Od diskriminacije do odbacivanja najbližih

Svest o mom rodnom identitetu javila se tokom puberteta ili nešto pre njega, i zbog toga sam bila povučena i stidljiva, a kasnije se to pretvorilo u strah od ljudi, otvorenog prostora…

I u takvoj situaciji, osetila sam se kao da sam sama na planeti sa svojim osobinama i problemima, bez podrške okruženja – počinje svoju priču za transserbia.org, Irena*, članica trans grupe samopomoći.

Ona je kroz proces tranzicije, odnosno prilagođavanja pola rodnom identitetu prošla pre nekoliko godina da su odnos društva prema pitanjima roda i rodnog identiteta osobe i razumevanje jako važni. Trans osobe i osobe koje se rodno ne konformiraju u Srbiji trpe diskriminaciju, mržnju i nasilje. Mnoga pitanja koja za većinu građana/ki predstavljaju svakodnevicu, od trans osoba zahtevaju veliki napor i hrabrost – izlazak na ulicu, odlazak u školu ili fakultet, traženje posla, kao i sve situacije koje zahtevaju pokazivanje ličnih dokumenta u kojima se nalaze ime i oznaka pola koji ne odgovaraju izgledu osobe.

– Naišla sam na tekst u tadašnjoj „Ilustrovanoj politici“ o operaciji prilagođavanja pola i tome kako je „jedan Sremac postao Sremica“ i znala da je to odgovor na moja pitanja i da je to upravo ono što i ja osećam. Taj tekst i još poneki slični načini izveštavanja predstavljali su svetlo u totalnom mraku – priča Irena. Pored toga što moraju svakodnevno da se nose sa predrasudama i diskriminacijom, trans osobe često nemaju podršku porodice i prijatelja.

– Otac mi je preminuo dok sam bila u pubertetu i sa njim nikada nisam razgovarala o tome. Majka je na početku bila protiv, ali je s vremenom shvatila da je to put ka mom potpunom ličnom ostvarenju – kaže Irena i dodaje da joj smeta to što ljudi mešaju transpolnost sa homoseksualnošću, te da postoje i oni koji joj se i dalje obraćaju u muškom rodu.

Sličnog je mišljenja i Saša Lazić, trans aktivista i član pravnog tima Gayten-LGBT. Saša je u procesu tranzicije i kaže da je od malih nogu znao da je dečak.

– Detinjstvo do polaska u školu je bilo okej. Najčešće sam odbijao da nosim odeću koja se smatra ženskom i najviše vremena provodio napolju sa drugom decom. Voleo sam sport, bilo šta s loptom, obožavao životinje, i nisam imao poteškoća u druženju sa drugom decom – priča Saša. Kako dodaje, najteži period odrastanja bio je pubertet zbog promena koje sa sobom nosi. Na sreću, imao je majku koja je sa razumevanjem i ljubavlju prišla čitavoj stvari.

– Sa 15 godina sam počeo da živim kao muškarac, odnosno prošao kroz tzv. društvenu tranziciju. Za započinjanje procesa usklađivanja tela s rodom, odnosno medicinsku tranziciju, morao sam da sačekam da napunim 18 godina, kada sam počeo sa hormonskom terapijom i stekao uslove da prođem kroz operaciju. Kad je reč o pravu na promenu dokumenata, smatram da ga ne bi trebalo uslovljavati bilo kakvim medicinskim procedurama, pa ni psihijatrijskom procenom i mišljenjem. Izvesno je da će u narednim godinama trans identiteti biti u potpunosti depatologizovani i izbačeni kao psihijatrijska dijagnoza – ističe Saša.

Usvojiti zakon o rodnom identitetu

Organizacija Gayten-LGBT zalaže se za usvajanje zakona o rodnom identitetu koji bi trans osobama omogućio promenu podataka u dokumentima odmah po utvrđivanju trans identiteta, a ne tek nakon hormonskog tretmana i izvršenih operacija prilagođavanja pola. Pored toga, zakon o rodnom identitetu zaštitio bi prava u drugim oblastima života i osigurao primenu člana 54a Krivičnog zakonika koji zločin iz mržnje tretira kao posebnu otežavajuću okolnost u odmeravanju kazne.

Tekst je nastao u okviru projekta „TRANSparentno“ organizacije Gayten-LGBT i partnerske organizacije Centar za ljudska prava i studije razvoja (CHRDS) koji je podržala Kancelarija za ljudska i manjinska prava u okviru projekta „Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu“ Stavovi izneti u tekstu, kao i sadržaj teksta ne predstavljaju nužno stavove Kancelarije za ljudska i manjinska prava.

* Ime je promenjeno kako bi se sačuvala privatnost osobe.