Ocenjivanjem podsticati učenje

Naročito je dobro ukoliko se predvidi i neka vrsta usmene odbrane rada i razgovora o procesu učenja – kaže za Danas Milan Stančić, docent na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, odgovarajući na dileme nastavnika kako da na najsmisleniji način ocene svoje đake i da budu sigurni da je ocena rezultat njihovog samostalnog angažovanja, a ne prepisivanja ili rada đačkih roditelja.

On dodaje da može biti opravdano formulisanje ocene na osnovu kontinuiranog praćenja rezultata i angažmana učenika na različitim aktivnostima u toku učenja, posebno ukoliko se pritom uvažava trud i napredak u učenju. Napominje da ne treba izgubiti iz vida ni prilike koje su učenici stvarno imali za učenje, kao i u kojoj meri je nastava, i pored nesumnjivog zalaganja svih koji su učestvovali u njenoj organizaciji, zaista mogla da obezbedi da đaci razviju znanja koja će se kasnije od njih tražiti na proverama znanja.

* Neki smatraju da u ovoj situaciji uopšte nije bitno da li je neki učenik prepisivao ili mu je neko drugi radio domaće zadatke i kontrolne.

– U situacijama kada već dođe do sumnje u nedozvoljena ponašanja verujem da nije smisleno da nastavnici zauzimaju ulogu policajca i da tragaju za načinima da što bolje kontrolišu učenike, već je potrebno da postupe na način koji će primarno biti motivisan pedagoškim ciljevima, odnosno koji će voditi ka tome da učenici uvide svrhu učenja i neetičnost svog postupka. To bi se moglo sastojati najpre u razgovoru sa učenicima o situaciji, pokušaju da se rasvetle okolnosti i povodi koji su doveli do takve situacije, pa i zajedničkom razmatranju kako da se dalje postupi i kako da se osmisle zadaci koji će obezbediti stvarno učenje, imajući u vidu i čitav kontekst u kome se ono odvija. Varanje na ispitima se često povezuje i s time što učenik ne uviđa smisao učenja, čemu doprinosi i to što je sistem u celini usredsređen na to da učenika spreči u varanju i da ga kazni ako to učini. Stoga, ukoliko se učenicima daju prilike da učestvuju u odlučivanju o zadacima za učenje i o ocenjivanju, oni će se osećati uvaženim, što nosi potencijal za građenje odnosa poverenja i za veću odgovornost učenika i posvećenost učenju. Umesto kazne za varanje učeniku se, na primer, može dati zadatak da sam osmisli kako će prikazati to što je naučio, kao i da predstavi kako je to naučio i kako mu to znanje može biti potrebno. Dakle, možemo da iskoristimo tu nelagodnu situaciju za „izazivanje“ procesa učenja, za preispitivanje vrednosti znanja i učenja, za učenje kako se uči, ali i za učenje o važnim etičkim pitanjima koja često ostaju izvan okvira kurikuluma. Ali, problem je u tome što se i u redovnim uslovima najmanje radi na ovim ciljevima, već se ocenjivanje često svodi na procenjivanje tačnosti onoga što je učenik zapamtio iz lekcije.

* Da li je opravdano reći da je zapravo dobro ako su roditelji uključeni u izradu domaćih zadataka, jer u normalnim okolnostima mnogi ne prate šta im daca rade u školi?

– Uloga roditelja je da pomaže i bude podrška detetu, između ostalog, i u planiranju učenja, praćenju rada i napretka u učenju. Ali to svakako ne podrazumeva da roditelji rade umesto dece. Takvu pojavu, ukoliko se dešava, možemo tumačiti kao izraz brige roditelja da za svoje dete obezbedi bolju budućnost. Takav čin verovatno nije motivisan potrebom da se prevari nastavnik, već je produkt vrednosti koje vladaju u sistemu obrazovanja i u društvu – da su važne ocene, a ne znanje – a to nije nešto što je specifično samo za ove okolnosti.

* Često kao opravdanje čujemo da đaci prepisuju i u normalnim okolnostima na pismenim i kontrolnim, pa da ne treba praviti dramu ako se to sada dešava.

– Ne opravdavam takve postupke ni u jednim ni u drugim okolnostima, ali bih ipak napomeno da za mene nije prihvatljivo da problemi koji se tiču ocenjivanja u ovim okolnostima postanu primarni, kada imamo važnije i životne probleme. Preveliki je akcenat sada stavljen na ocenjivanje. U vezi sa ovom temom često se setim NATO bombardovanja 1999. godine. Tada čak nismo imali nikakvu nadoknadu časova, niti neko posebno organizovano ocenjivanje, a svršeni osmaci su upisali srednje škole bez prijemnog ispita. Ne bih rekao da su zbog toga učenici, pa ni društvo u celini, puno izgubili u pogledu obrazovanja. Naravno, drugačije je vreme i drugačiji su uzroci, ali stvari treba postaviti u širu perspektivu – važnije je šta i kako učenici uče, kada već imaju prilika za to, od toga da po svaku cenu budu objektivno ocenjeni.

* Ima li smisla davati onlajn kontrolne zadatke?

– Ukoliko se neko rukovodi idejom da je važno da ocene budu validne, sasvim je jasno da će kao najadekvatnije rešenje u ovim uslovima videti pokušaje da se imitiraju uobičajene školske situacije ocenjivanja. Dakle – zakazivanjem online pisanih provera znanja u tačno određeno vreme i ograničavanjem vremena koje učenici imaju za rad. Još ako bi na to dodali mogućnost da učenik bude nadgledan ili sniman tokom rada na testu, u realnom vremenu, deluje da bi problem validnosti bio rešen. Ipak, u ovakvim nastojanjima da očuvamo validnost ocenjivanja jasno se prepoznaje težnja ka kontroli i nadziranju, te i postojanje nepoverenja u učenike, pa i u roditelje. Brigu o učenicima i njihovom obrazovanju u ovim okolnostima ne bismo smeli da svedemo na brigu o tome da li će učenici biti ocenjeni na validan način i objektivno. Ukoliko želimo da učenici u uslovima vanrednog stanja ostanu voljni da prate nastavu i da uče, verujem da ne bi trebalo da budemo fokusirani na validnost ocena, već na to da ocenjivanje (konačno) postane alat kojim se učenje podstiče i poboljšava. Takva fukcija ocenjivanja u odnosu na učenje ne ostvaruje se time što će učenik biti nagrađen dobrom ocenom ili što će mu biti upisan smajli u dnevnik. Suštinski formativni efekat ocenjivanja na učenje ostvaruje se kada na osnovu povratnih informacija učenik može da uvidi šta je i u kojoj meri savladao i na čemu i kako treba dalje da radi. Zašto ne bismo ove okolnosti iskoristili da i sebe i učenike naučimo tome? U svakom slučaju, jasno je da smo se svi (nastavnici, učenici, roditelji, stručni saradnici škola, resorno ministarstvo) našli u koštacu sa novim problemima. Svi učimo u ovoj situaciji i svi smo na nekoj vrsti testa. Učimo i kako da radimo u izmenjenim uslovima – kako držati nastavu na daljinu, kako organizovati učenje kod kuće, kako pratiti i ocenjivati rad učenika; ali smo u pozicijii da moramo da preispitujemo i neke temeljne vrednosti – šta želimo da postignemo obrazovanjem u ovim okolnostima, čemu služi ocenjivanje u ovim okolnostima… Umesto pokušaja da imitiramo normalne uslove, možemo najpre da pokrenemo dijalog o ovim pitanjima, pa tek onda, kada znamo svrhu, da razmatramo odgovore na pitanja kako.

Nedovoljno autonomije nastavnika

* Pravilnik o ocenjivanju je izmenjen u samo jednom članu. Da li je to dovoljno?

– Pravilnik o ocenjivanju učenika je već bio prilično detaljan i ja lično ne bih ni voleo da se u njemu zbog novonastalih okolnosti još detaljnije reguliše ocenjivanje. Smanjivanje pritiska da svi učenici moraju imati po četiri ocene u polugodištu vidim i kao pozitivno rešenje u ovim uslovima, naročito ukoliko se stavi naglasak na to da ocene treba da budu definisane na osnovu kontinuiranog praćenja rada učenika. Manjkavost Pravilnika, nevezano za nove uslove rada, je u tome što ne ostavlja dovoljno autonomije nastavnicima. Štaviše, rekao bih da je njegova prvobitna detaljnost i dovela do toga da se nastavnici danas osećaju nesigurno i očekuju rešenja „odozgo“, umesto da se osećaju kadri da donesu odluku o tome šta je najbolje za njihove učenike u ovim okolnostima, a što uključuje i pitanje kako pristupiti ocenjivanju. Umesto davanja smernica kako da ocenjuju, moglo bi se ostaviti nastavnicima da procene mogu li na osnovu postojećih podataka o radu učenika da daju i sumativnu ocenu ili im pak treba i neki susret uživo nakon završetka online nastave kako bi osigurali bolji kvalitet nastave i ocenjivanja.