Nemačka pred promenama: Od „crne nule“ do „crvenog kancelara“

Oni mogu da se uteše i činjenicom da su i stručnjaci i političari nekad sumnjali u sposobnosti Merkelove. Nakon što se prvi put 2001. pojavila pred medijima, osećala se nelagodno pred jakim svetlima i kamerama, činilo se da ne zna gde da gleda ili šta da radi sa rukama, pa je na pitanja novinara davala ravne, dosadne odgovore. Nakon razgovora, mnogi od prisutnih (uglavnom muških) novinara složili su se: „Ova žena nikad neće biti kancelarka“. I pogrešili.

Ovi izbori puni su iznenađenja. Izgledi da Olaf Šolc bude ispred svih liče na iznenađenje, ali pad Demohrišćana za više od 12 odsto u poređenju s prošlom izborima, može da bude veoma tragičan. U poslednjim ispitivanjima pokazuje se da bi birači radije glasali za Markusa Zedera iz Hrišćansko socijalne unije, ali CDU je želela tek izabranog lidera, Lašeta. Verovatno bi i kod zelenih Robert Habek prukupio više glasova od Analene Birbok. Kod Levice bila bi to Zahra Vagenkneht. Jedino kod Liberala se podudaraju izborna strategija i njen odziv kod birača: sad nije reč samo o Kristijanu Lindneru, nego je iza njega ceo tim, a liberali najviše profitiraju od pada Demohrišćana.

Bundestag će biti podeljen kao nikad u posleratnoj nemačkoj istoriji. Najjača partija dobiće manje od 30 odsto glasova. Kako sada stoje stvari, SPD ima 25.5 odsto, Demohrišćani su na 21.1, Zeleni na 15.3, Liberali 11.7, Alternativa za Nemačku 11.3 i Levica 6.4 odsto. Među ovim partijama treba tražiti kandidate za buduću vladinu većinu. U javnim debatama, ova fragmentacija ocenjuje se kao nazadak demokratije, jer se svi boje beskonačnih koalicionih pregovora koji vode u etapu političke slabosti. Ali, fragmentacija parlamenta može da bude i velika šansa za demokratiju. Nemačka će tako da bude slična drugim evropskim državama gde su ovi procesi već dugo u toku.

U vruc´oj fazi predizborne kampanje, osim korone, veliku ulogu mogla bi da odigra i klimatska politika. Za sada ne izgleda da c´e Zeleni imati koristi od toga. Prvi put je poslednjih nedelja klima postala za birače važnije pitanje od korone. Porez na bogatstvo, udaljavanje od “crne nule” (kolokvijalni naziv za ograničenja budžetskog deficita koji je usvojen još 2009) i ograničenje brzine postala su centralna pitanje izborne strategije. Dok je porez na bogatstvo važno ideološko pitanje, stav prema budžetskom deficitu ima direktne posledice na budućnost cele zemlje. Nemački budžetski deficit je konstantno rastao od uvođenja evra 2000, pa sve do 2009, kad je odlukom Savezne komisije ograničen.

Budžetski deficit 2009. je dostigao istorijsku visinu od 81 odsto, da bi zatim godinama opadao i danas stigao do 56 odsto, što je značajno ispod “mastrihtskog kriterijuma” koji dozvoljava 60 odsto. Pravila o zaduživanju ne ograničavaju ukupni nacionalni dug, vec´ samo savezni i državni dug. On, takođe, dozvoljava neograničeno zaduživanje za državne investicije i ne predviđa obavezujuc´e rokove otplate zajmova uzetih u hitnim situacijama. Istraživanje “Saveznog udruženja njemačkih ekonomista i poslovnih ekonomista” za 2020. pokazuje da 72 odsto ekonomista smatralo da je zauzdavanje duga dobar instrument. “Bundesbanka” i “Savezni zavod za reviziju” takođe podržavaju zaustavljanje duga i ističu, između ostalog, da su se javne investicije povec´ale za četvrtinu od kad su mere uvedene.

Šolc je bio taj koji je 2019. doveo u pitanje politiku “crne nule”. U partijskoj odluci navodi se da ulaganja u buduc´nost „ne bi trebalo da propadnu zbog dogmatskih pozicija poput Šojpleove “crne nule”“, podsećajući da je Šolcov prethodnik, Vofgang Šojple uveo ograničenje budžetskog deficita. Šolc je tada rekao da su „ulaganja u infrastrukturu, a time i u buduc´nost zemlje neophodna čak i ako prihodi od poreza padnu. Štetno je smanjiti investicije u ekonomskoj krizi. To se nec´e dogoditi sa mnom“, rekao je on.

Korona kriza uzrokuje da se savezna vlada udalji od principa “crne nule”. Nemačka tako ide ka istorijskom novom zaduživanju. Pripadnici “leve struje” u SPD traže trajno udaljavanje od principa “crne nule”, odnosno uravnoteženog federalnog budžeta. Otprilike polovina od 152 poslanika SPD pripada parlamentarnoj levici. Portparol grupe, Matias Mirš, kaže da je „upravo u interesu buduc´ih generacija da sada ulažemo“. Radi se o novcu za obrazovanje i digitalizaciju, borba protiv klimatskih promena je takođe veoma bitna. S druge strane, prebrza otplata duga mogla bi zadaviti privredu.

Norbet Valter Borjans navodi da je „promena paradigme drugačija. U prošlosti je “crna nula” bila na početku i određivala je šta je moguc´e. Sad počinjemo sa onim što je apsolutno neophodno za buduc´nost ove zemlje – od digitalizacije do mobilnosti i klimatske neutralnosti. Ovo rezultira finansijskim zahtevima. Zadaci koji su pred nama ne mogu se završiti “crnom nulom”. Ona je stvar prošlosti – i s pravom, jer bi nam ulaganje bilo mnogo skuplje od kredita koji c´e se u buduc´nosti višestruko isplatiti. S druge strane, finansijsko usporavanje nakon korone bila bi velika hipoteka“.

Demohrišćani ne prihvataju ovu politiku, tako da je teško zamisli ponovnu veliku koaliciju posle izbora. Ali, ovakav stav približava SPD i Levicu koja postaje takođe jedan od kandidata za ulazak u vladajuću koaliciju. Nije neočekivano da je opšta tema postalo i pitanje ograničenja brzine koje predlaže SPD. Nemačka ima skoro 50 miliona automobila. U tome joj nema premca u Evropi. Socijaldemokrate i Zeleni se slažu da je potrebno ograničiti brzinu na 130 kilometara kako bi se ostvarila “vizija nula”, da ne bude više poginulih i povređenih u saobraćajnim nesrećama. Demohrišćani i Liberali ko i Alternativa za Nemačku izričiti su u protivljenju ograničenju brzine vožnje i zabrane dizel motora. Nije zbog toga nemogućno da će brzina odlučiti o sudbini crveno-žuto-zelenog “semafora”. Tome u prilog ide i pozicija samog Šolca kao budućeg kancelara. Nema sumnje da će njegova pozicija biti jača u koalicji sa Zelenima i Levicom, nego što će biti u koaliciji s Liberalima.

Glas svakog birača imaće različite sudbine, upravo zbog toga što on može da dovede do nepredviđenih ishoda. Lašeta samo jedan put vodi u “kancelarat”: koalicija sa Liberalima i Zelenima. Ako ona ne uspe, onda SPD neće ući u vladu kao “mlađi partner”. Ako Lašet dobije s jasnom razlikom, onda su Liberali prirodni saveznici, a Zeleni teško mogu da mu se priključe. Glas za SPD je glas za Olafa Šolca. On je s najvećim izgledima da bude naredni kancelar. Ukoliko ne bude dovoljno za “crveno-zelenu” koaliciju, oni će pokušati da privuku Liberale. Demohrišćani nisu ni u kom slučaju kanidati za slabijeg partnera u vladi. Glas za Zelene takođe može da dovede Lašeta u odaje predsednika vlade. Preduslov je da Šolc koji sada vodi, bude jasno iza Lašeta. Ko glasa za Liberale, može takođe da dobije Šolca kao kancelara. Ako SPD bude najjača partija, onda je “semaforska koalicija” najverovatnija varijanta. U tom slučaju, Kristian Lindner bi bio na veoma važnom mestu ministra finansija. Ali, za oba lidera Zelenih, Birbokovu i i Habeka, Socijaldemokrate su ideološki zančajno bliži od CDU. Ta koalicija je popularnija i kod birača. Tako da je i u ovom slučaju Šolc kancelar.

Glas za Levicu teorijski može da pomogne Šolcu da stigne do mesta kancelara, ako SPD pobedi, a ne uspe “semaforska koalicija”. Ali, jedna “crveno-zeleno-crvena” koalicija je malo verovatna zbog velikih razlika u spoljnoj politici, ali ne može da se isključi kao krajnji izlaz, ukoliko ne budu uspeli pregovori s Liberalima. Glas za Alternativu za Nemačku jeste glas za opoziciju. Sve drugo bilo bi veliko iznenađenje i ogroman preokret u nemačkoj politici, sličan onome kada je Slobodarska partija Jerga Hajdera ušla 2000. u austrijsku vladu.

Nekako se u ovim izborima mnogo simbola povezuje sa saobraćajnim vokabularom: “semaforska koalicija”, “kočenje budžetskog deficita”, “ograničavanje brzine kretanja automobila”, iako je samo kretanje zbog korona ograničenja pretrpelo ogromne promene. Za nešto više od 24 sata znaće se ko je prošao na “zelenom”, a ko stao na “crvenom” svetlu u nejneizvesnijim izborima u posleratnoj Nemačkoj.

Merkelova i Balkan

Autor biografije “Angela Merkel: Kancelarka i njeno vreme”, Ralf Bolman kaže da c´e svetu jako nedostajati stabilno vođstvo Merkelove. „Mislim da postoji jedna zajednička stvar u Nemačkoj i inostranstvu: na nju se gleda kao na garanta stabilnosti. U buduc´nosti c´e mnogi ljudi gledati na ovo vreme kao na vreme – možda poslednji put – stabilnosti“.

Angela Merkel bila je populista, ali svoje vrste. „Fenomen Angele Merkel u osnovi predstavlja primer vođstvo iz pozadine“, ocenio je glavni urednik “Bilda” Julian Rajhelt. „Vidite gde ljudi idu i pratite mase, ne vodite mase. Bila je sjajna u tome“. On ocenjuje da je ona bila i majstor u izbegavanju sukoba. „Nemačka je svakako ispod svoje težine u spoljnoj politici. Merkel je pokušala da ignoriše sve velike sukobe i probleme širom sveta što je bolje mogla. Bila je jedan od šampiona ignorisanja svih problema koji su bili toliko očigledni“, naveo je Rajhelt.

Takvu, diskretnu ulogu, Merkelova je igrala i na Balkanu. U poslednjih nekoliko godina balkanski političari često su se obraćali nemačkoj kancelarki da bude arbitar ili “vatrogasac” u spornim temama ili konfliktnim situacijima koje su se pojavljivale. Takav je bio slučaj sa slovenačkim non-pejperom o izmeni granica na Balkanu, kad je nekoliko balkanskih lidera tražilo od nemačke kancelarke da interveniše u ovom slučaju. Ona je to i učinila i zaustavila dalju raspravo o ovoj temi. Predsednik Srbije tako je naveo da je ona sprečila Hrvatsku da uvede 2015. sankcije Srbiji zbog migrantske krize. Sigurno je da se ni sadašnja kriza na prelazima između Kosova i Srbije ne bi razvijala na ovaj način, da je Merkelova još jednom kandidat na izborima.