Od argentinskih bordela do pariskih salona

Najpre, tango je bio ples siromašnih, uglavnom nezaposlenih muškaraca i prostitutki. U barovima, kockarnicama i bordelima, siroti imigranti kroz ples su izražavali svoj osećaj gubitka i želju da se ponovo sretnu sa ljudima i mestima koje su ostavili za sobom. Oko 1880. godine u Nemačkoj se pojavio novi instrument, bandoneon. Iako ga je bilo prilično teško savladati, njegov oplakujući zvuk je uhvatio samu suštinu tanga i otada je postao nerazdvojivo vezan uz tango muziku.

Melanholičnim tonom pevalo se o prošlim vremenima, prisećalo izgubljenih ljubavi, čežnje za majkom, rodnim mestom ili ulicom, ali najviše od svega pevalo se o ljubavi prema tangu. Stihovi su bili napisani na uličnom jeziku argentinske prestonice, lufardu, koji je bio mešavina španskog, italijanskog i kreolskog, sa neobičnim oblicima reči.

Tango se razvijao u bordelima i na ulicama predgrađa Buenos Ajresa, da bi se, nakon što ga je prihvatila bogataška evropska elita (između 1910. i 1915), uselio i u plesne dvorane u samom centru argentinske prestonice. Smatra se da je argentinski plejboj Rikardo Giraldes 1910. godine u Parizu prvi predstavio tango. Ples se uveliko razlikovao od uobičajenih plesova toga vremena, a neki su ga smatrali i opscenim. Bez sumnje pomerio je granice društveno prihvatljivog ponašanja. A kada se Pariz upoznao sa ovim strastvenim i zavodljivim plesom, „tango groznica“ počinje da vlada Evropom.

Publika je vrlo brzo zavolela ples zbog njegove lepote, strasti, drame, uzbuđenja i životnosti, te je do 1920. godine tango postao internacionalni kulturni fenomen u svetskim metropolama, šireći svoj uticaj i na razvoj poezije, pozorišta, mode, slikarstva, arhitekture. Tango zajednicu danas sačinjavaju muzičari, kompozitori, pesnici, pevači, amaterski i scenski plesači, koreografi, kao i svi umetnici koji svoju inspiraciju pronalaze u ovoj kulturi.

Etimologija

Reč tango pojavila se mnogo pre samog plesa. Prvo značenje imala je izvan Argentine.

Naime, na jednom od Kanarskih ostrva (Isla de Hiero) i u nekim drugim delovima Amerike, tango je označavao mesto okupljanja crnaca za ples uz muziku bubnjeva, a isto su ime Afrikanci dali i samom (velikom) bubnju. Afričko poreklo reči tango odnosi se na područje Konga, Gvinejskog zaliva i Sudana, kao oznaka za svaki zatvoreni prostor ili mesto u koje se ne može ući bez dopuštenja. Trgovci robljem tako su nazivali mesta gde su držali zatočene robove pre prodaje, kao i mesta na kojima su ih prodavali.

Izdanje rečnika Španske kraljevske jezične akademije iz 1899. godine definisao je tango kao – zabavu i ples crnaca ili seljaka i siromaha u Latinskoj Americi, ali i muziku za taj ples, da bi se u izdanju istog rečnika iz 1925. godine definicija potpuno promenila, budući da je tango izašao iz siromašnih predgrađa i bordela i došao do glamuroznih plesnih dvorana evropskih prestonica i centra Buenos Ajresa. Novo tumačenje glasilo je – ples visokog društva uvezen iz Latinske Amerike početkom 20. veka.

Ples zavođenja

Argentinski tango ili „ljubavna priča u tri minuta“ igra je suprotnosti između muškarca i žene, grubosti i sentimentalnosti, snage i nežnosti, ples prepun jakih emocija koji u svom najsavršenijem obliku govori o životu i smrti. Tango je priča o zavođenju, tihi razgovor između dvoje ljudi, čiji smisao nije javno prikazivanje, već intimno deljenje energije u ritmu zavodljive muzike. Suština tanga je u povezanosti između dvoje ljudi, u empatiji, potrebi za zagrljajem, begom.

U zadimljenim klubovima na obali La Plate, gaučosi su molili lokalne devojke za ples: neprijatni mirisi, rezultat loših higijenskih navika ovih kavaljera, bili su uzrok karakterističnih trzaja glavom unazad koji postaju prepoznatljiv pokret plesačica tanga, dok su zgrčena kolena – naviku preuzetu iz života u sedlu, gaučosi preneli i na svoje plesne korake.

Za vrhunske plesače Tango je ples kreativnosti i improvizacije, koja nastaje iz poznavanja mnoštva elemenata vođenja (plesač) i praćenja (plesačica), kao i plesnih elemenata hodanja i okretanja. Muškarac vodi, a žena prati. Ona nikad ne zna unapred u koji će je plesni element njen partner odvesti, već sledi njegove signale koje prepoznaje pre nego što izvede pokret u koji ju je plesač odveo.

Najboljim plesnim parovima, pri potpunoj improvizaciji, nije potrebna nijedna reč dok plešu. Iako izgleda da plešu sto puta ponovljenu koreografiju, oni na taj isti način možda više nikad neće otplesati istu pesmu. Njihova senzualnost i plesna intuicija čini da su im pokreti toliko usklađeni da ponekad izgledaju maglovito nestvarni.

Kulturna baština

Najzagriženiji ljubitelji tanga tvrde da mu je popularnost koju je doživeo u Evropi oduzela dušu i srce. Tango je, kako bi se lakše podučavao, postao jedan od standardizovanih plesova, pa je tako strogo držanje postalo osnov za razliku od izvornog tanga koji se pleše uz neprekidnu improvizaciju i slobodu u izboru tempa i figura. Za razliku od standardnih plesova, tango se ne može naučiti do kraja, to je ples koji se razvija sa plesačem celog života.

Tango je danas, nakon što je devedesetih godina prošlog veka povratio svoju popularnost, stekao status svetske supkulture. Odlukom Uneska, donetom 30. septembra 2009. godine u Dubaiju, proglašen je tradicijom od posebnog značaja za čovečanstvo i zato je uvršten u riznicu svetske kulturne baštine.

Tužna misao

Argentinski muzičar Enrike Santos Discepolo rekao je da je „argentinski tango tužna misao koja se pleše“. Njegovo shvatanje ticalo se istorije argentinskog tanga koji se razvio iz osećaja očaja, nemaštine i nepripadnosti doseljenika, koji su u 19. veku dolazili u Buenos Ajres. Oni su igrali ples tuge.

Crvena ruža među usnama

Tango je postao globalni fenomen prvenstveno zahvaljujući njegovoj pojavi na filmu. Strasne filmske scene donosile su nove zaljubljenike u ovaj ples. Popularnost je donosila i svojevrsna elegancija, jedan potpuno poseban, dostojanstven i pomalo transcendentan oblik erotike.

Nakon što je italijanski glumac Rudolf Valentino prvi zaplesao tango na filmu 1921. godine, ovaj ples je postao svetski fenomen, a brojni reditelji su se utrkivali da u svojim ostvarenjima prikažu što bolji plesni par.

Ni devedeset godina kasnije tango nije izgubio svoje mesto na filmu. Kada je reč o odnosima između muškarca i žena – zavođenju, strasti ili ljubomori, reditelji često pribegavaju simbolima tanga.

Holivud je prepun primera. Budući da se tajni agent 007 potpuno uklapa u kliše zavodnika, bilo je neminovno da u jednom od nastavka serijala i on zapleše tango. Nakon Bonda i drugi filmski agenti oprobali su se u tangu. Bred Pit i Anđelina Džoli u filmu „Gospodin i gospođa Smit“ kao uvod u niz akcionih scena igraju tango, a u filmu „Istinite laži“ Džejmi Li Kertis i Arnold Švarceneger plešu sa ružom u ustima, jednim od stereotipa tanga.

Specijalni agenti ili plaćene ubice, nije ni važno – svi vole tango. Holivudski glumac Robert Duval je svoju privatnu strast prema plesu pretočio u film „Tango sa atentatorom“ u kome plaćeni ubica na „službenom putu“ u Argentinu upoznaje tango.

Filmovani mjuzikli obavezno u sebi imaju i tango sekvence, kako bi se junaci filma pokazali i u ovom plesu. Poznate su scene u mjuziklima „Evita“, „Čikago“ ili „Mulan Ruž“, u kome su odnosi između glavnih likova simbolično prikazani kroz pokrete plesača i stihove pesme „Roksan“ grupe „Polis“. Želja, strast, sumnja i ljubomora – na tome se zasnivaju odnosi muškarca i žene, objašnjava jedan od igrača u Mulen Ružu kroz tango.

Svakako da tango ima važno mesto i u filmovima „Tango bar“ ili „Poslednji tango u Parizu“, ali značajan broj novih obožavalaca dobija nakon filma „Miris žene“. Al Paćino na dirljiv način demonstrira da je za igranje tanga najvažnija kreativnost i intuicija. Frenk, uprkos svom hendikepu (slep je) pleše. To možda nije savršeni ples, ali demonstrira da za tango to nije ni važno. Opčinjen parfemom lepe, mlade žene, on pleše istinski tango.

Reditelji sa ovih prostora takođe vole tango. U ostvarenjima Puriše Đorđevića „Tango je tužna misao koja se pleše“ ili „Tango Argentino“ Gorana Paskaljevića tema argentinskog plesa je prožeta kroz cele filmove. On se sreće i u drugim ostvarenjima srpskih autora u kojima se prikazuje njegova zavodljivost i elegancija pokreta.