Ocene smenjenih rukovodilaca diktirane iz Beograda

Živan Berisavljević: „Jogurt revolucija“ – početak kraja avnojevske Jugoslavije (8)

Mitingaškim rušenjem vlasti u Vojvodini oktobra 1988, koje je nazvano antibirokratskom ili jogurt revolucijom, započeto je ukidanje ustavne autonomije Pokrajine. Vojvođanski klub je krajem prošle godine organizovao okrugli sto povodom 20-godišnjice prevrata koji je ubrzao uspon Miloševića, time i raspad tadašnje države. Na okruglom stolu učestvovao je i Živan Berisavljević, nekadašnji ministar kulture Srbije, diplomata i član najvišeg vojvođanskog rukovodstva, danas izdavači predsednik Političkog saveta Socijaldemokratske partije Vojvodine. Donosimo izvode iz njegovog izlaganja.

Rukovodstvo Saveza komunista Vojvodine u periodu 1982-1988. bilo je, kao i u svim drugim delovima SKJ i SK Srbije, zakonomerno izloženo i oblikovano političkim i društvenim procesima, koji taj period karakterišu. Moglo bi se reći da je ono bilo isto onoliko doraslo, isto onoliko kreativno, isto onoliko birokratizovano kao i sva druga visoka rukovodstva Saveza komunista u zemlji, uz razumljive i vidljive razlike koje proističu iz specifičnosti uslova u kojima je svako od tih rukovodstava delovalo.

Kad je rečo Predsedništvu SKV u čijem sam sastavu bio bezmalo puna dva mandata (novembar 1981 – januar 1989), na čiji sam rad i odluke i sam nesumnjivo dosta uticao i nosim srazmerno tome uticaju i odgovornost za njih, ponovio bih kratko ono što sam rekao i na onoj famoznoj sednici PK SKV (januar 1989), kad sam iz njega isključen, a kada su o njemu izricani besprizivni „sudovi“ novih, iz vrha CK SK Srbije impostiranih upravljača Pokrajinskim komitetom i Vojvodinom, a skoro svakom istaknutom njegovom članu bile izricane drastične kazne u ime tih neprimerenih „ocena“ i floskula kojima su one „obrazlagane“.

U Otvorenom pismu predsedniku PK SKV Bošku Kovačeviću, upućenom njemu i javnosti pre te sednice, ja sam se suprotstavio nizu ocena, koje su apodiktički i neistinito sadržane u „analizi“ pripremljenoj za Vanrednu konferenciju SKV pod naslovom Kritičke ocene idejno političke situacije u SAP Vojvodini. A suprotstavio sam se i onome što je na januarskoj sednici PK izgovorio, da ne trepne – kao „izveštač“ Radne grupe PK, kojoj je „izveštaj“ o odgovornosti članova Predsedništva PK SKV izdiktiran u republičkoj „centrali“ – prof. dr Pavle Budakov. To ime i taj izveštaj, kao i ime izvesnog Cvika Krunića, glavoseče iz Stare Pazove, ostaće zapamćeni kao kukavni primeri i momenti istorije političkog poltronstva i slugeranjske bezobzirnosti na ovim prostorima. A rekao sam da je u tom – u drugom mandatu i znatno podmlađenom rukovodstvu – bilo „više ili manje sposobnih i samostalnih, pa i više ili manje toj dužnosti doraslih pojedinaca, ali da „lopova“ i „izdajnika naroda“ zaista nije bilo“. Ovome bih sada dodao, s obzirom na kvalifikacije koje su naknadno – sve do nedavno – njemu „prišivane“, da u tom rukovodstvu, koliko je meni znano, nije bilo stanovitih razlika u pogledu razumevanja suštine onoga što na Vojvodinu i drugu Jugoslaviju nasrće, ali je bilo velikih razlika u pogledu trenutka njenog prihvatanja i njenog razumevanja: neki su to spoznali i iskreno usvojili već1981/1982, a neki znatno kasnije. Nije u tom rukovodstvu bilo ni oportunizma ili kolebanja koji proizlaze iz prihvatanja razloga u ime kojih se ti nasrtaji na nas vrše – a sve do pod sam kraj – ni onog koji izvire iz karijerističkog straha od siline toga udara.

Do sada javno niko nije tako reljefno jasno opisao one momente povodom kojih je među nama dolazilo do dramatičnih razlika oko naše taktike u odnosu na te udare, kao što je to opisao Duško Popović, u delu koje sam pomenuo. Ali, ni u vreme kada sam bio lično vrlo eksponiran u tim političkim sukobima i sudelovao u teškim unutrašnjim konfrontacijama, a mnoge i inicirao kao zagovornik radikalnijih i borbenijih naših poteza ili odgovora od razloga koje su davali ili stavova koje su zauzimali pojedini čelni ljudi toga rukovodstva (na primer Boško Krunićili Đorđe Stojšić), nisam nijednog trenutka posumnjao u stamenost njihovog bazičnog odnosa prema politici SKV, niti posumnjao u njihovu doslednost u borbi za njeno što uspešnije ostvarivanje, a pogotovo ne u njihove porive ili u čestitost njihovog odnosa prema istorijskim interesima Vojvodine i odgovornosti za sudbinu Jugoslavije.

Stoga se i ne slažem sa nekim tvrdnjama D. Popovića izloženim u trećem tomu Letopisa o Vlaovićima, koji pre svega brojnim istaknutim pojedincima iz tadašnjeg političkog rukovodstva Pokrajine na ovaj ili onaj način pripisuju kategorički negativne ocene, do diskreditujućih. A ne samo kad je rečo pojedincima, nego i o celom rukovodstvu SK Vojvodine.

Nastavlja se