Oaza u pustinji

Marko Nikolić: EZAN (25)

Izdavač: Književna omladina Srbije iz Beograda

I izdanje, 260 str. broš. povez, cena: 540 din.

O knjizi i njenom autoru, kao i o adresama knjižara gde se može knjiga kupiti, možete pročitati na sajtu izdavačke kuće Književne omladine Srbije: www.kosrbije.rs

 

 

A Solomun sazida… Tadmor u pustinji u zemlji.

Prva Knjiga o carevima (9:18)

 

Odveo me je na kafu i kolače kad smo stigli u Homs. Po grubim crtama lica i odeći pretpostavio sam da Muhamed pripada siromašnoj radničkoj klasi. Možda je bio zidar, ili čizmar, ili je pak prodavao urme. Posmatram njega i sve te ljude, i pitam se kako je to moguće da se ovi ljudi, koji imaju toliko manje od nas, osmehuju toliko više? Muhamed je, kao i većina njegovog naroda, klanjao namaz pet puta dnevno.

Ni jedan Arapin ne voleti Izrail

– Arapi se, čujem, ne vole naročito sa Irancima i Turcima? – počnem ja lukavo, dok smo sedeli u nekoj bašti gde su ljudi ispijali crnu kafu i pušili iz nargile.

– Oho, odlični odnosi sa Turcima!

– A sa Izraelcima?

– Mi volem sve narode, – reče isprva prečuvši me. – Aa? – trže se. – Šta reče? Izrail, – oči mu se zacakliše, – ni jedan Arapin ne voleti Izrail.

Bežao sam od srednjovekovnih klanica jednobožaca zelota, bežao sam i od vašljivog hotela i bučnog Homsa, rešen da odem u Tadmor u pustinji Čam. Autobus mi je kretao u jedanaest sati, a niko na stanici nije umeo da mi kaže sa kog perona. Ta nepotrebna glupost mi je iscrpla snagu nerava kao kada pokušam da čitam arapska slova pa zaključim da su nekud propali svi samoglasnici! Najposle me ubaciše u neki autobus koji je već bio u pokretu. Prema položaju senki zaključio sam da se krećemo na istok.

Pejzaž je svlačio sa sebe zeleno ruho te se tek ovde-onde uočavalo rastinje. Najzad nam se priroda ukazala u svoj nagoti svoga žutog tela. To telo istkano od finog peska je mene, Evropljanina koji nikada nije video pustinju, neobično uzbuđivalo. U srcu pustinje Čam, daleko od Eufrata na istoku i ljudskih naseobina na zapadu, priroda je izrodila izvor da vodom podari malo života pustinjskom tlu. Izvor je nazvan Efka što na aramejskom znači izlaz. Oko izvora rascvetala se oaza, vrelo života. Efka je obogatila oazu maslinama, urmom, pamukom, žitom. Oaza je bila poznata kao Tadmor. Karavani su se u Tadmoru obavezno zaustavljali na svom putu od Persijskog zaliva ka Sredozemlju ili na Putu svile. Tadmor je spomenut u Starom zavetu kao grad koji je podigao kralj Solomon, sin Davidov. Vekovima se Tadmor neometano razvijao zahvaljujući svojoj geografskoj izolovanosti. Prerastao je u centar trgovine i raskršće Istoka i Zapada. Po obilju palmi oaza je prozvana Palmira.

Odseo sam u hotelu ‘’Nju Efka’’: soba mi je bila snabdevena klimom i satelitskom televizijom (većina kanala bila je iz Libije, Kuvajta, Iraka, Libana, Dubaija, Saudijske Arabije, a CNN i BBC su neprestano saopštavali o krizi u Gruziji). Palmira je danas pustinjska varošica smeštena tik pored drevnih ruševina. Ruine okružuje zid koji je podigao Justinijan no, i pored toga, drevna Palmira je otvorena za svakog i priljubljena je uz varoš kao njena starija sestra. Šetao sam se centralnom avenijom drevne Palmire dugom čitav kilometar i duž koje se proteže beskrajno žuto stubovlje odolelo silnim vekovima i izbledelo na suncu koje, čim se pomoli iznad varoši negde, u dnu vidika, krene da zagreva pesak pustinje. Čovek se preko dana kreće oko ruina pogrbljen, trpi bičeve svetlosti, dok pesak, žedan, hoće da proguta ruševine i svu davnu prošlost koja lebdi oko njih. Takva neumoljivost pustinje pobuđuje strahopoštu u srcu modernog čoveka.

Kraljica Zenobija

U pustinju samo Iblis dolazi na godišnji odmor. Ovaj pali anđeo odbio je da se pokori volji Svevišnjeg onda kada je ovaj stvorio čoveka od ilovače i zatražio od meleka da mu se poklone. ‘’Nije moje da se klanjam čoveku koga si stvorio od ilovače, od gliba ustajaloga!’’, reče tada gordi Iblis Alahu. ‘’Izlazi, onda, odavde, i proklet da si!’’, uzvrati na to Alah i prokle ga do Sudnjega dana.

Palmira je potpala pod vlast Rimskog carstva. Kada je car Hadrijan posetio Palmiru, tako se oduševio njome da joj je podario status slobodnog grada. Palmira je uživala potpuno blagostanje; snabdevala se začinima, mirisima, slonovačom i svilom sa Istoka, i staklom i statuama iz Fenikije. Kada je Rimsko carstvo u III veku palo u duboku krizu, guverner Sirijske provincije Odenatije preuzeo je kontrolu nad legijama u provinciji kako bi se branio od Persijanaca. Odenatije je ubijen i vlast je preuzela njegova žena Zenobija. Proglasila se kraljicom.

Kraljica Zenobija bila je vrelo draži, kao što je oaza u kojoj je živela bila vrelo života. Imala je taman ten, oči crne kao kadifa i zube bele kao biser. Telo joj je bilo dražesno, a duša silna i preduzimljiva. Ženstvena kraljica pokazala se ne samo kao sposoban vladar već i kao vičan ratnik. Krenula je sa svojim legijama da širi Palmirsko carstvo. Osvojila je Egipat, Siriju, Palestinu, Liban, pola Male Azije. Odvažna kraljica uzela je za sebe titulu avgusta. To je izazvalo imperatora Aurelijana, te je ovaj pošao iz Rima da se suoči sa Zenobijom. Pregazio je Malu Aziju i osvojio Palmiru. Zenobijino carstvo trajalo je samo četiri godine, a Zenobija je kao zarobljenik odvedena u Rim. Međutim, dok je u lancima hodala u vojnoj pobedničkoj paradi ulicama Rima, njene draži nisu zaobišle ni samog Aurelijana koji je rešio da je oslobodi i podari joj vilu u Tiburu. U toj vili Zenobija se posvetila filozofiji i živela spokojnim životom.