O tiranima i ljudima

Iskusan naučnik, dobitnik Pulicerove nagrade, za rešavanje ove misterije angažovao je jednog od velikih umova čovečanstva – Vilijema Šekspira.

Zašto baš Šekspir?

Zato što se Bard, od svojih početaka, bavio ovim duboko uznemirujućim pitanjem. Šekspir je usmeravao kritički pogled na politički sistem i moć koja se ispoljava u tranziciji ka tiraniji.

Prateći Grinblata i njegova ispitivanja Šekspirovih hronika i tragedija, čitalac ponovo otkriva kako je Šekspir uspevao da prevaziđe ograničenja vremena, mesta i politike. Grinblat podseća da je Bard bio svestan opasnosti sa kojima se suočavao u prikazivanju tiranije. Morao je, naime, da vodi računa o tome da ne optuži trenutnu vladarku Engleske, Elizabetu, da je tiranin. Kazna za takav zločin bila je smrt.

Šta Grinblat svojom kompaktnom analizom figura tirana u sedam Šekspirovih dela iz 16. veka, govori o savremenoj politici danas?

U svom ispitivanju Šekspirovih hronika i tragedija Henri VI, Ričard III, Makbet, Kralj Lir, Zimska bajka, Julije Cezar i Koriolan, Grinblat pravi neka veoma eksplicitna poređenja sa savremenim politikama. Njegovi ogledi pokazuju listu očiglednih osobina savremenih političara: narcizam, impulsivnost, nepristojnost, nesposobnost… Oni trguju lažima i dogovorima sa stranim silama.

Kako veliku zemlju može da vodi sociopata? Šta bi Šekspir učinio od Trampa ili od nekog drugog populističkog političara današnjice? – pitanja su koja lebde nad ovom intrigantnom studijom o Bardovoj impozantnoj galeriji opakih despota. Tramp u Grinblatovoj studiji nije pomenut, ali rečenice poput: „učiniti Englesku ponovo velikom“ i „perspektiva beskonačnog pobeđivanja“, ne ostavljaju čitaoca daleko od pitanja koja knjiga postavlja. Grinblatovi zaključci su tačno izvedeni i lako se mogu napraviti implicitne paralele.

Slučaj potvrđenog diktatora – ubice, posebno onog sa harizmom, surovom inteligencijom i uvrnutim šarmom, Šekspir je najbolje dao u Ričardu III. Tiranin je posebno ubedljiv u opisivanju patologije tirana, njihovom samosažaljenju, samoobmanjivanju onih koji ih podržavaju, kao i hrabrosti onih koji su spremni da im se suprotstave.

Za tiranina, nema mnogo zadovoljstva. Uistinu, on jeste osvojio poziciju kojoj je težio, ali veštine koje su mu to omogućile nisu od one vrste koje su neophodne da bi uspešno vladao. Ovaj nedostatak će tirane odvesti u samouništenje, kao što Grinblat poentira u sudbinama Ričarda III i Makbeta, koji su došli na vlast ubijanjem legitimnih vladara koji su stajali na njihovom putu.

Između ovih širokih zaključaka leži mnoštvo pogleda, direktnih i indirektnih komentara na političare, institucije i glasače. Najvažnije pitanje je: ko daje ovakvim tiranima priliku da rade ono što rade?

Centralni lik ove studije je Ričard III, ali Grinblat postavlja širu mrežu organizacije vlasti, povezujući aktualne tirane sa onima koji dele njihove tiranske prevare. Grinblat izdvaja neke od tipova pomagača. Njegova klasifikacija selektuje one koji aktivno ili pasivno podržavaju tirane, preko onih koji su lakoverne žrtve, do onih koji marširaju napred, očekujući da će dobiti svoj deo od saučesništva.

Grinblat izdvaja grupu koja aktivno učestvuje u tiraninovim šemama, ali sa mnogo širom motivacijom od one koju imaju pomenuti saučesnici. Oni su bezlična i neimenovana masa koja može biti pokrenuta različitim, ali uvek zapaljivim, motivacijama koje ih usmeravaju ka društveno poželjnim ciljevima.

Uloga mase u usponu tiranina je čak važnija od one koju imaju saučesnici koji žive na njegovom dvoru (a koje tiranin brzo odbacuje, čim se njihova uloga promeni iz pobedničke u gubitničku). Do Šekspirove trilogije Henri VI politika je bila u potpunosti stvar elita koje su manevrisale jedna protiv druge, dok su anonimne mase glasnika, slugu, zanatlija i seljaka ostajale po strani. U ovom komadu stvari se okreću: Jork, budući kralj Ričard III, vidi svoju priliku u sklapanju saveza sa bednim i neukim nižim klasama i on je vešto koristi.

Beskrupulozni vođa se nimalo ne zanima za unapređenje položaja sirotinje. On sirotinju prezire, ali uviđa da mu ona može poslužiti u ostvarivanju ambicija. „U Engleskoj ću podići oluju“, razmišlja on u sebi, sve dok kruna koju je planirao ne zablista na njegovoj glavi. Otkriva da je pronašao savršenog izvršioca, populističkog demagoga Džeka Kejda. Kejd podstiče masu uz obećanje da će uništiti elitu. „Prva stvar koju ćemo učiniti, hajde da ubijemo advokate“. U svojoj ultradesničarskoj viziji, Kejd vidi sebe kao „metlu koja mora da očisti sud od prljavštine“.

Inače, ovo su najbolji prizori u Henriju VI. Kejd predlaže utopiju pozivajući na okup svoje pristalice:

KEJD: Pa onda budite junačni, jer junačan je i vaš vođa, koji se zaklinje da će izvršiti reformaciju. U Engleskoj će sedam ‘lebova od pola penija prodavati za jedan cigli peni; vrčevi će biti triput veći; i za prestupnike ću proglasiti svakog onog ko bude pio malo pivo. Čitava će kraljevina biti naša zajednička, a moj će osedlani konj gaziti travu Čipsajda. A kad postanem kralj…

SVI: Nek’ Bog čuva vaše veličanstvo!

KEJD: Hvala ti dobri narode – onda neće biti prava; svi će jesti i piti na moj račun, i sve ću obući u istu livreju, da se ljudi slažu k’o braća i da me poštuju k’o svog gospodara.

U Tiraninu Grinblat pokazuje važnost Šekspirovih pogleda, koliko daje i komentare na poroke savremenih diktatora. Šekspirov glas odzvanja godinama i bilo bi dobro da ga slušamo. Kome je stalo do demokratije, treba da pročita ovu knjigu.