O zanatu pisanja 1

“Ja pripadam onim ljudima koji se uče dok pišu” (Mirko Kovač)

Nisam spreman da pretim svekolikom kosmosu, ali hoću da ostanem normalan sa ljudima oko mene: Keruakom, Bukovskim, Tolstojem, Hemingvejem. Da se “viđam” u rečenicama Selindžera, Tišme, Krleže ili Pope… Bolje mi je da nestajem sa njima nego da opstajem pred nametnutosti.

„Našao sam se na jednoj od životnih raskrsnica, na kojima vam ponestaje izbora. I ranije sam bio u groznim situacijama, ali sam ih sve prevazišao pisanjem. Uvek mi je pomagalo da makar na izvesno vreme zaboravim na sebe. Možda će mi ponovo pomoći…“, obraća se svakom ko za sebe misli da je muka s rečima, “obično jednostavna” u svojoj programskoj knjizi Stiven King (“O pisanju, beleške o znatu”, “Vulkan izdavaštvo”, 2018).

Bez pretenzija (osim kad precizno govori o gramatičkim pravilima za pisanje) King jednostavno pravi priču o večnom zanatu pisanja, uvlačeći svakoga ko se ikada usudio da izadje na crtu proze, u jednostavnost nimalo jednostavne rabote.O zanatu pisanja 2

Kingov zapis, provocira, deluje nazadno provokativno i tera na ono što zapisuje Mirko Kovač u knjizi “Evropska trulež” (“Prosveta”, 1986) kad robu reči poručuje: “ … Nemoj da ugađaš čitaocu već primoraj da te sledi na tvom opasnom putu što si ga izabrao pomalo sudbinski a više svojom voljom“.

Tu se dvougao ne zatvara već ide dalje kao Harukiju Murakamiju (“Pisac kao profesija”, “Geopoetika”, 2019) gde on prepričava sebe: „Kasno u noć, kad bih završio s poslom, sedao bih za kuhinjski sto i pisao roman. Jer osim tih par sati do svitanja ja nisam imao drugog slobodnog vremena za sebe… “Slušaj pesmu vetra” je kratak roman koji je u rukopisu imao nekih dvestotinak strana. Trebalo mi je, međutim, mnogo vremena da ga napišem. Svakako, delom i zato što nisam imao slobodnog vremena, ali više zbog toga što nisam imao predstavu uopšte kako se piše roman“.

Na četvrtom ćošku je Aleksandar Genis (“Kamasutra zaljubljenika u knjigu”, “Geopoetika”, 2015). U eseju “Običnoj olovci” on poručuje: „Obična olovka omogućuje da se umešaš u tekst i da postaneš njegov koautor. Ja podvlačim ono što me oduševljava, i ono što me ljuti, i ono što je jasno do boli, i ono što je nejasno do besa“.O zanatu pisanja 3

Zatvorili smo kvadrat, po najmanje bitnog formata (A4, B5 ili) ali jesmo u njemu. Pred praznim papirom. Sa ličnom provokacijom, koju gledamo spolja, a u nama provre kao zrelo groždje u bačvi pred muljanje. Otuda sada je jasno da pisanja nema bez čitanja. Podvlačenja. Prepravki. Cepanja strana, jer ni jedna nije večna dok se ne overi u mašinskoj presi definitivnosti koja onda putuje kao čitaocu. Nekom i negde!

Zato pišem drvenom olovkom. Čitam iz papira. Pred spavanje, ili na putu negde i nekom. Ne čitam iz tableta, preko računara, ili da se pomognem još jednom Kovačem: „Mnoge tvoje osobine i časne poteze kao i mnoge tvoje mane i nedostatke, te redakcije što te okružuju, ta štampa, taj ceo pokret kao krdo, te ovce, piskarala, sav taj podzemni svet… oni će sve pokušati da zamene, jer njihova zadaća je proistekla iz vrhovnog naloga da obezvređuju da urede svet po uzoru na nepomičnost, a ti se koprcaš, zadaješ im po koji udarac, protreseš povremeno njihovo samozadovoljstvo, podjebavaš njihove svetinje, njihov kruh, tako i pesnik nalaže svojim pesmama: “Pođite kao udarac po otupelosti sveta, putujte i prkosite svetu”“.

Ne čitam elektronski. Poruka je reč i verbalnog karaktera, a ne “smajli”. Pismenost je gen, glas i očevid na sadržajem popunjenoj belini. Virtuelno sve to postoji, ali izvorno je to kao štrudla majčina od višanja, a ne ona iz hiper marketa. Čitanje, pa još i pisanje, to nije strast to je vaspitanje koje vas kao prvi zubi probija i “ujeda”. Ugasite tablete, mobile, i kućišta softvera. Dohvatite se papira, olovke i korica. Bar pred san, ako vam jutro nudi nešto drugo.O zanatu pisanja 4

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari