Obesmislili smo režim robova, huškača i maskiranih hulja: Dnevnik Dejana Atanackovića

Gledam nas i njih. Dva sveta. S jedne strane, branitelji Starog savskog mosta i građani koji su masovno došli da nam daju podršku. S nama su univerzitetski profesori, glumci, muzičari, poslanici, odbornici. Vladeta Janković sa suprugom, Tihomir Stanić, Daniel Kovač, dr Zoran Radovanović, Goran Marković, Rade Radovanović, samo su neki od redovnih demonstranata. Mnogi narodni poslanici i odbornici su tu, Marinika, Borko, Mila Popović, Ana Gođevac, Dušan Pavlović, Natalija Stojmenović. Naravno, tu je i Branko Miljuš, koji je uvek s nama. One noći, nakon našeg desanta na most, s desetak aktivista dočekao je dvesta (200) do zuba naoružanih policajaca koje je Ivica Dačić poslao na nas. Ono što je mnogima nepoznato je ambijent. Većina je ovde prvi put. Potpuno su im nepoznate te ulice i zgradurine koje niču nasumično od kriminalnih para.

S druge strane policijskog kordona – zapravo, s druge strane smisla, jer policijski kordon je došao tek kasnije – stoje plaćeni kriminalci. Ima ih tridesetak, možda i više. Jasno ih raspoznajemo na snimcima. Čekali su nas u parkiranim automobilima, da bi krenuli čim proglasimo blokadu da izigravaju nezadovoljne građane i uglas se žale što blokiramo „najelitniji deo grada“. Lica su im pokrivena ružnim maskama ili kapuljačama. Tražimo snimak na kojem se vidi napad nožem na Pavla Cicvarića, izuzetnog mladog čoveka od kojeg se režim toliko utronjao. Plaši se režim, više od bilo čega drugog, pametne i elokventne budućnosti Srbije, Srbije koja dolazi.

Gledam posle i snimak konferencije za medije Aleksandra Šapića, nadzornika gradilišta Milenijum tima, koji javno huška svoje bitange na građane. Imitira Vučića, kao i svi Vučićevi robovi. Režim robova, huškača i maskiranih hulja. Šapić podučava kako se od građana otimaju mobilni telefoni i razbijaju o asfalt. U njegovim ganglijama to se povezalo u nešto nalik na iskaz odlučnosti, pa zato to preporučuje i svojim maskiranim bitangama.

Petak, 29. novembar

U 11, srećem se u kafiću u Majke Jevrosime s Jelenom iz naše grupe. Stižu i Dule, Ilija, Nevena, Voja, tu je Marko L, moj stari drug, saradnik na stotinu projekata iz nekih naših prošlih života. Navraća sa studentom Lukom, koji je tih dana baš završavao kompjutersku igricu osvajanja Starog savskog mosta. Igra će, nema nikakve sumnje, postati hit na mrežama. Duca Marković mi donosi kačket. Kaže, ili da se ošišam kao Pol Makartni ili kapa. Odabrao sam kapu, za sada.

U 11.52 blokiramo Takovsku ulicu ispred RTS-a. Po drugi put smo poslali zahtev režimskoj tvrđavi laži da obustavi program na 15 minuta i emituje imena žrtava zločina u Novom Sadu. I ovoga puta nekoliko radnika RTS-a izlazi s nama na ulicu. Hrabri su i dosta im je svega. Sećaju se i oni kako je Miloševićev ministar informisanja žrtvovao šesnaest života njihovih kolega za vreme NATO bombardovanja.

Pridružuju nam se Ćuta i Danijela Nestorović. Bane i prijatelji iz SSP- su nedaleko od nas, blokiraju raskrsnicu kod pošte. Tu je i Igor M, koga nikad van protesta nisam sreo, a na protestima – uvek. Stojimo, držimo pred sobom ispisana imena mrtvih. Napad huligana je skroman, gotovo razočaravajuć. Jednom manijaku su valjda savetovali da proba da nas odgura automobilom. Ne mogu da prođu ni automobili ni manijak kroz sva ta imena, kroz tu krhku papirnu blokadu. Previše je otporna na neljudskost.

Čitam, nešto kasnije, saopštenje RERI o nezakonitosti bezmalo svega što režim preduzima oko Starog savskog mosta. Iza niza nespornih krivičnih dela, falsifikata, lažnih rešenja, nevažećih papira stoje potpisi konkretnih pojedinaca. Iza svakog krivičnog dela stoji ime i prezime svih onih koji su tako glupo svoju sudbinu, kao za mlinski kamen, vezali za kriminalni režim.

Subota, 30. novembar

Prijatelj javlja da su ga neki kreteni saletali pred školom dok je čekao sina, dobacivali vulgarnosti i pretnje, pokušavali bezuspešno da ga zaplaše. Pobegli su čim je izvadio mobilni telefon. Eto to je, rekao bih, suština režima Aleksandra Vučića: kukavičluk. Jer nije ovaj režim ništa drugo do projekcija jedne psihopatologije kojoj je kukavičluk možda i najvažnija odlika.

Koliko sve te bitange precizno odražavaju ovu vlast! Koliko su preslikane kopije preplašenog diktatora koji ne radi drugo sem što viri iza svog tabloidnog čopora. Eno, svakog dana se pomalja iz ekrana neke od svojih prostačkih televizija, laže i kleveće, a sve ove godine nije smeo da uđe u jedan jedini TV duel, niti da stane pred grupu ljudi koju prethodno nije silom uterao u autobuse i ucenio. Kukavica kakvu ovo društvo ne pamti.

Nedelja, 1. decembar

Gostujem u jutarnjem programu Nove, nedelja je pa ne moram da se probijam kroz gužvu koja je svakim danom sve nesnosnija. Čini mi se da sam rekao sve što je trebalo. Borba za most je borba za pravnu državu, borba za oslobođenje ove zemlje od državnog kriminala. Koliko smo daleko u tome odmakli govori pre svega nivo represije koji se nad nama sprovodi. A koliko će nam vremena još trebati, pitanje je koje svaki građanin mora sebi da postavi. Samo od nas zavisi, od naše solidarnosti i masovnosti, koliko ćemo dozvoliti ovom režimu da traje.

Idem do mosta. Tamo je Ljubinka, neposredno pre mene bila je uživo u programu. Duca Marković me čeka u kafiću, kaže: odličan kafić, kao pariski, tačno preko puta one zgrade koja se sad već samo po navici naziva predsedništvom, one zgrade s terasom na kojoj pomahnitali Neron, kako ga je nazvao moj drug Ilija, snima Instagram poruke. Idemo da pozdravimo Vladu Štimca koji je tu u parku prenoćio u šatoru.

Uveče, Z. i ja idemo u bioskop, film je, kaže Z. iznenađenje, nije rekla ništa drugo, sem naslov: „Nova godina koja nije došla“. Rumunski film o poslednjim danima Čaušeskuovog režima, maestralno izveden kroz nekoliko paralelnih priča. Ali pred kraj, kada u filmu postaje jasno da režim pada, gledam oko sebe. Ne gledam više samo film, jer film i bioskopska sala najednom postaju jedno. Nije to više samo 1989. godina, ni Čaušesku koji zblanuto stoji pred masom koja najednom postaje svesna svoje slobode. Publika se u bioskopskoj sali vidi na tom platnu kao u ogledalu. I dok film ulazi u dramatičan finale, uz Ravelov Bolero, svi aplaudiramo, jer svi smo se iz filma preneli ovde i sada, u ovu kidnapovanu Srbiju koja čeka onu jednu kapislu, onaj jedan udarac bubnja, koji će da najavi svrgnuće diktatora.

Ponedeljak, 2. decembar

Sastanak u „Mornaru“, Đorđe, Jelena, pridružuje se Jelka Jovanović, a potom i Branko Miljuš. U „Mornaru“ su odlični škembići, kao i uvek. Đorđe je zgrožen mojim i Jeleninim izborom hrane. Ni u Firenci nisam uspeo da ga nateram da proba firentinske tripice.

Dogovaramo se o narednim koracima nakon slanja pisma firmi Marriott u čijem je vlasništvu St. Regis hotel u mračnom zdanju koje Beograđani zovu kulčinom, a koje, kako je Đorđe otkrio i obavestio javnost, nema upotrebnu dozvolu. Upozoravamo ih pismom na posledice mešanja korupcije, betona i stakla. Ukazujemo na režim iza kog ostaju ruševine i mrtvi i preporučujemo hitno iseljavanje iz tog objekta.

Žurim da stignem na skajp intervju za Euronews Albania. Pitaju me za mišljenje ko stoji iza terorističkog napada u Zubinom potoku. Neozbiljno bi bilo da istrčavam sa zaključcima, ali naprosto se ne može isključiti mogućnost da je ovaj zločinački režim koji urniše i Srbiju i Srbe na Kosovu direktno povezan s tim napadom. Iz ishiterenih izjava vrhovnog psihopate ne dopire ni trunka empatije prema srpskim porodicama koje su izgubile sve. Pokušava da na svoj prostački način bude duhovit. Burleskno prepričava hapšenja Srba od strane kosovske policije. Posebno se zadržava na vrcavoj priči o svinjokolju. Na licu mu je osmeh individue lišene svesti o ma čemu što bi moglo da se tiče tuđih tragedija.

Posle svraćam do apoteke, prehlada me melje. Apotekarki sam odnekud poznat pa započinjemo razgovor o mostu, jer to je, uostalom, i razlog što sam tako zakrkljavio. Poklanja mi kutiju vitamina kao svoj doprinos borbi za most, a ja njoj bedž sa logom „Most ostaje“.

Utorak, 3. decembar

Mrtav bolestan. Ako ništa drugo, makar sam se malo vratio svom redovnom životu. Provodim dan s roditeljima, uživam u privilegiji bolesnika kome stižu tople supice, čajevi, prijatno gorki lekovi i roditeljska pažnja. Tu su i moji psi i moj mačak Mića koji mi povremeno naskoči na kompjuter i šapicama otkuca neku tajnu poruku poput kl+9a5roj———–fl. Koristim najednom slobodno vreme da uradim nekoliko stvari koje me čekaju već danima. Šaljem potpisani ugovor za italijansko izdanje „Luzitanije“ koje treba da izađe na jesen. Ne mogu da verujem da posle toliko vremena nadanja da će se to dogoditi, čitav mesec kasnim sa slanjem ugovora. Sve je u redu, naravno. Obaveštavaju me iz izdavačke kuće da im je jasno s čime ovde izlazimo na kraj. Nešto manje razumevanja dolazi sa mog fakulteta. Nisu baš očekivali ovoliko moje odsustvo iz Firence. Dan prolazi sporo, uspevam da se na trenutak vratim i romanu koji pišem već godinama, a koji moj beogradski izdavač (ne)strpljivo iščekuje.

Sreda, 4. decembar

Konferencija za medije na mostu. Tu je i Vlada Štimac. Svi smo prehlađeni, Štimac jedva govori, ali govori jasno i dobro. Danima vučemo kijavice i kašalj, ali adrenalin drži kada su akcije u toku. Najavljujemo današnju blokadu BgH2O, legla naprednjačkog zla, treću po redu koja će, za razliku od prethodne, trajati puna dva sata.

U pet popodne počinje okupljanje u kampu. Zastave „Most ostaje“ i „Budi Zarić“ već se vijore. Tu je Biljana Stojković koja se i sama oporavlja od teškog nazeba, tu su naši narodni poslanici, a pre svega tu su dobro raspoloženi građani. Đorđe i ja dajemo znak za polazak, uz rifove Partibrejkersa. Redari su brojni, predvodi ih Moca, iskusni demonstrant, priča mi kako je još kao student devedesetih počeo da stiče iskustva organizovanja velikih demonstracija.

S Brankom Miljušem, dok idemo ka mestu blokade, razgovaram o estetskim dometima naprednjačke vlasti. Primećujem da su neke od prvih naznaka propasti zapravo bile razne manifestacije lošeg ukusa. Ništa tako direktno ne ukazuje na razvoj zla kao banalnost vlasti koja se za zlo sprema.

Prolazimo pored uobičajeno parkiranih automobila punih huligana koji čekaju da krenu u napad. Ipak, ovoga puta vidan je nedostatak spremnosti. Preplašeni su, znaju da nam ne mogu ništa, evo već treći put. Nema huliganski čopor šanse pred pobunjenim građanima. Biće da i u njihovim elementarnim huliganskim ganglijama ima mesta za koncipiranje besmisla.

S Biljanom i Pavlom razgovaram o blokadi fakulteta, o pobunjenim studentima. Sasvim nonšalantno, Bilja grabi nekog maskiranog za kapuljaču, svlači mu masku koju ovaj nosi kao da je gubav. Maskirani joj se unosi u lice, a Bilja ga gleda hladno kao da gleda prazan zid. Huligan se zagrcnuo, kao da psuje samoga sebe, vraćaju mu se, valjda, kroz tu masku sve te bljuvotine koje ja naučio na nekoj SNS pripremi za huligane. Ne ide mu, pa ne ide.

Dvočasovna blokada, iako naporna, okončana je u fenomenalnoj atmosferi. Potpuno smo obesmislili svu režimsku kriminalnu silu, sačekali do poslednjeg minuta da oglasimo kraj i ostavimo ih frustrirane iza nas, a mediji su baš tada javljali da se psihopata javio iz nekog hotela u Cirihu gde je, iz nepoznatih razloga, a po sopstvenom priznanju, vreme provodio prebrojavajući goste.

Napustili smo Mordor, i svi se zajedno vratili u naš slobodni Beograd, u kamp kod mosta. Čekao nas je topli čaj i muzika sa razglasa i onda smo još najmanje sat đuskali uz Talking Heads i druge fenomene dobrih 80-ih i dogovarali se za naredne dane.

A dešava se, znate, pa rekao bih skoro svakog dana, da neko od okupljenih, kao da to u sebi najednom ne može da zadrži, nekog zgrabi i zagrli i kaže: ja ovakvu ekipu još nisam sreo. I onda svima bude toplo oko srca, ali onako baš iskreno, i bez trunke lažnog preterivanja i samoohrabrivanja, jer svi znamo da je to iskrenost, uzajamna i potpuna. Sušta iskrenost koja pobeđuje.

Četvrtak, 5. decembar

Jutarnje uključenje za N1 sa mosta, pa žurim u obližnji kafić da doručkujem i dovršim dnevnik za Danas. Kafić drži jedna simpatična žena iz Australije, po imenu Lili, koja govori samo engleski. Čitav sat sedim i pišem. Ohladio ti se kapučino, kaže Lili, zabrinuto. Zaista, potpuno sam na to zaboravio. Here, I’ll bring you another one, it’s on the house.

Autor je vizuelni umetnik, pisac i član inicijative „Most ostaje“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.