Obamina zvezda sjajnija u svetu

Nasleđe, kojim je demoliran status Amerike kao supersile – sa primetnim vojnim limitom u Iraku i Avganistanu, sa toksičnim finansijskim isparenjima iz njene kuhinje „visokooktanskog“ kapitalizma i sa globalnim moralnim liderstvom devalviranim u kazamatima Abu Graiba i Gvantanama.

Obamini kritičari saglasni su da je on krenuo iz duboke „Bušove rupčage“, kao i u oceni da, ako ništa drugo, u ovoj prvoj godini posle inauguracije uglavnom nije dodatno iskomplikovao nijednu od kriza koje su ga sačekale u Beloj kući. Ali, „izbegavanje još ozbiljnijih problema je dobar početak, ali ne i željeni cilj“, rečeno je tim povodom na tribini Nacionalnog radija, uz zaključak da je predsednikov tim na tom terenu postigao „i ovakve i onakve rezultate, ali najčešće – razočaravajuće“.

Istraživanja, inače, potvrđuju da je Obamina zvezda mnogo sjajnija u svetu nego kod kuće. Minus u tim domaćim procentima sve je izraženiji, sa zajedničkim imeniteljem da je prva godina 44. predsednika – s obzirom na okolnosti – ipak bila dobra, ali i sa strahovanjem da bi ta situacija – naročito kad je reč o stepenu nezaposlenosti i, shodno tome, sveukupnoj domaćoj ekonomiji – mogla da bude još nepovoljnija, pre nego što se krene linijom oporavka.

Pored svega, ni optimisti nisu bez argumenata. Obama je koliko-toliko smirio ekonomski teren posle turbulencija kakvih nije bilo od perioda velike depresije, stigao je na domak istorijskog zakona o zdravstvenom osiguranju za sve Amerikance, okončao je torturu osumnjičenih za međunarodni terorizam i počeo završnicu u Avganistanu uz postepeno izvlačenje iz Iraka. I, uz sve to – a, možda, i značajnije od svega toga – počeo je da rasteruje strahovanja i umanjuje odbojnost (neretko i otvorenu mržnju) prema Americi, koju je ostali svet počeo sve više da identifikuje sa njegovim prethodnikom.

Zanimljivo je, međutim, da se ovakve ocene sad mnogo češće pronalaze u citatima iz strane štampe. S druge strane, ovde se veoma kritično gleda na učinak predsednika koji je pre samo godinu dana dočekan kao „crni Kenedi u Beloj kući“ – čak i među onima koji pripadaju liberalnom jezgru Amerike.

Pojedini mediji, naklonjeni Obami, opredeljuju se za defanzivu. Njujork tajms pominje državnički stil kao uzrok njegovog političkog posrtanja („hladan u javnim istupanjima, distanciran od stvarnosti“), a Vašington post ga neumorno vadi podsećanjima na „značajan iskorak“ u reformisanju zdravstva i transfuziji propalog finansijskog sistema.

U tom istom Postu, međutim, konzervativni analitičar Čarls Krauthamer uveliko nabraja „Obamine zasluge“ za postbušovski oporavak Republikanske partije – poentirajući Galupovim podatkom da dosad nije bilo predsednika koji je u prvoj godini toliko urušio svoj rejting koliko je to uspelo aktuelnom šefu države.

Sve u svemu, sijaset je ovakvih (ne)argumentovanih izjašnjavanja „za“ i „protiv“ Obame, praćenih i nekim sve ozbiljnijim dilemama. Prvi od odgovora na te dileme već je poznat: ovaj izveštaj poslat je u Beograd pre nego što je objavljen rezultat jučerašnjih krajnje neizvesnih vanrednih senatskih izbora u Masačusetsu. Ta država je, zahvaljujući braći Kenedi, bila unazad pola veka neprikosnovena „demokratska teritorija“, ali su i tu počele da se osećaju posledice ovdašnjeg sve šireg nezadovoljstva sporovoznim ekonomskim oporavkom.

Izborni poraz u Masačusetsu značio bi za Obamu ne samo gubljenje sadašnje senatske većine koja garantuje bezbedno sprovođenje planiranih zakona već i potencijalno najveći minus u dosadašnjem opusu novog predsednika. Bio bi to loš, veoma loš signal – i za to kako mu je krenulo, a pogotovu za ono što mu dalje predstoji.