O Vinči se priča samo kad gori

Problem je, međutim, to što ta deponija postoji skoro četrdeset godina, i ako pogledamo institucije, faktički se nijedna vlast nije uhvatila ukoštac sa problemom deponovanja otpada iz Beograda, kaže za Danas profesor Fakulteta političkih nauka Darko Nadić, osvrćući se na incident na gradskoj deponiji, gde vatra tinja već duže od sedmice, dok su građani izloženi dimu sa nepoznatim količinom štetnih i opasnih jedinjenja koja se oslobađaju pri sagorevanju mešovitog otpada.

Ipak, smatra profesor Nadić, deponija i skladištenje smeća su tema samo u letnjim mesecima, kad su takvi problemi aktuelni i učestali, dok se na rešavanje tog decenijskog problema inače zaboravlja u ostatku godine.

– Mi se zapravo Vinče setimo samo u letnje vreme, i to kada izbije požar, a dok kupujemo, trošimo i bacamo đubre, Vinča ne postoji za nas. Zimi se neće govoriti o Vinči, javiće se neki drugi problem, poput aerozagađenja u novembru i decembru, ali će se zaboraviti da smo mi ti koji vozimo automobile, na jednog čoveka po jedan. Smatram da treba da krenemo od sebe, mi građani Beograda smo ti koji prave otpad na Vinči. Nije došao niko sa strane, sa druge planete da zagađuje našu životnu sredinu i pravi tu deponiju. Mi živimo u jednom potrošačkom društvu koje gleda samo da zadovolji svoje potrebe a ne i kakve posledice taj konzumerizam ostavlja iza njih, a Vinča je jedna od posledica, kaže Nadić.

Svest o tome on ocenjuje kao primarno važnu, dok su ostalo „tehnička i politička pitanja“ oko kojih bi trebalo da postoji dogovor i sa građanima.

– Način na koji bi se uredila deponija, tehnološki zahvati koji treba da se preduzmu, da li to treba da bude spalionica ili ne, da li postoje adekvatna merenja, sve to naknadno proizilazi. Pitanje da li deponiju treba rešiti izgradnjom spalionice je tehnička stvar, oko koje treba da se postigne politički dogovor. Vinča je nekada bila van Beograda, a sada je deo njega jer se polako približavamo podunavskom regionu, tu mora da postoji i dogovor sa lokalnim stanovništvom, jasan je Nadić.

Kako ističe, spalionice otpada postoje i u drugim, razvijenijim zemljama, pa nije jasan otpor koji postoji prema tom rešenju za odlaganje smeća.

– Spalionice nisu nešto što bi bio svetski srpski eksperiment. S druge strane, čini mi se da tu nemamo velikog izbora. Spalionica može da bude rešenje, uz pojačanu reciklažu, pogotovu plastične ambalaže koja je toksična pri sagorevanju, naravno i uz sistem mera i propisa u toj oblasti koji bi se poštovali.

Pomoglo bi i uvođenje održive ekološke ambalaže koja ne bi toliko zagađivala životnu sredinu, objašnjava naš sagovornik.

– Ne mogu da verujem da u 21. veku, pored svih spalionica koje postoje, možemo da sumnjamo u njihovu efikasnost, ili da verujemo da će primena japanske ili francuske tehnologije u preradi otpada zagaditi životnu sredinu još više nego što je ona sada zagađena ovim požarom. Takvo razmišljanje je možda bilo imanentno srpskom narodu početkom prošlog veka, ali sada moramo da imamo malo više poverenja u savremene tehnologije, smatra Nadić.

U vezi s tim, javno-privatna partnerstva koja u oblasti komunalnih usluga praktikuje aktuelna ali i bivša gradska vlast, vidi kao logičan sled u kapitalističkom društvu u kome nesumnjivo, već živimo.

– Mi smo svakako već u kapitalizmu, nema više društvene svojine, nema državnih preduzeća. A kapitalizam je pokazao da ne samo što zagađuje životnu sredinu, već i to da može da stvara profit na rešavanju ekoloških problema i zagađenja koje proizvodi, navodi Nadić.

Takvu kolektivnu svest, međutim, građani Srbije još nemaju, smatra on.

– Još uvek nismo prošli ekološku tranziciju, ali ona ne zavisi toliko od političkog sistema i stranaka koje su na vlasti ili u opoziciji, koliko zavisi od nas samih. Kada je svaka ličnost bude prošla, da ne kažem kolektivitet naroda, onda možemo da napredujemo, zaključuje Nadić.