Arhitekta Milan Stojkov je realizovao niz projekata za stambene objekte, poslovne zgrade, tržne centre, porodične kuće i poslovne prostore širom zemlje i u susedstvu, a potpisuje i projekte crkava, kao i kompletna rešenja enterijera lokala i restorana. Ovaj iskusni graditelj ima niz primedbi na stanje u oblasti kojom se bavi i zato predlaže formiranje komore arhitekata i urbanista.
– To bi bio način da struka utiče na zakonsku regulativu u graditeljstvu i da odbrani svoje interese, ističe arhitekta Stojkov u razgovoru za Danas.
Njegova ključna primedba je da intenzivnu stambenu gradnju poslednjih godina u Srbiji nije pratio i infrastrukturni i urbani razvoj.
– Novi Zakon o planiranju i izgradnji omogućio je konverziju državnog vlasništva nad zemljištem u privatne ruke. Na taj način je bez velike pompe izvršena denacionalizacija kojom će na najbrutalniji način biti ozakonjeno prisvajanje zemljišta od strane novih vlasnika, a da se pri tome ne obeštećuju stari vlasnici, kaže Stojkov.
Najbolji pokazatelj haosa u srpskom graditeljstvu je tzv. nelegalna gradnja i njena naknadna legalizacija?
– U postupku legalizacije, pre svega, nikome nije smeo biti dat popust. Time se investitor koji je bespravno gradio „nagrađuje“ u odnosu na one koji su legalnim postupkom platili ceo iznos za dobijanje građevinske dozvole. Prethodni zakon je bio izričit da predmet legalizacije može biti objekat sagrađen do maja 2003. godine, dok ovaj zakon pomera taj rok na septembar 2009. To znači da se na takav način stimuliše bespravna izgradnja. Time je i značaj struke u oblasti planiranja, projektovanja i gradnje srozan.
Postoje čitava nelegalna naselja?
– Da. To su ogromna naselja oko Beograda, kao što je Kaluđerica, ili u Novom Sadu Adice i Tatarsko brdo, ili u Zrenjaninu mnoge privatne kuće. Ovakvih primera ima u svim gradovima u Srbiji. Sva ova naselja će se legalizovati u celosti, a postavlja se pitanje šta je sa kompletnom infrastrukturom i komunalnim opremanjem haosa koji je dosada izgrađen.
U jednom trenutku Srbija se po ekspanziji građevinarstva popela u sam vrh evropske liste?
– Radi se samo o pojedinim većim gradovima, posebno o Beogradu i Novom Sadu. To je bila posledica dugogodišnje besparice i nerešenog stambenog pitanja za većinu građana i, sa druge strane, iznenadnog priliva novca u privatne ruke od raznih privatizacija i kredita, te je svako želeo da uloži u stan u Novom Sadu ili Beogradu. Tu intenzivnu stambenu gradnju nije pratio i infrastrukturni i urbani razvoj, što je ostalo kao problem koji će se naknadno teško rešiti. Odjednom se u uske gradske ulice centara gradova uselio ogroman broj ljudi u novosazidane zgrade, ali su ostavljeni bez mogućnosti parkiranja, parkova, igrališta, škola, vrtića i ostalih sadržaja za normalan život.
Što se tiče poslovnih zgrada i tržnih centara, dobijen je jedan novi kvalitet koji nam je u svakom slučaju ulepšao i unapredio život. U tom domenu je urađen prilično dobar posao sa urbanističke strane, jer ti objekti su najčešće izgrađeni na pravi način i na mestu gde i treba da budu.
Koliko je ekonomska kriza sada pogodila građevinski sektor?
– Vrlo. Građevinski sektor je jedan od najpogođenijih.
Preovlađuje li u srpskoj arhitekturi još uvek konzervativan stil i šta bi moglo, sem novca, da utiče na pojavu heterogenijih koncepata i rešenja u gradnji? Šta je preduslov za neki arhitektonski koncept?
– Opštine i javna preduzeća odgovorna za građevinarstvo, u sprezi sa investitorima, daju uslove za projektovanje koji diktiraju gradnju hiljade kvadrata na malim površinama, sa nedostatkom parking prostora i drugih sadržaja. To sve vuče u jedan arhitektonski šablon gde nema prostora za maštu i igru prostorom. U Srbiji građevinski inženjeri imaju pravo da otvore arhitektonski biro. Ovakvi biroi preovladavaju u projektovanju, čime se nipodaštava arhitektonska profesija. Ipak se ova dva zanimanja razlikuju i stoga je na ovim prostorima estetika podređena funkcionalnosti. Za razliku od nas, u zemljama Evropske unije o izgledu i konceptu objekata koji će se graditi, bilo da su to seoske kuće ili tržni centri ili stambene i poslovne zgrade u gradu, odlučuju mnogočlane komisije sastavljene od lokalnih stručnjaka različitih profila, kao i predstavnika sredine u kojoj će objekat biti sagrađen.
Kakve su tendencije, sem masovne stanogradnje i velikih tržnih centara, na domaćem tržištu?
– U toku je izrada planova, programa i akata čiji je cilj uvođenje standarda i tehnologija koje podržavaju evropske trendove u energetski održivoj izgradnji. Za povećanje energetskog potencijala, u Evropi se godinama radilo na unapređenju tehnologija koje koriste obnovljive izvore energije, kao što su solarna energija i energija vetra, pa čak i mora (energija plime i oseke), zatim energija dobijena recikliranjem biomase i otpada sa gradskih deponija i energija podzemnih termalnih voda. U individualnoj gradnji projektovana je pasivna kuća koja je dizajnirana tako da bez aktivnog sistema grejanja i klimatizacije zadržava prijatnu temperaturu i u zimskom i u letnjem periodu. Njen energetski utrošak iznosi najviše 1.5 litra lož ulja ili 1.5 m3 gasa po kvadratnom metru godišnje.
Da li je Društvo arhitekata Vojvodine artikulisalo planove i koncepte urbanog razvoja i vizuelnog identiteta i da li ih primenjuje?
– Društvo arhitekata Vojvodine nije formalno registrovano, ali se članovi sastaju, i ti sastanci su, u svakom slučaju, značajni radi razmene iskustava. Nažalost, društvo nije u situaciji da utiče na izmene zakona ili normativa, te stoga nisu ni definisani planovi razvoja i budućeg izgleda pokrajine. U tom domenu mnogo je uticajnija inženjerska komora Srbije sa svojim regionalnim kancelarijama. Mislim da je neophodno formirati komoru arhitekata i urbanista kao cehovsko udruženje, kako bi i oni uticali na zakonsku regulativu u graditeljstvu.
Koliko nas nasleđe i specifična arhitektura u Vojvodini obavezuju da vizuelno pratimo te stilove?
– Nikada nisam bio za prisilno uklapanje svedenih modernističkih linija i materijala u kontekst klasičnih fasada i oblika. Mislim da svaki objekat treba da sraste i bude u skladu sa svojom okolinom. Međutim, isto tako nisam ni za puko imitiranje starih stilova, jer onda nije ostavljen nikakav novi kvalitet niti išta za pamćenje. Najbolji primer je kako je to u Mađarskoj urađeno, gde je na fakultetima posebna pažnja posvećena autohtonoj arhitekturi i nekim novim viđenjima i istraživanjima te arhitekture. Da je to jako cenjeno u svetu, govori i priznanje mađarskoj arhitekturi na svetskom sajmu u Japanu pre desetak godina, a zna se da su Japanci dostigli najviši nivo u očuvanju tradicionalne arhitekture. Naši fakulteti se uopšte nisu bavili arhitektonskim nasleđem i promocijom tradicionalnih vrednosti, a samim tim ni istraživanjem novih formi koje bi bile u harmoniji sa okolnim građevinama. Zato i nailazimo na problem da kolege, ubacivanjem ultramodernih formi i materijala u stara jezgra gradova kod nas, udaraju šamar graditeljskom nasleđu. Takvih primera imamo bukvalno u svakom gradu u Vojvodini. Najgore je to što se to dešava pod pokroviteljstvom i odobrenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Zlatibor u ravnici
– Danas niču objekti koji nemaju nikakav identitet niti spoj sa okolinom, pa je potpuno nebitno da li se nalaze na vrhu Zlatibora ili usred ravnice – deluju identično. Da bi jedan arhitekta ostao zapamćen po svojim delima, mislim da njegove građevine moraju da oplemene i dopune svoju okolinu, a ne da joj se suprotstave. Za to je neophodno dobro poznavanje istorije, tradicije jednog naroda, stilova kroz vekove i lokalnih običaja i nadasve poštovanje svega toga kroz stvaranje novog – kaže arhitekta Stojkov.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
