Od Arkadije do Parade ponosa

Parada ponosa i šetnja centrom grada, koja je, kako su procenili organizatori, trebalo da bude dugačka svega 970 koraka zabranjena je po treći put. Iz istih razloga postoje najave ozbiljnijeg ugrožavanja reda i mira i bezbednosti građana. Organizatori su s pravom ogorčeni, najavljuju žalbu Ustavnom sudu Srbije i ističu da je ona dokaz da se LGBT prava u Srbiji ne poštuju. Kako je rekao Goran Miletić, član organizacionog odbora Parade ponosa, odluka o zabrani Prajda predstavlja „poraz demokratije“ i pokazatelj još jedne otvorene koalicije huligana i vlasti.

Za svoja prava, ističu, boriće se i dalje, a Paradu će održati u četiri zida. Boban Stojanović, član organizacionog odbora Parade ponosa, rekao je da neće izlaziti na ulice, ali da će u subotu ceo dan biti organizovane različite manifestacije sa ciljem da građanima ukažu na probleme sa kojima se suočava LGBT populacija.

U Srbiji još vlada neprijateljstvo prema LGBT zajednici. Iako se od 1994. godine nije dogodilo nijedno suđenje zbog homoseksulnosti, postoje brojni policijski izveštaji o prebijanju homoseksualaca i lezbejki. Samo ove i prošle godine zabeleženo je 10 napada na LGBT osobe, pa iako su usvojeni zakoni koji garantuju zabranu diskriminacije nad LGBT osobama, to očigledno nije dovoljno da se jedna osoba oseća bezbedno i prihvaćeno. Isto tako, LGBT osobe suočavaju se sa diskriminacijom prilikom zapošljavanja, kada žele da budu dobrovoljni davaoci krvi ili ako žele da stupe u vojnu službu.

Postoje i brojne organizovane anti gej aktivnosti, koje uključuju ispisivanje homofobičnih grafita, štampanje i lepljenje postera. Takođe, i na društvenim mrežama postoji veliki broj grupa koje propagiraju nasilje i pozivaju na linč LGBT osoba. Da im nasilje i govor mržnje nisu strani, svedoče poruka poput „Srbijom će krv liti, gej parade neće biti“, a da ni ovaj put nisu izostale navijačke grupe pokazuje parola „Delije, grobari, radovci ujedinimo se protiv gej parade“. S druge strane, policija i ostali zvaničnici nude veoma slabu podršku LGBT osobama.

Samo jedan klub

Očigledno je da u našoj zemlji ni danas nije lako izaći i javno se „autovati“, odnosno priznati svoju seksualnu orijentaciju. Zato se ogromna većina gejeva, lezbejki, biseksulanih i transrodnih osoba na to ne odlučuju i trudi se da se kreće uglavnom u poznatom okruženju.

Naime, iako u Srbiji već dugo postoji pokret za lezbejska i gej ljudska prava, Srbija i Beograd još uvek su daleko od ostvarivanja LGBT prava. U Beogradu postoji samo jedan gej klub, koji je mnogo puta zbog opasnosti od nasilja morao da menja lokaciju, 2001. godine Parada ponosa pretvorila se u pravu antigej borbu. Ipak, zahvaljujući neprekidnom hrabrom i teškom radu aktivista u Srbiji, koji su, može se slobodno reći, učinili mnogo na demokratizaciji Srbije, postoji nada za poboljšanje položaja LGBT osoba u Srbiji.

Od priključenja Evropskoj uniji ne odustaje, bar na rečima ni nova vlada na čelu sa Ivicom Dačićem, a da bi postala deo „evropske porodice“ Srbija će morati da se prilagodi naprednim anti-diskriminatornim standardima Evropske unije.

Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava, kaže za Danas da se, uprkos činjenici da praktično nijedna Parada ponosa nije održana na pravi način, u poslednjih 12 godina, ali i više u Srbiji ipak dosta toga promenilo nabolje kada je reč o ljudskim pravima pripadnika LGBT populacije.

– U Srbiji se dosta toga promenilo. Za razliku od pre 20 godina sada imamo Ustav i Zakon o zabrani diskriminacije, koji garantuje poštovanje prava LGBT osoba. O homoseksualnosti se sada otvoreno govori i to je dobro. Međutim, ono što baca senku na ono što je dobro jesu česti primeri nasilja i poruke koje stižu od pripadnika ekstremno desničarskih organizacija, a kako bi se ovi problemi rešili i sami političari moraju da pokažu više volje, ukazuje Antonijević.

Boris Milićević, jedini deklarisani gej političar, član Glavnog odbora SPS i osnivač organizacije Gej strejt alijansa, kaže za naš list da je gej pokret u Srbiji napredovao do 2010. godine, ali je nakon toga počeo da posustaje.

Metodi borbe

– U ovoj stagnacionoj krizi veći deo gej pokreta ne shvata da u vremenima kada se mnoge stvari menjaju, treba menjati i metode borbe za svoja prava. Kada se metode ne prilagođavaju okruženju, to može da nanese ogromnu štetu. Kada smo osnovali Gej strejt alijansu 2005. godine, bili smo klasična „andergraund organizacija“, ali borili smo se i borili i tamo negde 2009. godine postali smo prepoznatljivi u javnosti. Bilo je i tada mnogo problema, zabranili su nam održavanje konferencije u Sava centru, posle čega smo se još više istakli u javnosti, objašnjava Milićević.

Kada je reč o podršci koju LGBT organizacijama pružaju političari, Milićević ističe da je ona najčešće nepricipijalna i da se koristi u onim momentima kada to njima odgovara, a ne kada je zaista potrebno.

– Očigledno da biračko telo u Srbiji sve više skreće nadesno. Kao levičar, nadam se da će se takav trend sprečiti i da će političari, ali i građani uvideti svoje greške. Kao loš primer mogu da navedem bivšeg predsednika Srbije i predsednika Demokratske stranke Borisa Tadića. Mi smo osam godina imali predsednika koji nije pružao dovoljnu podršku ni Paradi ponosa, ni LGBT organizacijama, a sada zbog unutarstranačkih razmirica pruža podršku Paradi ponosa i gej-lezbo organizacijama. Kako sada stoje stvari, realno je očekivati da će nova Demokratska stranka, koja će biti formirana u novembru, pružati još manju podršku gej i lezbo pokretu, napominje Milićević.

Naime, LGBT pokret u Srbiji je tokom 20 godina mukotrpne borbe uspeo da probleme LGBT zajednice učini vidljivim, ali pred organizacijama koje se zalažu za ovaj korpus ljudskih prava i dalje stoje brojni izazovi i zadaci. Gejevi i lezbejke u našoj zemlji postoje i to više niko ne može da ospori. Međutim, i dalje je mnogo predrasuda i nasilja.

Gej prava u Srbiji nisu bila tema sve do kasnih osamdesetih godina, kada je Jovan Ćirilov, poznati teatrolog, počeo otvoreno da govori o ovoj temi. Arkadija, prva gej-lezbo organizacija u Srbiji, osnovana je 1990. godine i tada je bila ilegalna. Iako je homoseksulani čin između dve odrasle osobe vrlo tiho, bez mnogo sadržaja u medijima legalizovan 1994. godine, napori aktivista bili su u senci tog vremena, posebno zbog građanskog rata na teritoriji zemalja bivše Jugoslavije i uporednog rasta nacionalizma i ekonomskog kraha.

Internet promocija

Zbog nemogućnosti da tokom kriznih godina svoja prava promovišu putem televizije, radija i novina, LGBT aktivisti su uglavnom bili prisutni na internetu. U to vreme nastali su mnogobrojni portali, kao što su GaySrbija, Queeria, Labris, Deve.. Tokom devedesetih nastale su i lezbejske i gej publikacije kao što je bilten Arkadija i časopis GAYTO. Ove publikacije objavljivale su članke o zakonodavstvu, politici, kulturi, načinima prenosa i prevenciji HIV-a, kao i kulturne sadržaje. Drugu prekretnicu tokom devedesetih godina predstavlja i osnivanje Labrisa – organizacije za lezbejska ljudska prava i pokretanje Kampanje protiv homofobije.

U januaru 2000. godine, prva gej-lezbejska konferencija održana je u Novom Sadu. Kasnije, iste godine, u Beogradu je održan LGBT kulturni festival, koji je prošao u pozitivnoj atmosferi i bez ikakvih incidenata. Takva promena mnogima je ulila nadu da dolaze bolji dani za LGBT pokret, a očekivanja su dodatno uvećana padom autoritarnog režima Slobodana Miloševića u oktobru.

Srušene nade

Međutim, ove nade surovo su srušene 30. juna 2001. godine, kada je u Beogradu pod sloganom „Ima mesta za sve“ prvi put organizovana Parada ponosa. Grupu okupljenih učesnika na Trgu Republike napala je velika grupa huligana iz pokreta Obraz, Svetosavske omladine, navijači beogradskih klubova Crvene zvezde, Partizana i Rada, kao i predstavnici Srpske pravoslavne crkve. Policijske snage su bile prisutne u nedovoljnom broju, a konačni bilans je bio više od 50 povređenih. Milan Đurić, jedan od organizatora Parade rekao je tada: „Postalo mi je jasno da je naša proslava ponosa, ljubavi, različitosti i tolerancije pretvorena u maničnu borbu sa fašistima, ekstremnim desničarima i nacionalistima“. Zahvaljujući mnogim medijskim reportažama, srpski političari bili su primorani da progovore o ovom događaju, a tadašnji premijer Zoran Đinđić izrazio je podršku toleranciji, ali i dodao „Mislim da je isuviše rano za podnošenje ovog testa toleranciji u zemlji koja je toliko dugo izolovana i koja je bila pod uticajem represivne patrijahalne kulture“.

Napada na Paradu ponosa, imao je za posledicu slabljenje LGBT pokreta u Srbiji, a planovi za održavanje Parade ponosa 2004. godine propali su zbog zabrinutosti za bezbednost učesnika. Zatim je od strane vlasti zabranjen prajd 2009. godine, dok je 2010. održan uz prisustvo čak 5.000 policajaca i uz velike sukobe između policije i huligana. Međutim, naredne dve godine za redom šetnja gradom je izostala.

„Rođen gej“

Da li sklonost ka istom polu postoji od rođenja, ili vaspitanje ili čak svesna odluka igraju određenu ulogu u ovom kontekstu? Rat izmedju aktivista koji se zalažu sa prava homoseksualaca i konzervativnog lobija u vezi s ovim gorućim pitanjem, besni već godinama. Argumenti iz oblasti nauke na koje su se u prošlosti pozivale obe grupe da bi dokazale svoje teze, ne samo da su prevazidjeni, već vrlo često navode na sasvim pogrešne zaključke.

Posle objavljivanja istorijskog rada Sajmona Lejvija i Dina Hemera početkom devedesetih godina prošlog veka u kome se ukazuje na biološke osnove homoseksualnosti, naučnici su pokrenuli brojna istraživanja zahvaljujući kojima naučna zajednica danas zna mnogo više o biološkoj uslovljenosti seksualne privlačnosti.

Ali koliko se van te naučne zajednice zaista zna o suštini ovih istraživanja i njihovim dalekosežnim posledicama? »Od rođenja gej« je prva knjiga koja prosečnom čitaocu daje sumarni pregled rezultata ovih istraživanja medju kojima je i veliki deo onih na kojima su radili autori ove knjige Glen Vilson i Kazi Rahman. Oni nam donose neoborive nove dokaze o tome da je seksualna orijentacija u najvecoj meri urođena i razjašnjavaju konfuziju u vezi sa terminima koji se često pogrešno koriste kao što su ‘gej način mišljenja’ ili ‘gej gen’. Oni navode da se teza o sociološkim uzrocima homoseksualnosti teško može dokazati i ukazuju na to da se opšteprisutna tendencija „optuživanja“ roditelja ili nastavnika za homoseksualnost deteta – neosnovana i nepravedna.

Rezultate sopstvenih proučavanja sa rezultatima svih ostalih raspoloživih istraživanja, Vilson i Rahman ovom studijom daju pregled i dopunjuju najznačanija naučna dostignuća do kojih se do sada došlo u ovoj oblasti, a za kojima se osećala velika potreba.

Dr Glen Vilson je predavač na Institutu za psihijatriju Univerziteta u Londonu. Dosad je objavio tridesetak knjiga i više od stotinu članaka i jedan je od deset psihologa u Velikoj Britaniji čiji se radovi najčešće citiraju. Dr Kazi Rahman se prvenstveno bavi problematikom seksualne orijentacije i jedan je od vodećih mladjih naučnika u ovoj oblasti. Predaje psihobiologiju na Univerzitetu Istočni London. Njihova kjniga se prevodi na srpski jezik i u dogledno vreme trebalo bi da se pojavi pred čitaocima.

Podeljena podrška političkih stranaka

Političari su se u poslednjoj predizbornoj kampanji otimali za glasove studenata, radnika, seljaka, a glasovi gej populacije im u kampanji nisu bili preterano zanimljivi. U susret izborima gej organizacije su pokrenule internet portal www.rozelistici.org, koji je imao za cilj da naglasi važnost LGBT populacije kao biračkog tela. Partije koje su izrazile podršku LGBT organizacijama su Liberalno-demokratska partija, Demokratska stranka, Srpska napredna stranka, Socijaldemokratska partija Srbije i Liga socijaldemokrata Vojvodine. S druge strane, Jedinstvena Srbija, Nova Srbija i Demokratska stranka Srbije oštro se protive Paradi ponosa i postojanju gej lezbo pokreta u Srbiji.