Od evropske regije do balkanske provincije

Novi zakon o javnoj svojini dakle ima zadatak, kako se navodi i u rezoluciji Evropskog parlamenta, da ispravi tu grešku prema Vojvodini. Ili bi bar tako trebalo biti.

Prve primedbe na Nacrt zakona o javnoj svojini, nakon javne rasprave, to jest bolje reći sumnju da će to tako i biti, izneo je Savez vojvođanskih Mađara kroz ocenu da je i ovaj zakonski predlog, kao i onaj o restituciji, praktično iznuđen pod pritiskom EU. „Da ne mora, Srbija ni sada to pitanje ne bi stavila na dnevni red“, kaže predsednik SVM i potpredsednik vojvođanske vlade Ištvan Pastor, ocenjujući da su predložena rešenja previše „maglovita i rastegljiva“, i da država u stvari želi da da samo onoliko koliko se mora.

Svoje primedbe SVM je već uputio potpredsedniku Đeliću, a ako one ne budu uvažene, izaći će se sa amandmanima u Skupštini Srbije.

„Mi u globalu nismo zadovoljni rešenjima u Nacrtu zakona, jer smatramo da Vojvodini pored upravnih zgrada, treba vratiti i infrastrukturu, kao što su lokalni i regionalni putevi, železnica, kanalski sistemi i šume… Time bi se stvorila šansa za oporavak Vojvodine i izlazak iz teške situacije u kojoj se trenutno nalazi – a to je poslednje mesto po razvijenosti u odnosu na ostale regione, i takođe najniže zarade među regionima. To Vojvođani nisu zaslužili – ni po svom radu i zalaganju, ni po svom odnosu prema radu, svojoj odgovornosti, etici“, kaže Ištvan Pastor.

Štiti interese građanki i građana Vojvodine

U ovoj stranci nadaju se da će naći političke partnere za skupštinsko glasanje o ovom zakonu, budući da se praktično sve njihove primedbe poklapaju sa stavovima Vlade Vojvodine o ovom pitanju. Ali, po pitanju stava Vlade Srbije postoji mnogo rezervi: „Odnos države prema ovom važnom zakonu ogleda se i u njegovom kašnjenju od dve i po godine, jer je rok za njegovo usvajanje tada istekao, a ogleda se i u neizrečenom stavu beogradske političke elite da niko sa periferije nije sposoban da odlučuje i upravlja bilo čime“, kaže Pastor.

Opterećena i u bivšim Jugoslavijama

Prema podacima profesora novosadskog univerziteta, dr Rada Končara (Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929-1941), Vojvodina je bila poreski najopterećenije područje i u bivšim Jugoslavijama. Tokom 1925. razrezi i naplata poreza u tadašnjoj kraljevini imali su sledeće parametre:

Propisani porez za Hrvatsku i Slavoniju te godine iznosio je 54 miliona dinara, a naplaćeno je ukupno 66 miliona ili 19 odsto od ukupnog poreskog budžeta (u ukupnom stanovništvu ovaj deo bivše Kraljevine učestvuje sa 23.4 odsto). Bosna i Hercegovina ima poresku obavezu od 23 miliona, naplaćuje joj se 30 miliona to jest 8.4 odsto budžeta, dok je učešće stanovnika 16.1 odsto. Slovenija je trebala platiti 29 miliona poreza, a naplaćeno joj je 56 miliona, to jest 16 procenata ukupnog državnog poreza, iako ima devet odsto stanovništva. Dalmacija plaća 10 miliona poreza, to jest tri odsto ukupnog iznosa, iako je po zakonu u obavezi da plati šest miliona. U stanovništvu učestvuje sa 2.8 odsto. Srbija s Makedonijom, Kosovom i Crnom Gorom ima obavezu od 71 miliona dinara, a naplaćuje joj se 60 miliona to jest 17 odsto budžeta, dok joj stanovništvo čini 37 odsto od ukupnog u državi. Vojvodina, koju tada čine Banat, Bačka i Baranja, zadužena je po zakonu za 70 miliona poreza, a naplaćuje joj se 131 milion, to jest ona puni 37 odsto ukupnog poreskog budžeta, iako ima 11.5 procenata stanovništva zemlje.

Dragomir Jankov, advokat iz Novog Sada, međutim, smatra da ni ovaj zakon neće ništa promeniti u statusu Vojvodine, te da je on u suštini samo „prepakivanje“ zakona iz Miloševićevog vremena o svojini države, budući da se narečenim predlogom predviđa vraćanje samo onoga što Vojvodina već koristi, a to su prevashodno zgrade.

– Vojvodina prema predlogu zakona nastavlja da koristi ono što je dosad koristila, samo pod firmom vlasništva. Pa i u tom slučaju, recimo, ni cela Banovina neće biti vlasništvo Vojvođana, pošto deo zgrade koriste i neke druge institucije… Zakonom se ne predviđa vraćanje stvarne imovine, tako da ranije oduzeti infrastrukturni sistemi i dalje ostaju u vlasništvu države, takođe ni železnica ne dobija ništa, čak ni onaj zapušteni deo, te joj ostaje samo kao prinadležnost – inspekcijski nadzor. Ustav je ponovo izigran, a autonomija Vojvodine i dalje obesmišljena… Tu vidim veliku odgovornost pokrajinskih političara, koji nisu mobilisali javnost oko ovog i te kako važnog zakona o javnoj svojini, i nisu pokrenuli ozbiljnu javnu raspravu o predloženom nacrtu. Sve se na kraju svelo na kabinetske partijske nagodbe pokrajinskih i beogradskih stranaka. Neshvatljiva je ta pasivnost vojvođanskih političara da izađu pred građane i kažu koliko je bitan ovaj zakon – napominje Jankov.

Ni Đorđe Subotić, predsednik Vojvođanskog kluba, ne misli da će zakon išta promeniti.

– Ovaj zakon se praktično donosi na isti način kao i Ustav iz 2006, bez javne rasprave, koja je samo fingirana. Mi zato predlažemo svim poslanicima iz Vojvodine da ne glasaju za ovakav predlog zakona, a Vladu Vojvodine podsećamo da joj je obaveza da štiti interese građanki i građana Vojvodine, a ne da se ponaša kao partijsko odeljenje srbijanskog centralizma. Bilo bi normalno i da Skupština Vojvodine amandmanski reaguje na ponuđeni tekst zakona, ali za to nije bilo vremena, a ni političke volje – kaže Subotić. On predlaže da se zakon povuče iz procedure i sačini novi predlog.

Vojvođanski klub takođe u posebnom dopisu upozorava nadležne organe u državi da se nacrtom zakona o javnoj svojini suštinski ignoriše i (u javnosti takođe prećutkivana) Rezolucija Evropskog parlamenta od 19. januara 2011. kojom se poziva na nastavak procesa prenošenja vlasti na Pokrajinu upravo usvajanjem zakona o javnim prihodima, kao i zakona o javnoj svojini Vojvodine i lokalnih opština.

Vojvođanski miraz

Godinama se pitanje autonomije, a time i imovine Vojvodine, vuče po marginama političkih bedekera svih vladajućih garnitura, uključujući i onu koju je vodio premijer Zoran Đinđić. To je vrlo nepopularna tema i za mnoge građane ostalog dela Srbije, i takođe jedna od onih koje dižu (nacionalnu) temperaturu i izazivaju asocijacije na „secesiju i separatizam“. Sa druge strane, većina protivnika razgovora o imovini Vojvodine uglavnom i ne zna zbog čega se to pitanje mora pokrenuti, niti zašto Vojvođani na tome insistiraju. (Kao što mnogi ne znaju ni činjenicu da je Vojvodina postojala znatno pre priključenja Jugoslaviji kao posebna regija u okviru Austrougarske monarhije.) Povodom takvog odnosa države prema imovini Vojvodine svojevremeno je Nenad Čanak postavio vrlo pragmatično, i nepristojno direktno, pitanje – „Di su naši novci?“ U zemlji koja decenijama počiva na idejama bratstva, najpre međunacionalnom a zatim nacionalno-plemenskom, takvo pitanje je prava jeres. Za mnoge stanovnike Vojvodine, koji pamte vreme kad je Pokrajina sama donosila strateške odluke o svojoj sudbini, i upravljala sopstvenim resursima, to pitanje je surova realnost. Naime, od vodeće regije, koja je imala standard u rangu Slovenije, danas članice EU, Vojvodina se – kako kažu podaci nacionalnog Zavoda za statistiku – našla u poziciji nedovoljno razvijenog regiona Srbije. Odgovor na pitanje kako se to desilo i zbog čega, zahteva složenu analizu. Neki vrlo egzaktni podaci o tome gde je Vojvodina bila kad je ulazila u zajedničku državu, a gde je sada, mogu biti prilično ilustrativni za razumevanje nezadovoljstva Vojvođana položajem u kojem se nalazi njihova „dežela“. Veliki broj tih pragmatičnih i vrlo konkretnih podataka nalazi se u Vojvođanskom almanahu objavljenom 1924. godine u Novom Sadu, a govore o mirazu s kojim je pokrajina ušla u Kraljevinu SHS.

Ukupno obradivo zemljište koje je Vojvodina posedovala pre prisajedinjenja iznosilo je 2.757,273 hektara, što je činilo 11 odsto površine Kraljevine SHS. Međutim, mereno po produktivnosti, taj procenat je imao značaj od blizu 20 odsto. Takođe, Vojvodina je imala oko 4.700 kilometara izgrađene putne mreže i 2.200 kilometara železničkih pruga, 105.328 putničkih i teretnih vagona, 902 kilometra plovnih puteva, reka i kanala. Almanah takođe beleži postojanje 12 fabrika čokolade, 27 fabrika pića, pet fabrika konzervi, 8 pivara, 11 mlekara, 90 tekstilnih radionica i fabrika, sedam fabrika nameštaja, 80 livnica gvožđa i čelika, 30 prerađivačkih pogona kože, 44 hemijske industrije. Kad je reč o mlinovima, broj se kreće oko tri hiljade. U knjizi Dimitrija Boarova, Ima li još Vojvodine, navodi se da je već krajem XIX veka Vojvodina bila jedna od najznačajnijih mlinskih regiona u svetu. Posle Pešte i Mineapolisa, mlinska industrija u Bačkoj bila je najproduktivnija. U tim mlinovima nalazio se veliki evropski kapital, isto kao i u železnici, u koju je da bi se stvorila u to vreme jedna od najrazuđenijih železničkih infrastruktura u Evropi, samo do kraja XIX veka uloženo 150 miliona tadašnjih švajcarskih franaka.

Sa druge strane stoje ovi podaci – tokom poslednjih 80 godina nije izgrađena ni jedna jedina pruga na teritoriji Vojvodine, danas se koristi tek hiljadu kilometara pruga, mnogi koloseci su prekriveni korovom, a vozovi voze 30 kilometara na sat. Prehrambena industrija Vojvodine – iako pokrajina i dalje ima status žitnice – nalazi se na kolenima. Današnji BDP Pokrajine, opet prema Republičkom zavodu za statistiku (Vojvođanski zavod više ne postoji), pet odsto je niži od proseka Republike Srbije, odnosno sedam odsto od proseka centralnog dela Srbije. Priča o Vojvodini kao lokomotivi razvoja zemlje tako je postala puka fraza.

Kako se dogodilo da Vojvodina od najrazvijenijeg regiona dođe u društvo onih kojima je između ostalog i ona u nekadašnjoj SFRJ permanentno slala pomoć? Jedan od razloga je svakako gubitak velikog (svetskog) tržišta koje je Vojvodini obezbeđivao položaj u crno-žutoj monarhiji. Drugi je hronično pogrešan odnos „centrale“ prema Vojvodini, politički koncept centralističkog upravljanja zemljom, koji je počivao na pogrešnoj pretpostavci da će se više dobiti ako se Vojvodinom upravlja iz Beograda.

„Ratni plen“

Đorđe Subotić navodi da aktuelna politička oligarhija Vojvodinu (i dalje) posmatra kao svoj „ratni plen“, te praktično vojvođanska autonomija postoji samo na papiru.

– Prosto nema primera u Evropi da jedna država toliko eksploatiše i izrabljuje jednu svoju regiju, kao što to čini Srbija sa Vojvodinom… dok Vlada i parlament Vojvodine predstavljaju u praksi samo partijsko odjeljenje beogradske vlasti. Njih biraju građani Vojvodine, ali njihov opstanak na „vlasti“ zavisi od njihovih beogradskih gazda. I tu je problem – navodi Subotić.

Vojvodina je upravo pod vladavinom „novih demokratskih vlasti“ prešla istorijsku granicu od 1918. i prvi put se našla u poziciji nerazvijenog regiona Srbije. Dragomir Jankov ukazuje da je deo procesa urušavanje Vojvodine išao preko sistema poreskog opterećivanja.

– Kako Zakon o porezu na zarade i porezu na promet ne predviđa jasne kriterijume za poresko zahvatanje, onda se to radi na sledeći način: 2003, recimo, od Novog Sada se uzima 14.332 milijardi dinara, a iz centralnog budžeta vraća mu se 702 miliona, to jest 4.9 odsto od ukupno naplaćenog nameta u državi. Od Subotice se naplaćuje 4.030 milijardi, a vraća joj se 153 miliona dinara to jest 3.8 odsto. Niš državi daje 6.032 milijarde, a vraća mu se 639 miliona, odnosno 10.6 odsto. Kragujevac kroz poreze izdvaja 2.136 milijardi, a od države dobija nazad 555 miliona ili 26 odsto. To je primer očigledne diskriminacije Vojvodine u odnosu na Srbiju, i poreske pljačke države u kojoj ne postoji vladavina zakona, već vladavina pomoću zakona – kaže Jankov.

Takva logika da se uzima od „onih koji imaju više i daje onima koji imaju manje“, bez neophodnih ulaganja dovela je „lokomotivu razvoja“ gotovo do kolapsa.

– Pored nepobitne statistike, i metod „pogleda kroz prozor“ jasno pokazuje da je na ovom najplodnijem zemljištu Evrope, sa njenim najvećim hidrografskim čvorom, mnogo siromaštva, bede i zapuštenosti. Pad Vojvodine nije posledica slobodnog ekonomskog razvoja, već prvenstveno svesno preduzetih državnih mera diskriminacije Srbije prema Vojvodini – stav je Dragomira Jankova.

A da li Srbija ima mudrosti i morala da zaštiti Vojvodinu od same sebe, znaće se upravo po tome da li će se železnici i drugim velikim sistemima u Vojvodini (putevi, kanali, PTT i dr.) vratiti oduzeta prava i imovina, smatraju u Vojvođanskom klubu.

Predlog Vojvođanskog kluba Vladi Srbije

Vojvodina mora biti vlasnik prirodnih i radom stvorenih resursa na teritoriji Pokrajine – zemljišta, mineralnih sirovina, prirodnih bogatstava, vodotokova… Infrastruktura građena sredstvima samodoprinosa (putevi, vodovodna, kanalizaciona mreža, gasovod, telekomunikacione instalacije, predajnici, radio i televizijski repetitori…) na teritoriji Vojvodine i jedinica lokalnih samouprava moraju biti u vlasništvu jedne, odnosno više opština, odnosno Pokrajine, bez obzira da li su u pitanju koridori, ili magistralni i regionalni putevi i pruge. Železnička i putna infrastruktura treba da pripadne Vojvodini isto kao i pošta – zdravstveni i školski objekti, domovi kulture i kulturni centri građeni sredstvima samodoprinosa vlasništvo su onih koji su ih gradili. Takođe, objekti i infrastruktura van teritorije Vojvodine građani sredstvima Pokrajine ili zajmom građana Vojvodine pripadaju APV u delu u kojem je ona učestvovala (primer termoelektrana Drmno). Nekadašnja imovina koja je bila vlasništvo AP Vojvodine u drugim republikama bivše SFRJ, a predmet je sukcesije, iako Vojvodina ne učestvuje u njoj, treba da pripadne Vojvodini.