Skup povodom 20 godina od Đinđićevog ubistva: Gubitak je nenadoknadiv

Tadašnji savazni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković rekao je da se tek nakon godine poznanstva sa Đinđićem učlanio u Demokratsku stranku jer mu je imponovalo šta je ta stranka radila pod Đinđiđević rukovodstvom.

Naglasio je da je Đinđić imao sve što bi moderna i buduća evropska Srbija iz 21. veka trebalo da ima.

Živković je rekao da je Đinđić imao neviđeno znanje, ali i želju da uči i dalje, i naveo da je Đinđić, dok je bio gradonačelnik Beograda, perfektno govorio nemački, ali da nije znao engleski.

Dodao je da je Đinđić zbog toga krenuo na kurs engleskog i da je za šest meseci dao intervju na engleskom za Si-En-En.

Ministar trgovine, turizma i usluga u Đinđićevoj vladi Slobodan Milosavljević rekao je da je ta vlada nakon pada Slobodana Miloševića nasledila državu bez institucija i sa velikim dugovanjima prema građanima, i da je sve oblastii života trebalo pokrenuti kako bi Srbija zaličila na normalnu zemlju.

Milosavljević je rekao da je Đinđić saslušao sagovornika i uvek imao pitanje i da je uvek, na njemu lucidan i svojstven način, ako neko kaže da nešto ne može, pitao kako bi to moglo da se uradi, ali i sam predlagao rešenja.

Dodao je da je Đinđić bio sklon učenju, donošenju odluka i poštovanju ljudi, „nešto sasvim drugo pre i posle njega“.

Nekadašnji ministar ekonomije i finanasija Božidar Đelić rekao je da je nakon petooktobarskih promena želeo da se vrati u Pariz, ali da mu je Đinđić rekao da je to neprihvatljivo „jer se istorija dešava sada i nema vremena za druge poslove“.

Đelić je rekao da je zbog Đinđićeve harizme odlučio da ostane i bude deo Vlade, naglasivši da te dve godine niko u Srbiji neće zaboraviti.

Nekadašnja ministarka rada, boračkih i socijalnih pitanja Gordana Matković rekla da joj je Đinđić rekao, kada mu je ukazala da joj treba vreme da odluči hoće li ući u prelaznu vladu, „da ne komplikuje, da to odmah mora da se uradi, da shvati to kao vojnu obavezu“.

Nekadašnji ministar privrede i privatizacije Aleksandar Vlahović rekao je da ga je Đinđić „kupio“ za tri minuta tokom prvog razgovora koji je trajao svega 15 minuta.

Naveo je da je Đinđić veoma odudarao od svih političara tog vremena jer je uvek bio nasmejan, šarmantan i sa vrlo preciznim rečenicama i jasnim mislima.

Naglasio je da je pristao da uđe u Đinđićevu vladu, ali samo u tu vladu, jer je samo takav lider i samo tako harizmatična ličnost mogla da ga motiviše da bude deo vlade.

Vlahović je rekao da je bilo teško raditi na privatizaciji i dodao da je imao punu samostalnost u radu i da ga Đinđić nikad nije pozvao da mu sugeriše kako bi neki tender trebalo da izgleda.

Ministar nauke, tehnologije i razvoja u Đinđićevom kabinetu Dragan Domazet rekao je da je Đinđić bio veoma inteligentan čovek koji brzo misli i da ga je privuklo što se Đinđić s velikim optimizmom zalagao da razvija novu Srbiju.

Ministar građevine i urbanizma u Đinđićevoj vladi Dragoslav Šumarac rekao je da je Đinđić na početku mandata nove vlade sve ministre poveo na pregled na Vojno-medicinsku akademiju gde su detaljno pregledani uz poduži psihološki test.

Naveo je da ministri nisu dobili rezultate, da ih je Đinđić verovatno imao, što govori kakav je Đinđić čovek bio.

Šumarac je rekao da bi svi funkcioneri, od predsednika države i svi ministri trebalo prvo da idu na preglede da bi se videlo da li su zdravi ljudi.

Autor knjige o Đinđiću „Portret političara u mladosti“ Dragan Lakićević Lakas rekao je da Đinđić nije bio zlopamtilo i da je brzo zaboravljao uvrede.

Kada je reč u sukobu sa autoritetima, „kao da je postojala neka žaoka koja mu nije dala mira“, Đinđić nije mogao da izdrži da čuje nešto sa čim se ne slaže, a da ne reaguje, naveo je Lakas.

On je rekao da su Đinđića nervirali ljudi koji su na rečima zastupali socijalizam, a koji su živeli kao „najgori buržuji“.

Autor knjige „Zoran Đinđić prosve(l)itelj“ Mijat Lakićević rekao je da se Đinđić kao filozof najviše bavio prosvetiteljstvom kome je pristupao na zanimljiv način.

Naveo je da se Đinđić bavio nemačkom prosvetiteljskom filozofijom Kanta, Hegela, Šelinga i Fihtea, ali da je toj filozofiji u svojoj knjizi „Subjektivnost i nasilje“ pristupio na „pank“ način.