski kulturni centar i započinju kavgu ne birajući protivnike. Pred Centrom su se namerili na Milana Kunderu, koji je došao da prisustvuje otvaranju izložbe grafičara Bogdana Kršića. Naime, Bogdanov brat Nikola je preveo na srpsko-hrvatski Kunderina dela. Mladi Strigard pita Kunderu zašto je on potpisao peticiju da se bombarduje Beograd, pa kaže Kunderi: „Ja sam Francuz više nego što ste vi i pitam vas kao Francuz Francuza…“

Sa Kunderom je i prijateljica, naočita dama u zalasku najlepših godina onih deset između trideset osam i četrdeset. Ona kaže: „Milošević hoće da izazove III svetski rat. Zašto vi pitate jednog pisca koji piše i na francuskom, a ne pitate naše prijatelje srpske pisce koji su potpisali da se bombarduje Beograd.“ Ja prilazim da pozdravim Kunderu i da ga uvedem u Centar dok ne stigne Bogdan. Prijateljica Kunderina ne dozvoljava piscu da uđe u Centar. Ona je ogorčena na Strigarda i Bregona, psuje, fils de putain.

* * *

Kundera je već starac, visok i mršav sa dečačkim licem i nasmejanim očima. Kažem mu da sam „Šalu“ pročitao davnih sedamdesetih i da je roman u istoj ravni sa  slavnim delom Jaroslava Hašeka „Doživljaji dobrog vojnika Švejka“. Kundera kaže da je to  poređenje sa „Dobrim vojnikom Švejkom“ za njega najveći kompliment. I taman kad je Kundera krenuo u Centar prijateljica se opet usprotivila: „Ne ne u Miloševićev Centar.“ Olga Đoković, nekadašnja državna reprezentativka u košarci, sada dopisnik frankfurtskih Vesti, želi da fotografiše Kunderu ali prijateljica ne dozvoljava: „Ne ne fotke!“ Kundera je francuski pisac, poreklom Čeh, kao što je Marsel Desai francuski fudbalski reprezentativac poreklom iz Gane. Obojicu, Žak Širak spominje kao Francuze na koje je on kao predsednik posebno ponosan. Kundera je bio član delegacije kad je Širak putovao u državnu posetu afričkim zemljama. Strigard i Bregon su takođe Francuzi i svoj uticaj na političku scenu realizuju glasačkim listićem. Da li poreklo igra trajnu emotivnu ulogu u životu? Ili je samo fantomski bol što ga biće oseća u amputiranom delu tela. Sarkozi, koji prikuplja glasove, kaže: „Francuska je našim precima pružila gostoprimstvo, sada je vreme da mi Francuskoj kao Francuzi vratimo dug.“ Le Pen pojednostavljuje stvari: „Mi u Francuskoj kao Francuzi, bacimo na kolena sve druge.“ Lazar Brankov, poluslepi starac uhapšen 1948. u Beogradu, optužen da je informbirovac, kasnije uhapšen u Mađarskoj pod optužbom da je titoista slušajući razgovore pred Centrom šapnu: „Intelektualci su kao ptice, sve na kraju useru.“

* * *

Često u sebi ponavljam rečenicu Žan Pol Sartra „Nesnosna beda postojećeg“. Kako umetnost da prepozna ono  što je suština, i smisao koji joj mi dajemo. Herman Broh je u „Vergilijevoj smrti“ sažeo u rečenici: „Bezbolna lakoća zbivanja“. Istu tezu u svojoj sistematskoj prozi izvedenoj iz same sebe Kundera iskazuje poetskom parabolom „Nesnosna lakoća življenja“. Ništa novo pod suncem. Na pitanje: Šta je? Odgovor je: Ono što je bilo. A šta je bilo? Odgovor je : Ono što je. Oko mene su duhovi, svi ti intelektualci koji misle samo na sebe. Njihove ideje, njihov moral, njihova logika. Svake nedelje jedno veče u JKC rezervisano je za intelektualce koji osuđuju NATO agresiju. Svi imaju dobre namere, svi su zabrinuti, svi kipte. Avaj! Svi govori su gola patetika i prazna retorika. Čak i oni karakteri koji su mi veoma dragi nose ideologiju kao uzdu oko vrata. Malro je govorio da su ideje prolazni gosti  u vremenu, i da imaju snagu dok su mlade, a mučnu starost, otrcanost i banalnost, i najzad lice same smrti. Tridesetih godina prošlog veka, svaka pripadnost ideologiji raspirivala je veliku strast, kotrljale su se užarene reči i intelektualci su kao vojnici umakali svoja pera više u krv nego u mastilo. Mišljenja su iznošena u formi diktata tako da su savršeno sledila pravila i ograničenja pokreta. Snaga vođe nije bila u njemu već u inteligenciji oblikovanoj prema vođi i pokretu. Na kraju XX veka sučeljavanja inteligencije ne odvija se oko rasističkih, antisemitskih fašistoidnih ideja stavljenih u službu Trećeg rajha nego oko dešavanja ratom zahvaćenih prostora rasturene Jugoslavije. Oko dešavanja, nacionalističkih i religioznih grupa i organizacija samim tim i oko rehabilitacije kolaboracionista i njihovih zločina. Profašistički pokreti predstavljeni su kao liberalno-građanski pokreti koji su se suprotstavljali komunistima.

* * *

Predvodnici grupa i društava intelektualaca uvek su iz konformističke elite. A tušta i tma demagoga manipulanata, provokatora iz psiholoških centara i obaveštajnih službi pojavljuju se u javnosti, pune stranice novina, govore na radiju, šarmiraju sa TV ekrana. Jedni i drugi, iako dijametralno suprotstavljeni, zapravo su u nekoj neprijateljskoj bliskosti i zavisnosti. Arogantni i naduveni, gostuju kod ovih ili onih vođa na bojištima nekadašnje Jugoslavije, ali ne razumeju žrtve i ne mogu da se spuste na njihov nivo. I kao što piloti iz svojih kabina ubitačno naslepo bacaju bombe na mostove i TV stanice i pritom pogode bolnicu ili obdanište, pa to nazivaju kolateralnom štetom, tako i intelektualci sa svojih stolova šalju faksom tekstove pune fašistoidne mržnje iz prepoznatljive retorike i u totalnoj zaslepljenosti proglašavaju i same žrtve za krivce. Tekstovi intelektualaca, izjave, intervjui, nastupi na javnim tribinama, filmovi, brošure, razgovori sa starešinama na bojištima i sl. Sve to treba da posluži u ratu kao oružje. Na francuskom TV Canal +, u emisiji Horizont, u aprilu 1999. u stilu fašističke i rasističke ideologije reklamira se sprej koji uništava gamad sa nazivom NATO RASRBLJIVAČ u originalu NATO DESERBRISATEUR. U naopakom i paradoksalnom angažovanju, direktor Slavističkog seminara Univerziteta iz Tibingena prof. dr Rolf Diter Kluge, na okruglom stolu 1999. aprila u jeku NATO bombardovanja izjavljuje: „Predlažem da se srpskoj deci zabrani učenje srpske nacionalne poezije.“ Ovakva blebetanja o opštoj svemoći Zapada i pravu u ime te svemoći da se uvede rasna higijena  protiv jednog naroda koji je označen kao gamad a nacionalna junačka epska poezija da se zabrani deci u školama nije apel za zaustavljanje rasizma nego podstrek za uništavanje tog naroda.

* * *

U JKC književno veče njujorških pesnika. Mali poetski miting kao protest i osuda NATO bombardovanja. U grupi je  veliko ime Rodžer Rotenberg, kao predstavnik poetskog hermetizma, tj. poezije  za pesnike. A pre dve nedelje u Centru je govorila stihove poetesa Alisa Nolti, nežna i krhka u crvenoj svilenoj haljini i majici sa natpisom TARGET. „Poezija ne može bez drugih. Pesnik piše za svoje drugo ja. Poezija je u nama, u nekoj postojećoj naklonosti prema drugima“, kaže pesnikinja.

Angažovana poezija ne zasniva se ni na temi ni na poruci. Problem je u tome što se angažovanost ispoljava kao uvod u potčinjenost ideologiji i poslušnost njoj. Tako da je pesnik često sopstveni izdajica. Angažovana pesma može biti ubojita samo ako je izvrsna, ako velika literatura nadahnjuje otpor prema utemeljenom nasilju i strahu. Sloboda čoveka uvek je u opasnosti od sistema. Stvarnost kao i umetnost nisu konačni svetovi. Poezija nije nikakva strategija. Ona postoji kao što postoji svemir, vreme i prolaznost.

Pesnicima su upućena pitanja. Čemu poezija? Kad avioni prekriju nebo i prosipaju bombe tada muze ćute. Teror bombama je najefikasniji način ubeđivanja. Svet je u opasnosti koliko od tiranije toliko i od demokratije. Samo siromaštvo je najgori oblik nasilja. Iz publike čuje se pitanje. Šta je inteligencija? Pesnik odgovara: „Istorijski nju sačinjavaju visoko obrazovani pojedinci čiji umni rad preovladava nad fizičkim radom.“ Pa pitanje: „Jesu li intelektualci službenici državnog aparata na vlasti i pri vlasti? Ili su intelektualci taj sloj ljudi po definiciji koji treba da zadrži svoje ljudsko pravo da kritički istraju protiv vlasti?“ „Inteligencija teži da bude svest i savest svog vremena, ponekad je taj ideal dosegnut, međutim, inteligencija često je žrtva sopstvenog licemerstva i korumpiranosti“ kaže pesnik Rotenberg. Pa nastavlja: „Vojna alijansa NATO moćna i obeščašćena, bombardovala je nezaštićeno stanovništvo. Masakr pred očima čitavog čovečanstva kao aprila 1937. Kada je Hitlerova avijacija bombama razorila baskijski grad Gerniku.“

*  *  *

Intelektualci na Zapadu, filozofi, književnici, naučnici, istoričari, sociolozi, sveštenici politički se angažuju, slažući se sa stavovima svojih vlada i razilazeći se među sobom oko ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Ta aktuelnost je neosporna kada se ima u vidu da se u svakom vremenu rešavaju ljudske sudbine, i da ne postoji nikakav izgovor koji može da opravda uzdržanost intelektualca bilo svesno opredeljenog za neku nehumanu ideologiju, bilo nesvesno opsednutog svojim zabludama koje provedene u život umeju skupo da koštaju ljude. U vremenu užasnih zločina, grupe istaknutih intelektualaca su plaćene da rade za ovu ili onu stranu, da deluju na javno mnjenje i političare koji će da donesu odluke u parlamentu i podržavaju stranu za koju oni lobiraju.  To funkcioniše. Svedoci smo da su se brojni intelektualci rastrčali po nekadašnjoj Jugoslaviji. Oni su rado primani kod gospodara rata, nagrađivani titulama i novcem. Etike i morala je sve manje, a lobiranja i honorara sve više. Nijedna misao nije „nevina“ i bez konsekvenci, da svaka sudeluje u odlučivanju u ljudskom životu i njegovom najkonkretnijem vidu i da se utoliko u njenom subjektu mora suditi uvek i u istorijskoj i u etičkoj perspektivi. O ponašanju i opredeljenju inteligencije na Zapadu može se reći da je ona na tržištu, da je, zapravo, roba i podobni saučesnik politike.

*  *  *

Ne treba se iznenaditi što intelektualci, pristali da lobiraju, imaju i obavezu da traže rehabilitaciju kolaboracionista fašizma za neku od zaraćenih strana u eks Jugoslaviji. To nam najneposrednije svedoči o oživljavanju fašističke ideologije koja je dovela do najstrašnijih pokolja i ratnih pustošenja, a ponavlja se i danas. Lobirajući za rehabilitaciju kolaboracionista fašizma, intelektualci često i ne slute koje sve implikacije njihov izbor i agitacija može da ima na ravni konkretnog života ljudske zajednice i svih onih vrednosti koje čoveka čine čovekom. Mnoge hvaljene intelektualce upoznao sam, razgovarao sa njima i ostao duboko razočaran ne samo što su se malograđanski i ćiftinski razmetali nego što su se poput Le Penovih aktivista ponašali kao rasisti, pa su i francusku fudbalsku reprezentaciju posle osvajanja Svetskog prvenstva ismejavali ne priznajući je za nacionalnu već za skupinu sastavljenu od crnaca, Arapa, Jermena, Baskijaca koji ne znaju čak ni da pevaju himnu. Koliko su se takvi intelektualci ogrešili o istinske humanističke ideale čovečanstva, jasno je.

Grupa francuskih filozofa koja sebe naziva „novi filozofi“ i koju predvode Alen Finkelkraut, Andre Kliksman, Bernar-Anri Levi pozdravila je NATO bombardovanje gradova u Srbiji. Grupa je stekla ime kritikujući „novu levicu“ čiji teoretičari marksisti (Markuze, Erih From, Sartr…) su imali ogroman uticaj na omladinu 1968. „Novi filozofi“ prihvatili su tzv. filozofski marketing nudeći logistiku svojom filozofijom u rešavanju savremenih moralnih kriza u svetu. Na dešavanja u eks Jugoslaviji sa neviđenom žestinom stali su uz Tuđmana i UČEKA na Kosovu. Mišel Debre nazvao ih je „pariskim narikačama“  aludirajući na njihovu korumpiranost za savršeno odrađeni posao u marketinškoj logistici. Ova grupa radila je na tome da se prošlost na prostorima zaraćene Jugoslavije upotrebi kao propagandno oružje. Finkelkraut je morao da detroniše Miteranovu poruku da Srbi nisu zaboravili 1941. I zločine koje su počinile ustaše u Jasenovcu pobivši na stotine hiljada Srba, Jevreja, Roma i komunista.

Povorka u ulici Sveti Martin pred Centrom koja prati Brižit Bardo neodoljivo podseća na povorku iz pesme Gijoma Apolinera „Svirač iz crkve Sen Meri“:

Povorke, povorke

Tako beše kad je kralj nekad išao u Vensan

*  *  *

Tako beše kad je BB ušla u JK Centar! Slavna filmska diva čiji su filmovi punili državnu kasu više nego nacionalna fabrika Pežo. BB ume da hoda!  Ko je lep treba samo da hoda. BB je radost samo sebi predana. Pogubni sjaj u crnim očima. Kosa leprša, bujna zlatna u kovrdžama. I lice, ah lice! Izborano. Praznik je, ja dočekujem glumicu, povorka duga kao pariska noć nema drugi cilj nego da dotakne zvezdu. Ja kažem: „Draga gospođo, moj francuski nije savršen…“ BB gleda kroz mene:“O, ne prekoravajte sebe. Danas u Francuskoj niko ne govori savršeno francuski. Čak ni ja!“ Glumica razgleda platna naših slikara koje je odabrao reditelj Jovan Ristić. Pred slikama Ljubodraga Jankovića Jaleta, pred tim ženskim likovima snažnim kao sama zemlja, diva se zaustavlja: „O, la la!“

Istog dana kad je Brižit Bardo posetila Centar u LE MONDE-u 20. aprila 1998. pojavio se na naslovnoj strani članak PROSRPSKI INTELEKTUALCI SU ZADOBILI PODRŠKU BRIŽIT BARDO. Navodim članak u celini:

„Francuski umetnici i intelektualci koji brane srpsku stvar i rat koji vode Radovan Karadžić i Ratko Mladić nemaju više sledbenika. Posle knjige Sa Srbima 1996.  Srbi i mi i Hvalospev Srbima 1997. pojavilo se delo Srpski saveznici u izdanju izdavačke kuće L’age d’ homme.

Preuzevši propagandu iz Beograda i sa Pala, oni žele da pobede veliku američko-nemačko-vatikansko-islamsku koaliciju, tražeći oslonac u nasledstvu istorijskog francusko-srpskog prijateljstva. Njihove tehnike su jednostavne, negiranje počinjenih zločina od strane srpske vlade i vojske insistiranjem na počinjenim zločinima od strane Hrvata i Bosanaca i sistematski napadajući rad novinara u bivšoj Jugoslaviji. Na njihovom nišanu se našao i sam Žak Širak, prvi predsednik jedne zapadne zemlje koji je oglasio fašizam na Balkanu, koga predstavljaju kao glupog i slepog slugu Amerike.

U ovoj poslednjoj knjizi oni su izgubili potpis jednog od njihovih najvernijih, pisca Patrika Besona. Raskol se stvorio angažovanjem Žan-Mari le Pena na strani srpskih nacionalista – mada Nacionalni front brani uglavnom hrvatske nacionaliste I saradnja se uspostavila između izvesnog broja pisaca iz grupe I novinara ekstremne desnice. Oni su takođe izgubili Gabrijela Macnefa, Žila Martin-Šofjea, Danijela Šifera i nedavno preminulog Žan-Edern Alijea.

Pisci dela Srpski saveznici Alen Pokar, glavni tvorac dela, Frederik Ditur i Tjeri Sešan, koji su imali tu čast da postanu na Palama počasni građani Republike Srpske Radovana Karadžića, tražeći opravdanje za zločine protiv čovečanstva, bili su prinuđeni da se pozovu na slavna imena. Oni modifikuju pisanje Apolinera, Lamartina i članak Viktor Igoa Ubija se jedan narod napisan pre sto ili sto pedeset godina kao da time mogu da opravdaju etničko čišćenje sprovedeno u Bosni krajem XX veka.

L’ age d’homme sačuvao je stalnu podršku nekolicine poznatih pisaca poput Petera Handkea, Žan Ditura ili Vladimira Volkofa. U ime antikomunizma knjiga je dobila prilog Aleksandra Solženjicina. Srpski saveznici postavljajući na poseban pijedestal glumicu Brižit Bardo predstavljaju kao neočekivanom branioca srpske stvari. Smatram da je taj rat, strašan, svirep, užasan, kao i svi ostali ratovi, izjavila je u jednom razgovoru – Ja  sam više na strani Srba, normalno. Muslimani osvajaju svet i njihov običaj klanja je užas protiv koga se ja svakodnevno borim. Bivša glumica bi želela jednog dana da poseti Srbiju, poručuje Do skorog viđenja, ljubim vas i volite životinje.

Mali narodi prihvataju u svojim nacionalističkim groznicama kao neku vrstu takmičenja u okruženju ko će više da privuče evropskih I svetskih popularnih imena na svoju stranu. Prošlost je uvek tema, samo prošlost je stvarna. Ona nije apel za mir već opravdanje za ubistva. Pozivanje na poznata imena iz umetnosti, nauke, crkve ili politike odaje duboku inferiornost pa i izopačenost koja je protiv kulture i inteligencije jednog naroda.

O autoru

Pesnik Božidar Šujica bio je na čelu Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu u periodu od početka 1997. do sredine 2001. godine. Bile su to godine definitivnog odumiranja ideje jugoslovenskog zajedništva i traumatičnog rekonstituisanja srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta. Za dobar deo spoljnjeg sveta Srbi su u to vreme bili loši momci krivi za sva zla na Balkanu.

Kako je to izgledalo posmatrano iz Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, gde su dolazili intelektualci srpskog porekla i druge ličnosti zainteresovane za zbivanja na ex-YU prostoru, priseća se tadašnji direktor Božidar Šujica.