Od Beograda do Vol strita: U Srbiji se malo značaja pridaje delima

Vuk Kesić, samo je jedan od naših ljudi koji su u inostranstvu odlučili da potraže rešenja za svoje ciljeve i želje. Košarkom se bavio od malih nogu, a ljubav prema ovom sportu nastavila se i tokom pohađanja Devete gimnazije u Beogradu.

Kako kaže, bilo mu je jasno da će u Srbiji morati da se opredeli ili za profesionalnu karijeru u sportu ili za akademsko usavršavanje. U trećoj godini srednje škole, pod utiskom starijih saigrača i njihovih iskustava, počinju da se javljaju prve misli o Americi kao spoju obe želje.

„Čuo sam da su otišli u Ameriku, jer su tamo imali mogućnost da upišu fakultet i igraju košarku u isto vreme. Nisam mogao da se opredelim da li bih radije jedno ili drugo. Košarka mi je išla, svakako nisam očekivao da ću imati neku veliku, profesionalnu karijeru, a i u školi sam bio super. Nisam želeo da zapostavim ni jedno ni drugo. Ipak, kod nas već u srednjoj školi moraš da se opredeliš – ili ćeš da se baviš profesionalnim sportom ili ćeš da se posvetiš akademskoj karijeri.”

Imao je podršku prijatelja, dok je porodici trebalo malo vremena. Kako kaže, presudno je bilo iskustvo starije sestre koja je, zbog posla, već boravila u Americi. Pod utiskom sopstvenog iskustva, podržava brata u nameri da se oproba u inostranstvu.

„Prijatelji i ljudi iz okoline su pozitivno reagovali, jer sam ipak išao da završim školu. Njihovo mišljenje je bilo slično mom, ako završim tamo fakultet, lakše ću ’ući u društvo’ i sve što posle dolazi, kao što je dobar posao. Roditeljima nije bilo svejedno. Znali su koliko je Amerika daleko, ne samo vremenski, već i novčano. U tom trenutku do tamo nije bilo direktnog leta kao sad. Do Severne Karoline sam morao da menjam tri aviona. Oni su bili uplašeni, a ja nisam imao osećaj koliko je to drugačiji, nepoznat svet. Samo sam želeo da vidim i osetim nešto novo. Velika prednost je što sam ušao u sve to dosta bezbrižno, bez pritiska da bilo šta napravim. Nisam imao veliki ego ili ponos. Išao sam sa stavom da nemam šta da izgubim, već da samo mogu da dobijem.”

Važnu odluku o promeni sredine nije doneo samo na osnovu priča. Nakon dosta vremena provedenog u raspitivanju, kontaktiraju različitih agencija i prikupljanju informacija, odlučuje da napravi prve korake ka novopostavljenom cilju.

Usledilo je prikupljanje video materijala sa različitih utakmica koje je igrao u Srbiji, sastavljanje snimka i kompletiranje dokumentacije. Međutim, nije odmah naišao na potvrdan odgovor.

„Dešavalo se da mi ne odgovore uopšte. Drugi su mi govorili da im je popunjen tim za sledećih godinu ili par godina. Neki su znali da mi kažu da nisam dovoljno dobar. Na kraju sam dobio dve ponude koje su bile dobre u smislu da bih dobio i sportsku stipendiju.”

Prvi put na tlu Amerike

U toku 2012. godine bira ponudu koju je dobio iz Severne Karoline. Uz osmeh ističe da je baš tamo, iako ne na istom koledžu, sam Džordan igrao.

Na njegovu odluku uticala je i želja da svoje vreme iskoristi na pravi način, te ukoliko već napušta Srbiju, smatrao je da je najbolji izbor mesto gde se košarka u velikoj meri igra. Već prvih dana svog boravka u Maunt Olivu susreće se sa prvim izazovima u novoj sredini.

„Vrlo brzo kada sam otišao tamo, shvatio sam da je to mesto jako malo. Ima malo stanovnika, a većina tog mesta je zapravo kampus koledža. Bio sam zatečen činjenicom da je to malo mesto. Beograd mi je tada bio jako ozbiljan, velegrad. Ipak, najviše me je iznenadila klima. Bilo je toliko vlažno da, recimo, nisam smeo da ostavim papire ili dokumenta bez uključene klime jer bi papiri postali mokri. Prvo veče sam napravio tu grešku i kasnije kada sam želeo da se potpišem, papir je počeo da se cepa. Tada sam postao svestan da zapravo postoje neki krajevi gde klima nije toliko prijateljski nastrojena prema čoveku kao što je kod nas. Počeo sam malo više da poštujem ono što mi imamo.”

Činjenica da je iz Srbije, nije mu pravila problem, pokazujući da slika koja se o Srbima plasira u holivudskim filmovima nije odlika javnog mišljenja. Dešavalo mu se da se susreće sa ljudima koji su upoznati sa našom istorijom, a oni koji su znali za burne devedesete, nisu imali negativan stav.

Kao jednu od glavnih prednosti boravka u manjoj sredini istakao je upravo bržu adaptaciju.

„U početku je bilo dobro biti u manjoj sredini, jer da je bila velika sredina, ne bih uspeo da steknem uvid u to kako Amerikanci razmišljaju, kakva je njihova kultura, da naučim jezik brzo i dobro. Bio sam fokusiran da tih prvih osamnaest godina života koje nisam imao u Americi nadoknadim. Da sam odmah došao u veliki grad, bio bih verovatno dosta ometen ponuđenim sadržajem, želeo bih da vidim parkove, muzeje i sve ostalo što velegrad pruža.”

Iako nije bio siguran pri izboru pravca u kom bi želeo da ide po pitanju akademskog usavršavanja, budući da je u srednjoj školi pohađao prirodno-matematički smer i da su mu brojevi išli od ruke, odlučuje se za studije iz oblasti preduzetništva, a kasnije i iz računovodstva.

„Na početku sam uzimao opšte predmete. U Americi se, okvrino, prve dve godine baziraju na opštim predmetima, kao kod nas u srednjoj školi. Tek kasnije se slušaju predavanja koja su iz oblasti struke za koju si se opredelio. Brzo sam počeo da slušam i računovodstvo. Cela moja generacija sa kojom sam išao bila je zbunjena, a meni je to išlo prirodno, jer zaista volim i matematiku i jezike, a računovodstvo je na neki način jezik preduzetništva. Zapravo sam uporedo slušao dva smera.”

Posla se nije libio, pa je tako već nakon tri nedelje počeo da radi u studentskoj kafeteriji kao perač sudova. Međutim, iako se kod nas to često uzima kao argument protiv odlaska iz zemlje, vrlo brzo uspeva da napreduje i preokrene situaciju u svoju korist.

Svakodnevni rad, studentski aktivizam i odličan uspeh koji je ostvario na samom fakultetu, otvorio mu je vrata za mnoge prilike. Bio je student ambasador, radio je i kao tutor, a na taj način sebi je uspevao da obezbedi prihode za osnovne potrebe koje mu stipendija nije pokrivala.

„Postojala je briga da li ću moći sve finansijski da pokrijem, međutim, vrlo brzo sam shvatio da novac može da se zaradi radeći te neke studentske poslove. Uspevao sam da zaradim sa strane svakog meseca pomalo. Neko neznanje i neinformisanost o Americi i učešću studenata u poslovima na kampusu zapravo je izazvalo strah na početku, ali kasnije sam shvatio da je to sasvim normalna stvar. Svako radi ponešto da plati fakultet. Jedina razlika, koja se definitivno primeti, jeste da stranci mnogo više ’grizu’, verovatno zato što nemaju finansijsku sigurnost koju sami studenti iz Amerike donekle imaju.”

Uzimajući u obzir da je bio deo obrazovnog sistema i u Srbiji i u Americi, bilo je nezibežno prokomentarisati razliku između dva, često stavljena u kontekst dijametralno suprotna, rešenja za sticanje znanja.

Kako kaže, obe države imaju svoje prednosti i mane u oblasti školstva.

„Mislim da je osnovno i srednje obrazovanje u Srbiji i Evropi bolje, jer je mnogo rigoroznije. U tim godinama kada se neko razvija kao osoba, nema još uvek mogućnost da zna šta želi ili ne želi. Rigoroznije obrazovanje zahteva od tebe da imaš veću širinu i da upoznaš od svega pomalo, a da kasnije, možeš da kažeš čime želiš da se baviš. U Americi to nije slučaj. Odsustvo rigoroznijeg pristupa u ranom obrazovanju lišava decu mogućnosti da osete zadovoljstvo prvih malih uspeha koje dolaze nakong većeg inicijalnog napora.

Postojanje takvih iskustava u detinjstvu je ključno, jer formira vrednosni sistem osobe sugerišući da posvećen rad dovodi do napretka. Osobe sa kojima sam dolazio u kontakt često nisu imale istu podlogu koju bi kasnije koristili da nadograde znanje.

Ipak, u Americi ima mnogo više propratnog sadržaja koji ti pomaže da stekneš opipljivo i primenjivo znanje. Sama činjenica da za mnogo programa moraš da završiš praksu ili da radiš pre nego što dobiješ diplomu, sve te to navodi da mnogo ranije uđeš u samu struku.”

Za vreme letnje pauze vraća se u Srbiju, a svoju buduću suprugu, koja je igrom slučaja još jedna od naših ljudi u Americi, upoznaje ni manje ni više nego u Skupštini Srbije tokom obavljanja letnje prakse. Tek kasnije saznaje da su oboje studirali na fakultetima u Severnoj Karolini.

Prvi susret sa Njujorkom

Proveo je dve godine u Maunt Olivu, a pri kraju dobija priznanje za najboljeg studenta na univerzitetu. U tom periodu prvi put posećuje Njujork.

Iako je istakao da mu je u prvim godinama manja sredina bila pogodnija, počinje da shvata da mu je potrebna promena. Odlučuje da košarkaške dane ostavi iza sebe i da se u potpunosti posveti obrazovanju, a studije nastavlja upravo u Njujorku.

„Vagao sam, nisam znao šta mi je najpametnije da uradim. Video sam da mi sa jedne strane računovodstvo i finansije idu više od ruke, a sa druge strane košarka mi nije išla tako dobro. Imao sam tehniku, ali ne i fizičku spremnost. To mi je verovatno bila i najteža odluka koju sam morao da napravim – odluka da se usresredim sto posto na jednu stvar. Odlučio sam se za računovodstvo i tada je prirodno bilo da se prebacim u veće mesto gde bih kasnije imao više prilika za posao, a gde bih i tokom studija imao više mogućnosti da učim i napredujem, da budem bliži celom tom finansijkom svetu. Njujork je bio prirodna opcija upravo zato što je najveći finansijski centar.”

Da su priče o jedinstvu Srba, ali i ostalih naroda sa Balkana, u inostranstvu tačne, govori u prilog i njegova situacija. Preko organizacije koja okuplja naše studente u Americi saznao je za samo jednu od brojnih mogućnosti koje je Njujork nudio.

Preko Organizacije srpskih studenata u inostranstvu saznaje za fakultet na kom će nastaviti studije, a već prvih dana naši ljudi pomogli su mu da se snađe u novom okruženju.

„U tom trenutku je na koledžu bilo dvadeset ili trideset ljudi sa Balkana. Dosta je bilo momaka koji su igrali vaterpolo. Škola je imala jedan od najboljih vaterpolo timova u Americi, a većina tima je bila sastavljena od Srba, Hrvata i Mađara. Zanimljivo je što smo se mi dobro družili, a da pritom niko nije postavljao pitanje odakle ko dolazi. Kada god bi neko čuo za neki posao na kampusu, odmah smo javljali jedni drugima. To mi je verovatno bilo jedno od najlepših iskustava. Imali smo zajednicu gde smo se dobro držali.”

Nakon prvih predavanja shvata prednosti novog koledža. Profesori koji su mu predavali, radili su i na čuvenom „Vol stritu”. Njihovo znanje iz struke moglo je da se primeni prilikom podučavanja, a značilo mu je i za dobijanje potencijalne prakse, a kasnije i posla.

Još jednom se brzo uklopio u novu sredinu, a već nakon dva meseca dobija praksu u firmi koja je poznata po čuvenoj „Amerikan ekspres” kartici širom sveta. Kako ističe, ta praksa mu je mnogo značila.

Tokom prve godine u Njujorku uspeva da uspostavi program razmene sa jednim od fakulteta u Francuskoj, za šta je imao punu podršku nastavnog osoblja.

Uspeo je da izdejstvuje prihvatanje američke stipendije na jednom od fakulteta u Parizu, kao i međusobno priznavanje predmeta, što je jedan od najčešćih izazova sa kojim se studenti koji žele da provedu godinu u inostranstvu susreću.

„Našao sam fakultet koji se meni svideo u Parizu i napravio sam saradnju između naša dva fakulteta. Taj nivo poverenja bi se teško desio u Srbiji. Dobio sam punu podršku od profesorke.” Još jednom je usledila promena. Devet meseci provodi u Francuskoj izučavajući jezik, kulturu i predmete iz oblasti ekonomije, pre svega evropske.

Nakon povratka sa razmene i završavanja studija, zapošljava se u jednom investicionom fondu koji trguje deonicama na čuvenoj njujorškoj berzi na Vol stritu, a već šeste godine njegovog boravka u inostranstvu seli se za Vašington, gde trenutno živi sa svojom suprugom. Zanimljivo je da ni jedno ni drugo nisu zaboravili svoje poreklo i ove prostore, te su crkveno venčanje obavili u Srbiji.

Misli o povratku u Srbiju

Kao jedan od problema koje vidi, ističe potrebu da se u Srbiji više vodi računa o negovanju slike koju društvo percepira o pojedincu, a da se malo vremena i značaja pridaje samim delima.

„Kod nas ljude zovu ’ekspertima’ posle samo završenog fakulteta ili nekog kratkog perioda rada. Mene bi bilo sramota da sebe nazovem ekspertom. Jedan prijatelj me je nazvao ’Srpski Vuk sa Vol strita’. Koliko god da lepo zvuči, meni treba još mnogo godina da se bavim ovim čime se bavim. U Srbiji, ukoliko neko ima tri godine iskustva, odmah je ekspert. U razvijenijim društvima, trudiš se da uradiš dobru stvar i da eventualno budeš poštovan zbog toga. Čini mi se da je kod nas obrnut slučaj. Ovde se ljudi trude da stvore takvu sliku o sebi da bi bili priznati u društvu bez obzira na ono što rade na svakodnevnom nivou..”

Srbiju posećuje makar jednom godišnje, a dešavanja iz oblasti društvenog i političkog života prati koliko mu vreme dozvoljava. Kao jedan od problema funkcionisanja političkog sistema vidi sam način na koji se politički akteri postavljaju u interakciji jedni sa drugima.

„U Americi postoje dve velike stranke, demokrate i republikanci. U okviru svake od stranaka postoje, recimo, milioni članova koji su od sto pitanja uspeli da se usaglase u samo pogledu njih deset. Ipak, založiće se zajedno za tih deset pitanja smatrajući da su za njih ona najbitnija, a sve ostalo oko čega bi se usaglasili bi se računalo kao bonus. Kod nas, rekao bih, ako uzmemo za primer dvojicu političara koji podržavaju praktično istu ideologiju, oni mogu da se slože oko devedesetdevet od sto pitanja, odbaciće sve zbog tog jednog pitanja o kom nisu uspeli da nađu zajednički jezik, a možda se i stranka podeli u tom procesu.”

Pandemija virusa korona zatekla ga je u Americi, a o situaciji u Srbiji i reagovanju zvaničnika dobro je informisan. Kao ključnu razliku između ove dve države istakao je pristup i način na koji su mere predstavljane i sprovođene.

„Zajednička crta je što je i jedne i druge uhvatilo nespremne, što ne može, donekle, ni da se zameri. Odgovor na taj izazov je bio svakako različit. Srbija je zauzela centralistički pristup gde država govori šta smeš da radiš, uskraćuje ti neka osnovna prava i daje ti pravila do najsitnijih tančina. Nije ostavljeno ništa pojedincu da odlučuje i da bude odgovoran za sebe, što je u prvih par meseci bila mera koja je možda davala rezultate, jer su ljudi bili uplašeni novonastalom situacijom i nisu znali da će trajati ovoliko dugo. Kada su ukinute mere, ljudi nisu znali kako da vode računa o sebi i drugima u uslovima „nove realnosti”. Odgovornost pojedinca se stvara razumnim objašnjenjima situacije i mogućih ishoda usled pridržavanja i nepridržavanja mera, kao i preciznim izlaganjem činjenica. Prinuda, neosnovano zastrašivanje i slepo izvršavanje naredbi dovode do kontra efekta, o čemu, na žalost, svedoči nekoliko burnih beogradskih noći. Odgovornost se ne stvara na taj način.”

Ne isključuje ideju o trajnom povratku u Srbiju, ali smatra da za to još uvek nije trenutak.

„Viši životni standard je svakako faktor na koji većina ljudi prvo pomisli i koji neosporno igra svoju ulogu. Međutim, mnogo značajniji faktor u slučaju moje supruge i mene je to što profesije kojima se bavimo nisu dovoljno razvijene. Obim i kompleksnost transakcija nije ni blizu kao što je na nekom većem finansijskom tržištu gde ima mnogo više firmi. U nekom trenutku bih došao do ’plafona’ i ne bih mogao dalje da se razvijam. Zato ne razmišljamo o skorom povratku u Srbiju. Dugoročni cilj mi je da osnujem investicioni fond, za šta je potrebno mnogo iskustva u industriji. U Srbiji je lepo živeti onda kada ‘staneš na svoje noge’, kada ti privređivanje i zarada u granicama naše države nije nešto od čega zavisiš, a pritom imaš i znanje koje možeš da preneseš. U ovom trenutku nismo u toj poziciji, ali naše zalaganje i namere idu u tom smeru, tako da čvrsto verujemo da će se to i ostvariti”, zaključuje on.