Obori zagušeni gubicima

Stočari iz somborskog kraja nisu blokirali saobraćajnice zbog niskih otkupnih cena tovnih svinja i nemogućnosti prodaje. Na bojkot su se spremali u Staparu i Kljajićevu, ali posle intervencije Žandarmerije u Šapcu odustali su od te namere, iako ne očekuju mnogo od pregovora s Vladom. Krize su u stočarstvu veoma česte, treba izdržati dok se ciklus ne završi, a potom će biti bolje, nadaju se stočari, nagoveštavajući da će mnogi uzgajivači odustati, bar za neko vreme, od tova svinja i uzgoja prasadi.

Katastrofalna agrarna politika

Somborski Odbor LSV saopštio je da podržava zahteve seljaka za povećanje otkupnih cena tovnih svinja, naglašavajući da je „sramota što odlazeća Vlada za minule četiri godine ništa nije uradila u oblasti poljoprivrede, a nismo sigurni ni da će nova vlada nešto uraditi. Stočni fond nije obnavljan, a agrarna politika je katastrofalna. Država ne daje nikakve subvencije za razvoj poljoprivrede i stočarstva“.

– Ovim poslom, godišnje isporučujući oko 250 tovnih svinja, bavim se već skoro četvrt veka, bilo je mnogo kriza, ali ovakvog obima još ne. Pre mesec i po dana prodao sam 50 tovljenika po 80 dinara, što jedva pokriva troškove, odnosno što znači da dinar nisam zaradio. Sada je za isporuku prispelo 50 tovnih svinja, ponuđena mi je cena od 60 dinara, odbio sam je. Dvadesetak tovljenika, međutim, prešlo je težinu od 120 kilograma, što znači da će ići u drugu klasu, ako bude kupca. Proizvodni ciklus sam započeo kada je cena rasadi bila 120 dinara, a samo otkupna cena od 100 dinara pokrila bi troškove i donela neki dinar zarade. Iz mojih obora izlaze kvalitetne svinje, ali se to u ovakvim vremenima ne ceni – kaže za Danas Vladimir Basara, poljoprivrednik iz sela Kljajićevo.
Miloš Velimirović, takođe iz Kljajićeva, reče nam da ima samo šest katastarskih jutara oranica, a da bi se od nečeg živelo mora da se bavi svinjogojstvom. Prošle godine je isporučio 115 tovnih svinja i 400 prasadi.
– Problem je što niko neće da ugovori proizvodnju, valjda klanicama odgovara ovakva situacija, a ni na državu ne možemo da se oslonimo. Tov je kao lutrija, a kad dođu ovakva vremena mi ponavljamo da treba izdržati. Kako? Kukuruza ću imati još za dva meseca, cena mu je 10 -11 dinara, što znači da ću uvećavati gubitke. Držim 45 krmača, trenutno je u oborima oko 200 prasadi, a 55 tovljenika čeka kupca. On, i kad dođe, nudi 55-60 dinara po kilogramu žive vage, milostinju. Posebno me boli što su cene mesa i prerađevina i dalje veoma visoke, pa ceh uz odgajivače plaćaju i građani – ističe Velimirović.
Đuro Sekulić, poljoprivrednik iz susedne Čonoplje, u šali reče da stočari iz ovog sela i nemaju velikih problema. Poučeni lošim iskustvom malo se ko od zemljoradnika u većoj meri bavi tovom svinja i uzgojem prasadi. Jožef Mandić iz Stanišića drži 22 krmače i trenutno bezuspešno traži kupca za 80 prasadi.
– Kada je nestašica kupci, neretko nakupci, dolaze kod mene, a sada ja vijam njih. Nemam ni vremena, ni dovoljno znanja da se bavim nekakvim marketingom. Moje je da proizvodim i morali bismo da imamo udruženje koje bi nas zastupalo i štitilo. Pre 25 godina, kada sam počinjao da se bavim ovom delatnošću, u Somboru je radila Fabrika hrane Panonka. Proizvodnja je bila ugovorena, uslovi definisani i nije bilo drastičnih oscilacija – naglašava Mandić.
Lazar Mijić iz salaškog naselja Bukovac kod Sombora opredelio se za farmsku proizvodnju. Ima kvalitetnu proizvodnju, vodi računa o rasi, načinu ishrane, pravi silažu od kukuruza, ozimi ječam gaji na pet jutara. Ima stalnog kupca, privatnog mesara, a i mnogi građani za vreme svinjokolja od njega kupuju tovljenike.
– Mnogi tovljači su očajni, nudi im se tek oko 60 dinara po kilogramu žive vage i tu su neminovni veliki gubici. Nisam ih pošteđen ni ja, mada se nadam da ću za prispele tovljenike zbog kvaliteta dobiti 75 dinara po kilogramu. Svinjogojstvo je kao loto, malo ko iz prve „ubode“ dobitak. Prošle godine cena tovljenika bila je dobra, do 120 dinara kilogram, a neki red može da se uvede kada klanice budu plaćale svinje po procentu mesa – smatra Mijić, dodajući da upravo izvozi osoku (tečno đubrivo) na njive pod pšenicom, čime se štedi na veštaku i obezbeđuje kvalitetno đubrenje.
Nenad Radin iz Stapara nedavno je boravio u Sloveniji i Hrvatskoj. U Sloveniji je već uhodan sistem, zna se šta ko radi, oscilacija ima, ali su male. Hrvatska je uvela razne podsticaje, a Radin naglašava da bi i Srbija morala da ima strategiju o stočarenju.
– U Staparu trenutno ima oko 1.500 utovljenih svinja koje čekaju kupca. Bar trećina je teža od 130 kilograma, znači masne su. Stočari su očajni, kupca nema, a kada se i pojavi nudi mizernih 55 dinara, ili 57 uz obećanje da će platiti u roku od mesec dana. Lično nisam izložen takvim problemima jer imam ugovor s farmom i klanicom Mihajlović iz Rume. Od njih uzimam kvalitetne krmače, vodim računa o kvalitetu ishrane i sada dobijam relativno pristojnu cenu. Mi seljaci moramo da se udružimo, ne samo da bismo s klanicama ugovorili tov i uslove, već da bismo i kvalitetnije proizvodili. Ko, na primer, može da za kvalitetnog nerasta plati 1.500 evra? Rešenje je da se formiraju centri za reprodukciju. Da skratim, treba nam strategija za kvalitetniju proizvodnju, a tu je velika uloga države. Srbija je tesno tržište, a za izvoz treba mnogo kvalitetnija proizvodnja od sadašnje – ističe Radin.