Poslednjih dana minule godine beogradska izdavačka kuća NNK Internacional objavila je knjigu Moj otac Fjodor Dostojevski, kojom je na srpskom jeziku prva obeležila dva veka od rođenja velikog pisca.
Autorka knjige je piščeva ćerka Ljubov Dostojevskaja, a na naš jezik ju je sa francuskog prevela Slavka Jovanović.
Slučaj je hteo da se ove godine navršava i 140 godina od smrti velikog pisca (11. novembar 1821 – 9. februar 1881), pa se tako knjigom podseća i na taj datum, čime se simbolično zaokružuje životni i stvaralački put Dostojevskog.
Njom se i čitaoci podsećaju na nezaboravne vrednosti njegovog dela – oni koji su ga dobro upoznali imaju priliku da još jednom obnove svoje poznavanje misli Dostojevskog, a oni koji nameravaju da se tek sa njom sretnu dobiće podstrek da u odluci više ne oklevaju.
Ljubov Dostojevskaja (1869-1926) druga je ćerka iz drugog piščevog braka, sa Anom, koja je po majci švedskog, a po ocu ukrajinskog porekla.
Poznata je i pod imenom Eme Dostojevskaja, a i sama je bila pisac.
Zbog bolesti je otišla iz Rusije u inostranstvo, gde je i ostala do kraja života.
Sahranjena je na gradskom groblju u Bolcanu, gradu u severnoj Italiji.
Napisala je nekoliko dela, ali je u svetu najpoznatija po memoarskoj knjizi Moj otac Fjodor Dostojevski, koju je originalno napisala na francuskom jeziku, ali je delo prvi put objavljeno na nemačkom, u Minhenu 1920.
Potom je prevođeno na niz svetskih jezika, dok je na ruskom prvi put štampano 1922, u Petrogradu, u osakaćenoj verziji.
Ljubov Dostojevskaja je bila devojčica kad je njen otac umro. Bilo joj je nepunih dvanaest godina, ali je knjigu o svom ocu pisala kako na osnovu detinjih sećanja, tako na osnovu priča i sećanja njene majke Ane.
Biografija Dostojevskog data je kroz niz detalja iz kojih se mogu ne samo naslutiti, već i jasno uočiti uzročno-posledične veze između života i stvaralaštva Fjodora Dostojevskog.
Čitalac se, kako to pisanje dobrih memoarskih knjiga zahteva, prvo upoznaje sa istorijom porodice Fjodora Dostojevskog (po majci ruskog, a po ocu litvanskog porekla), a potom sa istorijom porodice Ane Dostojevski.
Zatim započinje sećanje na tegoban život, na neumorni rad Dostojevskog, na njegove uzlete i padove koji nisu bili samo finansijske prirode – pisac je veliki deo svog života proveo u dugovima – već i političke (zatvor u Sibiru zbog Petraševski zavere).
Može se slobodno reći da ga je zatvorsko iskustvo očeličilo, i preobrazilo.
Kako njegova ćerka, Ljubov, piše, zatvorenici su bili naklonjeni tom bolešljivom mladiću, „sanjaru koji je toliko bio zaokupljen sudbinama svojih junaka, da nije imao vremena da prouči sopstveni život… Trudili su se da ga uteše, govoreći mu da je život dugačak, a on je mlad, da ga po oslobođenju sigurno čeka sreća. Pokazali su delikatnost netipičnu za ruskog seljaka“.
S druge strane, Dostojevski je, čitamo u knjizi Moj otac…, s razlogom zatvorenike proglasio za učitelje.
U stvari, svedoči Ljubov Dostojevskaja, oni su ga naučili najvažnije; naučili su ga kako da upozna i voli divnu i velikodušnu Rusiju.
Proučavajući svoje sapatnike u zatvoru, „Dostojevski je shvatio velikodušnost njihovih srca i plemenitost duše i naučio je da voli svoju zemlju kao što ona i zaslužuje. Rusija je osvojila litvansku dušu Dostojevskog preko bednih sibirskih zatvorenika i opčinila ga zauvek“.
Uostalom, o tome je pisao Majakovskom po povratku iz Sibira: bila je to, kaže Ljubov, vatrena himna Rusiji.
Rusiji kakvu čitalac upoznaje kroz dela Fjodora Dostojevskog, ali sada i kroz uspomene iz detinjstva njegove ćerke, jer su neraskidivo povezani.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
