Sada tačno znam zašto je lepo, i dobro, biti čitalac. Na prošlogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu dobio sam dve knjige koje sam predano čitao. Verni čitalac.
Reč je o izabranim delima u dva toma Borislava Radovića (1935) u izdanju Čigoja štampe. Urednik je Milutin Petrović. U knjigama su sabrani Radovićeva poezija, eseji o pesništvu i drugi prozni zapisi koje je pisac stvarao od pesama objavljenih u knjizi Poetičnosti (1956) duže od pola stoleća i zauzeo značajno mesto u srpskoj, smatram i evropskoj, književnosti. Sa francuskog je preveo poeziju Sen-DŽon Persa, Šarla Bodlera i Pola Elijara.
Stihovi i rečenice Borislava Radovića čitaocu se čine kao skladna muzička kompozicija, a opisi ličnosti o kojima piše liče na harmonične minijaturne skulpture ili slikarske portrete u kojima detalji dolaze do jakog izražaja. To je uočljivo u „Naknadnoj belešci o Vergiliju“, napisanoj posle po meni čudesnog, ne smo poučnog, dela, ogleda „Čitajući Vergilija“ kada piscu Borislavu negde pred zoru u san, ili polusan, dolazi ON „Odeven u široku belu vunenu togu sa obrubom kakav su nosili vitezovi, samo ne purpurne nego kobaltnoplave boje…“ napisao je Radović, i poverio se čitatelju. Radović je velemajstorski tumačio složeno naoko jednostavno delo velikog pesnika i nije bio samo pažljiv, vredan, uporan čitalac Vergilijevih svevremenih čarolija.
Posebno su mi se dopale pesme „Kosmata zvezda“, „Zeleni petlić“, „Trešnja u oktobru“, „Sećanje na umetnika“ i „Život vina“. Iz proze „Neke stvari“ za čitalačko oko zapali su mi brušeni medaljoni „Dve beleške iz korpe“ i „Umetnik“ o prosjaku sa gitarom. Pročitao sam ih više od deset puta i u jednom času lake obmane nakratko pomislio da sam ja to napisao. Kao, imao sam malo sreće. A samo sam hteo da otkrijem šta je u Radovićevoj pesmi glavna stvar pa se taj pokušaj izrodio u neverovatnu stvar.
Rečenice pomenutog autora u esejima su filigranske, vešto izvezene. Dva su primera. U zapisu „Pomisao na Crnjanskog“: „Osamdesetih godina, kada se Narodna biblioteka Srbije preselila u novu zgradu, dešavalo se da rano ujutro, odlazeći na posao, u parku kod crkve Svetog Save, na nekoj osunčanoj klupi ugledam sitnog, mršavog starca, odsutna pogleda, dolaktica oslonjenih na krilo, odakle su mu šake mlitavo visile između nogu, kao da se s njih nešto cedi.“ Na početku zapisa „Uz poeziju Vaska Pope“: „Otkako je protepala, ‘Mala kutija’ ne prestaje da začarava promenljivošću svojih razmera, dubinom svog prostora i značenjima koja otud naviru.“. Mnogi pisci bi rado prisvojili citirane dve rečenice. Svrstavam se među njih. Sada ih samo navodim, od reči do reči.
Moglo bi se bez dvoumljenja reći da su ove dve knjige u nepretencioznom tiražu (petsto primeraka) i pristojnoj opremi, skromnoj a ipak elegantnoj i skladnoj plavoj i bledooker odori baš šivenoj štamparskoj, kruna književnog dela Borislava Radovića. Most što sigurno spaja, ne samo na prvi pogled, sve što je pisao do njihovog publikovanja i onoga što će iz štampanog štiva proizaći i što će pisac možda da dopiše jer u svojim napomenama na kraju ovih izdanja nije napisao da to smatra konačnim nego samo „merodavnim“. I veza sa verovatnim kritičkim izdanjima i citatima, zapisima, ogledima, studijama o stvaralaštvu iz klasičnih pera i moćnih kompjutera onih koji dolaze u beskonačni svet umetnosti.
Kolegijalni savet upućen piscima, ne samo mladim, jeste da onog dana pre nego što se late tog neizvesnog mučnog isrcpljujućeg posla pisanja, pesnici poezije da pročitaju jednu Radovićevu pesmu, a prozni spisatelji pripovetke, romana ili eseja, samo jedan zapis Borislava Radovića. Da vide šta je pesništvo. Ono je inspirativno, pokretačko, tvrdi pisac ovih redova. Ne moraju samo oni to da čitaju. Dostupno je i čitaocima drugih zanimanja.
Dve knjige, o kojima završavam zapis, ponovo uzimam u ruke. Pre nego što počnem da pišem novu pripovetku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
