Kako biste, u najkraćem, opisali RHSP program?
– To je program koji mladim ljudima pruža mogućnost da se obrazuju i napreduju. Pored stipendiranja i mentorstva, u okviru njega, organizuju se konferencije, radionice, predavanja, umrežavanja mladih ljudi sličnih interesovanja. Mladim Romima iz ovog dela Evrope omogućeno je da se međusobno upoznaju i druže, usavršavaju, uče strane jezike, ali i mnoge druge aktivnosti. RHSP je kod nas pokrenut 2010. godine i ja sam bio deo prve generacije koja je dobila stipendiju.
Kakav je značaj za vas imao ovaj program, šta ste vi od njega dobili?
– Dobio sam mnogo. Pre svega finansijsku podršku, koja je jedna od ključnih stvari i od velike je pomoći, uzevši u obzir da studiranje, pored ogromnog truda i rada, iziskuje i velike materijalne izdatke. Recimo, udžbenici na medicini su baš skupi…
Omogućeno mi je da imam mentora, zatim da usavršim engleski jezik, te da se socijalno angažujem.
Po završetku Medicinskog fakulteta u Beogradu i nakon dobijanja diplome, odradio sam obavezan pripravnički staž. Nakon polaganja državnog ispita volontirao sam u Kliničko-bolničkom centru Zemun, na odeljenju hirurgije, zatim u Domu zdravlja Vračar, gde je i moj tata zaposlen, a onda sam, kraći period, volontirao u Specijalnoj bolnici Sveti Sava, gde sam i dobio posao za stalno.
I otac vam je lekar. Dakle, krenuli ste njegovim stopama…
– Moglo bi se tako reći. Zanimljivo je da je moj tata bio prvi doktor medicine, prvi koji je završio Medicinski fakultet, a da se izjašnjavao kao Rom.
Koliko je RHSP program važan za zdravstveni sistem Srbije?
– Izuzetno je bitan, jer ulaže sredstva u najvažniju stvar, a to je obrazovanje mladih ljudi, koji će nakon studija biti deo zdravstvenog sistema i koji će ga svojim znanjem i zalaganjem unaprediti, te biti od koristi celom društvu. Mladi i kvalitetni kadrovi su uvek potrebni zdravstvu.
Koliko je važna edukacija Roma iz oblasti zdravlja?
Potrebno je raditi na edukaciji Roma i unapređenju kvaliteta zdravlja romske populacije, jer je njihov najveći problem nedovoljna obaveštenost i neznanje.
Znam da u okviru Ministarstva zdravlja postoje zdravstveni medijatori koji odlaze u romska naselja i vrše edukaciju i unapređenje kvaliteta zdravlja i rade na prevenciji bolesti, što je veoma bitno. Jer, ono čime se ja bavim u bolnici Sveti Sava je lečenje, to je već sekundarna zdravstvena zaštita. Ulaganjem u zdravstvene medijatore radi se na principu prevencije bolesti i to je prvi korak ka edukaciji, a samim tim i unapređenju zdravlja Roma.
Recite nam koji je, po vašem mišljenju, značaj RHSP-a za obrazovni sistem Srbije?
– Ovaj program omogućava Romima da budu deo zdravstvenog sistema i da svoje znanje učine kvalitetnijim. Na taj način ulaže u obrazovanje i u mlade ljude željne učenja i napredovanja. Imao sam priliku da upoznam stipendiste i iz regionalnih zemalja koji su završili studije i koji odlično obavljaju svoj posao. Veoma su posvećeni i imaju želju da se i dalje usavršavaju i napreduju. Ono što mogu da kažem iz ove perspektive jeste da čovek što više zna, više vredi, samim tim trebalo bi da iskoristi tu priliku kad je neko željan i voljan da mu pomogne. Znači, nama je bitno da informišemo mlade Rome da postoji ovakva mogućnost i da bi trebalo da ulažu u sebe i u svoje znanje.
Koliko je važno obrazovanje Roma i koliko doprinosi razbijanju predrasuda o romskoj populaciji?
– Mladi Romi moraju da nastave dalje da se obrazuju, jer tako ulažu u svoju budućnost. Postoje predrasude da su svi Romi neobrazovani i da ne žele da rade. To nije tačno. Veliki broj njih želi da nastavi sa studijama i nakon osnovnog obrazovanja, ali nema kome da se obrati za pomoć i informacije. Upravo zbog toga je ovaj Program od velikog značaja. Što bude više obrazovanih Roma koji će se uključiti u sve sisteme države, to će se sve više razbijati predrasude o njima kao o neobrazovanim i nepodobnim za rad.
Da li je, i ako jeste – u kojoj meri je, ovaj program doprineo unapređenju položaja Roma u Srbiji?
– Naravno da jeste. On je svakako doprineo položaju Roma u Srbiji, jer pored pomoći koja je pružena mladim Romima u vidu stipendiranja i ulaganja u njihovo obrazovanje i usavršavanje, dosta se radilo i na edukaciji ostalih pripadnika romske populacije na polju zdravstvene zaštite, kao i na pružanju neophodne pomoći.
Vi ste, nakon završenog Medicinskog fakulteta u Beogradu, uspeli i da se zaposlite u struci. Recite nam nešto o tome…
– Medicina je sama po sebi humana grana i oduvek me je privlačila. Još od detinjstva. Odrastao sam uz nju. Već sam rekao da je i moj tata doktor medicine i nekako je bilo logično da krenem njegovim putem, jer sam to, zaista, želeo.
Uvek sam maštao o hirurgiji, kardiohirurgiji, operaciji srca i u toku studiranja mi je to bila neka zvezda vodilja. I dan danas volim tu radikalnu medicinu – ili pomažem ili ne pomažem, ili ću izlečiti ili neću uspeti da pomognem. To je nešto što sam mnogo želeo, ali mlad sam se oženio. Sa 22 godine. Otac sam troje maloletne dece – Andreja sam dobio na petoj godini studija, Mateja kad sam bio apsolvent, a Filipa kad sam se zaposlio u bolnici Sveti Sava. Želim da gradim svoju karijeru, volim ovu zemlju, volim Beograd… imao sam veliku želju da radim u Urgentnom centru i ta želja mi se ostvarila. Volim urgentno stanje u medicini, adrenalinski sam tip. Sticajem okolnosti, dobio sam posao u Specijalnoj bolnici Sveti Sava, zahvaljujući Ministarstvu zdravlja, ali i divnom gospodinu Milanu Saviću, koji je direktor ove bolnice. Radio sam u jedinici intenzivnog lečenje, gde su životno ugroženi bolesnici koji su, bukvalno, priključeni na mehaničke ventilatore. U takvim okolnostima potrebno je odluke donositi u sekundi, jer se radi o pitanju života i smrti. Istina, pacijenti su teški, ali je kadar i osoblje u bolnici savršeno. Sve dobro funkcioniše, ljudi se međusobno poštuju i zaista je kolektiv divan. Ako postoji neka ustanova u kojoj je kolektiv izuzetno dobar, to je onda ova. Istina, nedostaju nam neke stvari vezano za tehniku. Recimo, novi skener bi nam dobro došao. Radim na teškom, zahtevnom, ali na dobrom i kvalitetnom mestu i uspevam na sve moguće načine da napredujem. U aprilu 2016. godine sam dobio specijalizaciju, tako da ću biti specijalista neurologije. Specijalizacija traje četiri godine, trenutno sam na prvoj. Dakle, pored smena i obaveza u Specijalnoj bolnici Sveti Sava, imam i dežurstva u Urgentnom centru, na edukaciji sam, imam seminare i veoma sam ponosan na to. Prezauzet sam, ali sam veoma zadovoljan i ispunjen čovek.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
