O tzv. šefu tzv. evropske diplomatije

Pri tom ovaj španski diplomata, s večitom „bradom od tri dana“, mora da se pomiri s kojekavim bilansima, koji se kreću od objektivnih, kompleksnih analiza protivrečnog položaja „evropske diplomatije“ do svođenja njegove političke karijere u crno -bele boje. A, među ocenjivačima Solaninog bilansa najstroži su mediji i autori iz zemalja bivše Jugoslavije, pri čemu se u negativnom pristupu Solaninom liku i delu neretko slažu i ocenjivači iz Bosne i Hercegovine i Srbije, koji se inače retko slažu.

Dvostruka merila u EU i na Balkanu

Kad je reč o zapadnom svetu, povodom Solane preteže onaj pristup kakav je do izražaja došao pre dve godine, u obrazloženju direktorijuma „Karlove nagrade“, kada je upravo Solana dobio odličje koje se smatra „evropskim političkim Nobelom“. U obrazloženju je tada stajalo da se Solana odlikuje za njegov „vanredni angažman za supstancijalni prilog Evrope sigurnom i pravičnom svetu“, kao i da je službeno prvi diplomata EU postao „nosilac nade“ u Evropi, pa, čak, i da simbolizuje „produbljivanje političke dimenzije Evrope, evro-atlantsko partnerstvo i nastojanja Unije da značajnije doprinese miru u svetu“.

Ta ugledna nagrada uručena je Solani 17. maja 2007, na velikoj svečanosti u Ahenu, nekadašnjoj prijestolnici Svetog rimskog carstva nemačke nacije, koje naravno nije bilo ni sveto niti rimsko, a ni samo nemačke nacije, nego pokušaj održavanja u nekakvom redu šarenolikog mnoštva naroda, država i državica u zapadnom delu Evrope, usled propasti nekadašnjeg Rimskog carstva. Tajna Evropske unije nije, međutim, u sličnosti s Rimskim carstvom, nego upravo u tome što se od njega po svemu razlikuje, izuzev u geografskom pogledu, što se u EU neguje uvažavanje „drugosti“ i nenasilje, što… „Karlova nagrada“, zaista, nosi ime Karla Velikog, franačkog cara koji je pre 12 stoleća, maltene, iscrtao buduće granice Evropske unije. Naravno, ognjem i mačem. EU se, srećom, više ne širi na taj način, nego se proširuje i ujedinjuje po principu dobrovoljnosti i ispunjenja standarda. Utoliko i jeste istorijski eksperiment i zajednica za primer.

Ali, vratimo se našem junaku uz pomoć gradonačelnika Ahena Jirgena Lindena, koji je na dodeli precizirao da je „Karlova nagrada“ te godine dodeljena Solani i za njegove zasluge za širenje EU u pravcu jugoistočne i istočne Evrope, kao i njegove diplomatske aktivnosti na Balkanu i na Bliskom istoku. Drugim rečima, i ovom prilikom potvrđenio je nepisano pravilo da se za iste stvari određene osobe na Balkanu mrze za koju se u Evropskoj uniji nagrađuju. To se, uzgred, ne odnosi samo na odlikovanja političara poput Solane, koji su po definiciji „premazani svim bojama“, nego i uvažavanja koja dobijaju borci za ljudska prava s Balkana. U obrazloženju dodele „Karlove nagrade“ Solani ukazano je tom prilikom i na „impresivnu ličnu biografiju“. Još kao student učestvovao je u protestima protiv Frankove diktature, zbog čega je isključen sa fakulteta, pa je studije fizike nastavio u inostranstvu. Nakon Frankove smrti bio je poslanik u ime Socijalističke radničke partije u španskoj ustavotvornoj skupštini, potom i ministar kulture i spoljnih poslova u Gonzalesovoj vladi. Od 1995. do 1999. bio je i generalni sekretar NATO, a od 1999. generalni sekretar Saveta EU i visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku.

U crno-belim shemama

Dobra ilustracija ozbiljnijeg i kompleksnijeg pristupa odlazećem prvom diplomati EU bio je komentar u poljskom listu Gazeta viborča (GV), objavljen 15. jula 2009, u kome je Solana označen kao „sinonim za tzv. šefa tzv. diplomatije“. Drugi pristup označavaju brojni balkanski mediji koji ne kriju animozitet prema Solani, pa i prema Uniji, gde, po pravilu, sve vrvi od nepoznavanja unutrašnjih odnosa u EU, pa nedostaje i objektivno vrednovanje Solaninog učinka, ali i bilo kojeg „visokog predstavnika“, svejedno kako se zvao ili kako će se zvati.

Bilo je poslednjih dana i nedelja, na ovim prostorima, vrlo podrugljivih i nimalo nežnih „povlačenja za uši“ Havijera Solane, pa i cele Evropske komisije, tačnije okrivljavanja upravo EU za ono što se zove „failure states“ i neuspeli „states building“ na Balkanu. Uostalom, i ranije je Solana okrivljavan za raspad Jugoslavije i navodno „kumstvo“ onome što se privremeno zvalo Državnom zajednicom Srbije i Crne Gore, kao pretposljednjeg stadijuma raspadanja onoga što je nekada bila SFRJ. U aktualnim optuživanjima Unije i Solane, na primer u BiH, ne zna se ko je neukusniji, da li oni u Banjaluci kojima je EU apriori kriva za sve, ili, pak, oni u Sarajevu, koji valjda pod utiskom Bajdenove posete zaboravljaju šta bi Uniji i BiH i drugim zemljama u regionu, već koliko sutra, trebala biti i novi dom i domovina. I jedni i drugi, u svakom slučaju, amnestiraju od grehova domaće etno-političke klase i s njima stasale kleptomane za sve ono ružno što su uradile ili još uvek rade sa sopstvenim „entitetom“ ili državom.

Iole upućenijima u poslove EU, od samog početka bilo je jasno da je Solana svih proteklih godina mogao da bude upravo onakav „visoki predstavnik zajedničke spoljne i bezbednosne politike“, kako je i regulisan položaj te politike u Ugovoru o EU iz Mastrihta, u kome je ovaj izuzetno važan segment smešten u tzv. drugi stub, pa time i u oblasti međudržavnih dogovaranja, koja podrazumeva konsenzus. U tom smislu su automatski i deplasirane brojne kritike Solaninog učinka u proteklih 10 godina i dva mandata u Evropskoj komisiji. Upotrebljeni pojam „takozvani“ ostaje, dakle, sudbina do daljnjeg bilo kojeg „visokog predstavnika“ za ove oblasti, prosto jer EU nije i neće u dogledno vreme biti klasična država, nego jeste i ostaje „nešto između“, pa tako i njen „prvi diplomata“ nije i neće biti pravi MIP, niti su, pak, misije EU po svetu prave ambasade, nego tek nešto tome slično.

Takozvana stvarna diplomatija i dalje se vodi u svakoj zemlji-članici EU ponaosob, tvrdi i GV, jer svako i dalje budno bdi nad ovim delom svog suvereniteta. Pa, ipak, da nema tzv. EU-diplomatije, ma koliko ona ne bila klasična, puno bi stvari i unutar EU i u Evropi i svetu bilo još mnogo gore.

Od Evropske unije je, opet, deplasirano zahtevati da reši „domaće zadatke“ u BiH ili u Srbiji, a pogotovo one gde se kose pojedinačni interesi članica EU, ili njihovi s drugim važnim igračima na međunarodnom terenu, poput Ruske Federacije.

Evropa se menja i postaje sve bolja

Povodom poslednjeg velikog proširenja Evropske unije, na istok i jugoistok Evrope, od 1. maja 2004, prevodio sam za novine u BiH i u Srbiji ono što je u autorskom prilogu za najtiražniji nemački nadregionalni dnevnik, Zidojče cajtung iz Minhena, rekao visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku, Havijer Solana.

Proširena EU broji 450 miliona građana, konstatovao je tada Solana (danas službeno broji 497 miliona, jer su u međuvremenu u EU primljene Rumunija i Bugarska, a i nekog malog priraštaja u EU ima uprkos „beloj kugi“ u „staroj Evropi“), pa je time najznačajniji i najuspešniji primer regionalnih integracija, ali, još je važnije da se EU posredstvom proširenja utvrđuje kao unija, vođena pravno-državnim principom, ujedinjena u njenoj različitosti, koja se identifikuje s principima slobode, demokratije i stabilnosti, a za cilj ima sve veće približavanje naroda. U svojevrsnoj dobrodošlici novim članicama EU, Solana ih je pohvalio za sve što su učinile u vrlo kratkom tranzicijskom periodu i periodu pristupnih priprema za Uniju, najpre što su se brzo razvile u stabilne demokratije i sposobne tržišne privrede. Zato i jesu obim i oblasti važenja prelaznih odredbi za nove članice EU, tj. razne vrste ograničenja, predviđene samo za prve godine članstva, napisao je tada Solana, što bi i danas trebalo da bude poruka onim našim političarima koji oklevaju s reformama u zemlji, jer kompletan „Acquis“, odnosno, „pravno nasleđe EU“ jednostavno mora da se prihvati u domaćem zekonodavstvu. Ima u privrednoj i socijalnoj oblasti u novim članicama EU potrebe za sustizanjem standarda starih članica EU – bio je dovoljno realističan i tada Solana – ali, članstvo u EU će i ovde delovati kao katalizator tako da će vremenom nastati kako blagostanje tako i solidarnost između članica EU. Pri tom, rekao je tada Solana, novim članicama EU naročito dobro treba da posluži pretpristupna, tzv. strukturna pomoć EU. Ali, njihovo pristupanje EU puno je značajnije od pukog pitanja novca. „Napredak koji je moja zemlja, Španija – napisao je tada Solana – ostvarila u njenih skoro 20 godina članstva u EU, dokazuje da pristup EU može da pokrene pozitivne političke, demokratske, socijalne i privredne promene. Nema nikakvog razloga da za novih 10 članica EU ovo treba drugačije da izgleda“.

Tako je i bilo. Sve nove članice EU, i sa istoka i jugoistoka Evrope, enormno su napredovale u proteklih pet godina, pri čemu toj konstataciji ne smeta bitnije ni to što su se Mađarska i neke druge zemlje „prekalkulisale“ u svojim privrednim bilansima, pa ih je svetska finansijska kriza i prateća recesija teže pogodila od drugih.

Evropska unija raspolaže jakom privlačnom snagom, pa i dalje postoji veliki broj zemalja koje žele da joj pristupe, ocenio je Solana pre pet godina, poručivši da je „EU odlučna da u Evropi ne dozvoli nove linije razdvajanja, zbog čega i sledi sa svojom novom politikom dobrosusedstva cilj da se i van njenih granica pospeši stabilnost i obilje. U okviru ove inicijative šefovi država i vlada zemalja EU usvojiće čitav niz akcionih planova, koji bi trebalo da služe poboljšanju saradnje i unapređenju reformi u brojnim zemljama – nagovestio je tada Solana – pa bi se uz obostranu korist za Uniju i njene susede time produbili postojeći bilateralni odnosi, koji bi susede korak po korak vodili ka EU. Unija se menja nabolje – bila je Solanina zaključna poruka – a mi računamo s našim novim članicama kada dođe vreme velikih odluka. Njihov pristup EU stalno je podsećanje na to šta Uniju čini Unijom – različitost u jedinstvu“!

Pet godina prošlo je od tada, delimičnih pomaka u bilateralnim odnosima između EU i zemalja zapadnog Balkana ima, svakako, ali ne toliko koliko se očekivalo, zbog čega se i spekuliše, pa i zahteva „Solun 2“, o čemu smo već pisali. Pomaka je, međutim, isuviše malo u bilateralanim i regionalnim odnosima na Balkanu, pa bi u tom pravcu svi oni kojima je stalo do pristupa EU prvo trebalo stvari da urede u svojoj kući i međususedskom dvorištu. Recimo, svako ko, na prostoru zapadnog Balkana, ozbiljno misli o evropskim integracijama, treba da se ozbiljnije pozabavi i tzv. CBIB projektima (Cross-border Cooperation Programme), koji nisu ništa drugo nego CARDS-regionalni programi EU, čiji je cilj da se granice učine propusnim, a pogranični regioni evropskim i pre formalnog prijema u EU.

Nastavlja se