Običajni i kulturni „incident na Mraovcu

Vuče me, brate, nostalgija za zavičajem. Zbog sebe odavde nikad ne bih ni otišao. Ali, morao sam zbog đece, četiri sina i ćerke, da im omogućim neki bolji život, objašnjava Rajko Ristović, trostruki pobednik „Kosidbe na Marovcu“ i rođeni Marovčanin koji već 22 godine živi u Surčinu kod Beograda. Potom odlazi da se spremi za „Kosidbu“, koja se već deset godina održava u Marovcu, selu pokraj Medveđe, koje je struju „videlo“ tek 1989, a asfaltni put pre neku godinu.

„Da mene pitaš, Crnogorci su Srbi“

„Kosidba“ je i običaj i kulturni „incident“. I narodno saborovanje i neobična žurka. I stvarni događaj i sećanje. Ona je zov zavičaja, zbog kojeg svakog jula, automobilima, džipovima i autobusima, pristižu kolone ljudi iz Srbije, ali i Evrope, Amerike, Kanade ili Australije, kako bi se takmičili u kosidbi, bacanju kamena s ramena, nadvlačenju konopca, skoku u dalj… Odeveni su u narodnu nošnju ili markirane majice, na glavi im šajkača ili kaubojski šešir, u rukama i mobilni telefon i gusle. Jedna noga im u opanku, druga u cipelama. Svi su tu zbog nostalgije za svojim selom, smeštenim na lepoj planini Velja glava, tik uz neuralgičnu „granicu“ sa Kosovom i Metohijom. Kad njih nema, njihov Marovac je skoro sasvim pusto seoce.

Izumiranje

Predsednik organizacionog odbora „Kosidbe“ Dušan Perović, Marovčanin koji 40 godina živi u Vršcu, kaže da je ove godine pristiglo nekoliko desetina takmičara – kosača i više stotina posetilaca, što je dobar broj, ali umeo je da bude i veći. Na livadi Čair kosače ove godine „dočekuje“ i mala crkva Sv. Trojice, podignuta uz pomoć donatora i države. Ovogodišnji domaćin „Kosidbe“ je familija Papović. Prošle godine domaćin je bio iz obližnjeg sela Bogunovca, koji već četrdesetak godina živi u Austriji.
– Rasuli smo se po bjelom svetu, ali smo u mislima ovde. Ako je nešto Bogom dano onda su to ove livade, ove šume, i ovi ljudi. Bilo je normalno da se okupimo oko kosidbe, to je oduvek bila viteška disciplina. Iako je najudaljenije planinsko selo u opštini Medveđa, u našem Marovcu je pedesetih godina prošlog veka bilo stotinak kuća, oko 800 živih duša i 90 đaka u školi. Nažalost, danas ima samo petnaestak kuća na kojima se zimi zadimi odžak. To su ponajviše staračka domaćinstva, dok ona „mlađa“ čine, uglavnom, neoženjeni momci. Selo sada nema ni jednog đaka – kaže Perović i dodaje da je, nažalost, mnogo „umirućih“ sela na siromašnom jugu Srbije.
Zvanični demografski podaci mu daju za pravo. Oni govore da u 19 sela duž linije sa Kosovom i Metohijom danas živi svega 300 ljudi. I u selima kuršumlijske opštine u poslednjih pola veka broj stanovnika smanjio se za skoro 30.000. Opština Bela Palanka ušla je u 21. vek sa podatkom da u više od 40 sela ima svega tridesetak đaka. Slična situacija vlada i u bogatijim delovima zemlje. Zbog toga ne čude vesti da se, recimo, u selima kikindske opštine godinama prodaje oko dve hiljade kuća, i to bezuspešno. Niti iznenađuje podatak da je širom Srbije, nekada „zemlje seljaka“, danas agrarne zemlje, prazno oko 40.000 (seoskih) kuća. Ukoliko se Srbija ne bude ozbiljno bavila ruralnim razvojem i agrarnom politikom, što uveliko čine sve razvijene zemlje, stručnaci prognoziraju da će za deceniju i po od 4800 sela nestati svako četvrto.
Prema podacima koje je objavila asocijacija novinara za poljoprivredu „Agropress“, danas u Srbiji već ima više od 1960 sela bez ijednog stanovnika. U čak 86 odsto od ukupno 4.800 sela u zemlji broj stanovnika opada. Čak i u selima u kojima se to ne dešava, stanovnici su uglavnom stari ljudi, pa je velika šansa da i ona ostanu pusta. U Srbiji je danas više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina. Istraživanja pokazuju da u selima danas živi oko 260.000 neoženjenih momaka koji su se približili 50. godini života, sa malim šansama da „ostave potomke“. „Brisanju sela sa mape“ ne doprinosi samo starost, bela kuga ili materijalna beda, već i migracija njihovih žitelja u gradove, koja smanjuje broj stanovnika u čak 60 odsto seoskih naselja. (Šabački čivijaši nisu džabe tvrdili da ćemo „u komunizmu svi živeti u Beogradu.“)
Rajko Ristović se iz beogradskog atara neće vratiti u Marovac, ali tvrdi da će dolaziti bar jednom godišnje, na „Kosidbu“ („Još kao dečak sam naučio da kosim, nikad nisam zaboravio, to je ko vožnja biciklom.“) Radivoje Blagojević takođe ostaje u Beogradu, gde radi kao profesor hemije, a na Miljakovcu ima kafanu „Borovac“, nazvanu po rodnom selu u blizini Marovca. – U Beogradu imamo i Zavičajno udruženje „Gornja Jablanica“, okupljamo se, ali nam je draže da dođemo ovde, da se vidimo, ne odrodimo – kaže i dodaje da „malo-malo“ pa eto i njega ne samo u Borovcu nego i „ođe, među kosačima“.
Najstariji marovački kosač Milorad Papović (73), koji dugo živi u Aranđelovcu, tvrdi da je moguće biti na dva mesta odjednom, „i tamo i vamo“. U Aranđelovcu je penzionisan, u Marovcu ima kuću, tako da „dolazi svakog ljeta“. Počeo je da kosi pre vojske, kada su mu poginuli i otac i brat i stric, a rođaci dolazili na mobe, pa on učio od njih. – Postao sam dobar kosač, ljudi su me voljeli i cenili, mnogo puta me zvali da bidnem kozbaša (počasni predvodnik kosača, p.a.). Kozbaša se nekada slušao, mogao je i da zaustavi kosidbu. Vidim da sad to nije tako, nije to stara koševina – kritikuje on.
Stručni žiri, pak, takođe, registruje razlike, ali među takmičarima. Za najboljeg kosača proglašava Miloša Radojevića iz sela Sijarinja, a za drugog i trećeg – Gorana Đokića iz istog sela i Rajka Ristovića. Posebno „primećuje“ i najmlađeg učesnika Nikolu Stankovića iz Marovca, koji sa samo 11 godina kosi ko mator. U „pratećoj disciplini“ bacanja kamena s ramena za pobednika proglašava Ranđela Jovića iz Medveđe, u skoku udalj – Boža Doderovića iz Sijarinske Banje, a u gađanju malokalibarskom puškom – Mićka Novakovića iz Sijarinske Banje. U nadvlačenju konopca najbolje su ekipe Pećanci, Brđani i Ristovići, a u rezanju motornom testerom Marovčani Milivoje Perović, Radivoje Ristić i Sreten Doderović.
Potpuno neočekivano, podbacuju takmičari u ispijanju piva. Nagradu „Piti mogu dok ne padnem s nogu“ ravnopravno dele Saša Stojković, Ranđel Jović i Novak Njeguš, koji i nemaju ozbiljnu konkurenciju, jer je, po objašnjenju organizatora, većinu takmičara još pre početka takmičenja „uhvatilo rakijsko meze“, uz koje se, po kosačkom verovanju, i po najvećoj vrućini kosač manje znoji i žedni. A u „dobra domaćina“ takvo meze se podrazumeva. Kao i ono jagnjeće i praseće. Kao i seljački kajmak i sir. Pa kuvani krompir… I sve pod velikim šatorom. Pod kojim, posle, siti gosti mogu samo da zapevaju uz harmoniku, najpre „onu našu“ Oj đevojko, Milijana, pa redom…