Obećana zemlja Kina

Osnova bliskosti u Miloševićevom slučaju bila je ideološka: u Beogradu se sanjalo o levici u času kad se na nju u Kini počelo zaboravljati, ali je još bilo neke vatre. U Tadićevo vreme dominirajući motiv zbližavanja je kineska politika „jedne Srbije“, pri čemu je Tadićeva spoljnopolitička doktrina „četiri stuba“ – jedan je stub dabome Kina – bila njegov odgovor na tu politiku. I evo nas kod naših dana, i Vučića: stojeći na ramenima prethodnika on Kinu proizvodi u ideogram svoje spoljne politike. Demonstrirao je to minule sedmice u Pekingu.

Imali smo ga prilike tamo gledati među svetskim liderima na Forumu „Pojas i put“ koji je organizovao kineski predsednik: štipao se – dajem glavu – da bude siguran da ne sanja, da je tu gde je. Šefova država ili vlada bilo je dvadeset devet, pa je ta brojka ovaj skup činila najvećim u Pekingu posle Olimpijade. Da li je mala stvar naći se tu? Nije. Tako je mislio i Vučić, i tako je, naravno govorio, fasciniran događajem, i, još više, sobom na njemu. Ali, puna istina obično nije tamo gde je Vučić, Kinezi su, naime, hteli i mnogo više sveta na Forumu. Si Đinping svoj projekat „Pojas i put“ smatra projektom veka, i svojim životnim delom, i pozivnice su bile razaslane na mnogo više adresa. Neki su došli – Vučić među njima – neki nisu. Ovo nije bio, dakle, skup odabranih, nego onih koji su se odazvali. Kinezi su najviše žalili za Indijom, koja je jasno odbila da dođe na ovu njihovu novu, i svakako najambiciozniju međunarodnu političku platformu.

Zadržimo se na čas na njoj. Londonski Ekonomist upućuje na to da je projekat „Pojas i put“ zapravo Đinpingov raskid sa zavetom legendarnog Deng Hsijaopinga koji je govorio da Kina treba da gleda svoje poslove i nikad da se ne nameće za svetsko liderstvo. Ekonomist je redovno zloban u kineskim temama, ali ovo je upućivanje na notornu činjenicu: ona predstavlja jednu suštinsku, dubinsku, i ako nije olako reći – istorijsku promenu kineske nacionalne politike. Raskid sa Dengom raskid je sa Kinom kakvu smo znali do danas. Ona je po prirodi stvari bila globalni igrač; sad se evo sprema i za svetsko vođstvo, i zato, upamtimo ovaj trenutak. „Pojas i put“ prvi je mehanizam koji joj služi u tu svrhu. Kina je, naime, spremna da investira impozantan novac u infrastrukturne projekte i trgovinu, u zemlje staroga „puta svile“ ali i druge, u Evropi i Aziji, kojima se u novije vreme dodaje Afrika i Južna Amerika. Upotrebio sam sintagmu „impozantan novac“ jer niko, zbilja, ne može uhvatiti tačne brojeve: oni koji ga daju uvek vole da se frljaju sa ciframa, a one se ovde izgleda kreću na negde oko 150 milijardi dolara. Nije izvesno ni o kojim vremenskim periodima realizacije se tačno radi. Kako god, grandioznost poduhvata se ne dovodi u pitanje. Politika, međutim, na kojoj se on zasniva politika je do apsoluta dovedene korektnosti: otvorenost, međusobna korist, unapređivanje života ljudi, mir i saradnja, itd. i tome slično, načela su kojima se rukovodi kineska strana dok okuplja zemlje i ljude oko ove, kako oni kažu, win-win strategije. Ne China first, nego nešto drugo i drugačije. Ne mala grupa nego „velika porodica harmonične koegzistencije“. Pesma slavuja nije tome ravna, mekša nije ni kineska svila, rekao bih sa nešto cinizma. Tim je umilnim glasom ispevan i završni Kominike Foruma, sa svim dakle ovim slatkim rečima jednog mogućeg političkog rečnika. Tu možda dolazimo na tačku kad možemo govoriti o izvesnom teroru korektnosti. Nije, naime, malo licemerja u Kominikeu i bilo bi licemerno ne ukazati na to licemerje: ispod reči koje govore o ljudskim pravima potpisali su se i takvi borci za njih kao što su Erdogan, Lukašenko, Putin, Orban, ili naš Vučić. Znakovito je da su se isti intenzivno družili u pauzama skupa. Pogledajte fotografiju koju je Politika dala na naslovnoj strani: tu su – sem Erdogana – vođe ove nove internacionale demokratura. Ne čudi onda što u spomenutom Kominikeu, koji je po svim naznakama trebao biti kineska Magna Carta, nigde nisu spomenute reč sloboda, i reč demokratija. Čitao sam Kominike triput, s olovkom.

Na ovome treba da počiva novi, vrli svet. Ali kontradikcije i hipokrizija nisu mučile Vučića. On je hteo da ima uspeha u Pekingu, i to mu je jedino bilo važno. Čak se, imam utisak, poslužio jednom ekstravagancijom, kao malim lukavstvom, da bi tamo bio posebno primećen: jedini je ušao – kad je ulazio u palatu na pekinškom jezeru Jenći gde je forum održavan – sa crnom akten-tašnom u ruci, kao da nosi onu sa nuklearnim dugmetom, od koje se ne sme rastati. Taj njegov egotrip obilato su pomagali domaćini, dajući mu tretman velikog lidera. (Izuzev kad se, naime, kao štreber na času i pomalo provincijalno, ponudio da organizuje naredni Forum, kroz dve godine: ćutke je zaobiđen, kao da ništa nije rekao, jer, ići će se opet u Peking.) Premijer Li pustio je, na primer, dugačko saopštenje o sastanku sa Vučićevom delegacijom, puno biranih reči. Itd. Pitanje je, međutim, veliko, da li je Vučićev uspeh i naš uspeh? Zorana Mihajlović, koju je poveo sa sobom i pored toga što joj je pred put namestio opskurni, preteći tekst u svom najbližem tabloidu, potpisala je hrpu memoranduma koji bi Srbiju trebalo da pretvore u fantastično gradilište. I tu je, verovatno, odgonetka kineske ipak preterane ljubaznosti. Oni hoće da investiraju. Analitičari i govore da je pravi smisao „Pojasa i puta“ hladna logika kapitala: novčane viškove od kojih hronično već pati, Kina nepovoljno plasira u Americi, i traži im bolja mesta. Tu smo, dakle, mi, i slični nama. E sad: kineski investitori ne uživaju bogznakakvu reputaciju, kineska su ulaganja napolju prošle godine pala za dva odsto, a ove za celih 18. Ovde ih bije glas o tome da brutalno diktiraju uslove, u duhu nekog novog kolonijalizma. Vučić, međutim, nije u situaciji da bira, niti da solidno pregovara. Jer: njegove prognoze o ekonomskom rastu Srbije ruše se kao kule od karata, i on je tu kod „daj šta daš“. Pare uzimaju oni ministri koji će da ih troše, a onaj koji će jednog dana morati da ih vraća – Vujović – zasad se ne izjašnjava. Vučić se nije ustezao da u Pekingu obmanjuje, recimo, svoje sagovornike da je u Srbiji u poslednje dve godine izgrađeno više puteva nego za prethodnih šezdeset, uz napomenu, dabome, da je sve to urađeno uz kinesku pomoć. To govori ne samo o neukusu ulagivanja, nego ipak i o jednom očajanju. Kina, a ne Rusija; Kina a ne Evropska unija; Kina, dakle, ukazuje se tako kao trenutno najjača karta – karta bez premca – u Vučićevim rukama. Oni koji su se nadali da bi mogli preživeti Vučića, sad se s razlogom mogu upitati, ne to da li će preživeti njega nego njegovu Kinu.