Mnogima je nepoznata činjenica da usred panonske ravnice postoje iskreni zaljubljenici u planine i da ona može dati vrhunske alpiniste.
Oni se mogu naći u subotičkom planinarskom klubu Spartak, koji iza sebe ima dugu tradiciju alpinizma a uskoro će obeležiti osam i po decenija postojanja. Njegovi članovi su učestvovali u mnogim ekspedicijama osvajanja najviših planinskih vrhova – Himalaji, Elbrus, Karakorum, Akonkagva… Klub, naravno, ima daleko više neprofesionalaca, odnosno onih koji prosto vole planine i onako amaterski planinare po „domaćem terenu“, od Fruške gore do Olimpa i Triglava, ali svake godine stasaju novi potencijalni osvajači snežnih vrhova sveta.
Marko Marjanušić, predsednik kluba, napominje da članstvo svake godine broji oko 300 ljudi raznih godišta i profesija.
– Mi imamo članove od sedam do sedamdeset sedam godina, i čak ta granica ide daleko iznad 77, jer su neki članovi stariji od 80 godina. U okviru Kluba radi nekoliko sekcija, a jedna od najmasovnijih je ona koja se bavi pešačenjem u prirodi. Sa njom obilazimo najbližu okolinu Subotice, ali svakog meseca se redovno odlazi i do Fruške gore. Najatraktivniji su bez sumnje izleti po Srbiji i širem okruženju, odnosno čitavom Balkanu. Naši planinari su taj prostor obišli uzduž i popreko – kaže Marjanušić.
Po svojim aktivnostima alpinistički klub iz Subotice je u samom vrhu planinarenja u Srbiji.
– Očekujem da ćemo ove godine biti proglašeni najboljim klubom. Prošle godine smo bili drugi, Naftaš je bio ispred nas, ali to je jasno zašto – čim spomenete naftu, zna se da tu ima i para i više mogućnosti. No, i pored toga mislim da ćemo ove godine biti prvi – ubeđen je Majranušić.
Inače, subotički alpinisti su osvojili osam od ukupno 14 svetskih vrhova iznad osam hiljada metara.
Ljubav prema planinama kod Subotičana datira znatno pre osnivanja kluba. Takvu Suboticu najviše je promovisao istraživač Tibor Sekelj, koji je prokrstario gotovo čitavom planetom, dok se u Evropi osećao kao u sopstvenom dvorištu. Njegovim osvajačkim stopama krenuli su mnogi mladi mladi i odvažni ljudi, koji su kao članovi državnih ili vojvođanskih alpinističkih timova, „pokorili“ brojne teško osvojive planine. Iso Planić je jedini među Vojvođanima i jedan od retkih u Srbiji, koji su stajali na „krovu sveta“.
– Svakako ima vrhova koji su u tehničkom smislu složeniji za osvajanje, ali Everest je magnet. Kada se popneš na Everest ti si zaista na krovu sveta. I to je ono što ljude stalno privlači. Biti na Mont Everestu je fantastično, ali traje veoma kratko. Tamo sam ostao svega 15 minuta, jer gore je izuzetno hladno, razređen je vazduh, duva jak vetar i sve u svemu, čovek je iscrpljen, umoran i onda jedva čeka da se vrati. Slikaš se sa zastavom, i sledi jednako težak – priča Iso Planić.
Veliko interesovanje
Za mladog alpinistu Nikolu Kujundžića, koji je učenik upravo Ise Palnića, alpinizam je sport koji zahteva mnogo napora i nosi velike rizike, ali i veoma izazovan. – Mnogi me pitaju: zašto ideš na te planine kad možeš ostati u toploj sobi, u kafiću s prijateljima. Ali ja to zaista volim, zato što je mali broj ljudi iskusio to što smo mi iskusili. Kujundžić sada trenira buduće alpiniste na veštačkoj steni. Kaže da je interesovanje za to izuzetno veliko, jer ono daje mogućnost da povećate svoje fizičke veštine, ali i da steknete samopouzdanje.
Više od avantura
Na vrhu je poseban osećaj – iako se raduješ zbog uspeha što si dospeo tako visoko, po glavi ti se motaju mnoge druge stvari. Na primer, ukoliko se bilo šta desi, pomoć „sa zemlje“ mogla bi stići tek za nekoliko dana. Praktično, danima si udaljen od civilizacije, bezbednosti i sigurnosti, tako da se ponekad čovek zamisli i zapita šta mu je sve to trebalo i zašto je uopšte tu. Međutim, kada se vratiš, i kada sve to prođe, nakon nekog vremena želja za novom avanturom ponovo se javlja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
