Od Futoga do Erlangena

Po profesiji elektroinženjer Bart je vešto, sa spisateljskiim umećem, svoj život pretočio u živi dokumentarni roman, velelepnu fresku. Mural u koji su ucrtane mnoge ličnosti, rođene, bliske i one sa druge strane, od kojih je sazdan njegov život. U svojoj priči, praćenoj mnogim fotografijama on se obraća svom životu, živima i senima koji su kroz njega prolazili. I čitaocu ove knjige.

Knjiga je sastavljena iz više kratkih poglavlja složenih kao koncentrični krugovi, kao kada se kamenčić baci u vodu, što se šire i prolaze kroz vreme, osvetljavajući svojim jednim okom događaje, lepe i ružne, iz više vremenskih perioda. Opisao je tradicionalne običaje svog starog kraja, i život u porodici. I svoje školovanje. I prebivanje u logorima za Donaušvabe. Poslednji i najveći talasasti krug je veza između Bartovog prvog zavičaja, Futoga, i novog, Erlanagena, koje želi da poveže jer jedna piščeva polovina postoji u prvom a druga u drugom ljudskom gnezdu. Pošto dobro vlada nemačkim i srpskim jezikom, nije samo puki prevodilac, već i organizator skupova svojih bivših gimnazijskih drugova iz Novog Sada, odbojkaških mečeva. Jasno: srpsko-nemačka spona. Pisac ovih redova se lično u to uverio jer je sa njim učestvovao u književnim programima u Nemačkoj i Srbiji.

U poglavlju Moja logorologija Štefan Bart pisao je o svom logorisanju. Sa porodicom je 1944. odveden u lager smrti Bački Jarak. Kasnije su Bartovi prebačeni u selo Rgošte kod Knjaževca gde su u rudniku roditelji radili, a deca se školovala. Daroviti Štefan za dve godine je završio četiri razreda kod učiteljice Nade Aleksić o kojoj, kao i o svom drugu Dobrivoju piše s ljubavlju. Sprijateljio se i igrao sa mnogo srpske dece. U Novom Sadu je završio gimnaziju i posle mature sa svojima otputovao u Nemačku. Studirao je elektrotehniku u Darmštatu. Diplomirao je, oženio se, povremeno se vraćao u Jugoslaviju. O događajima koji su se nizali u ovoj hronici može mnogo da se govori, a pročitano prepričava. I Dečak iz komšiluka iskreno preporuči za lektiru. Upečatljiv deo dokumentarnog romana jeste Štefanov prvi susret sa Hildegard na skijalištu u Klajn Valcertal kada se ona sa smučkama zaglavila u dubokom snegu i istegla meniskus. Sudbonosan, drugi, bio je u Darmštatu. Hilda i on imaju troje dece i osmoro unučadi.

Autorov život je, kao ožiljak, obeležio logor u Bačkom Jarku, u kojem je stradalo šest hiljada nevinih žrtava, i u delu Budućnost sećanja pisao je o njemu kao i o vojvođanskim logorima za jugoslovenske Donaušvabe. „U Bačkom Jarku je groblje sa masovnim grobnicama prvo postalo groblje za stare automobile… Političari starog kadra hteli su da izbrišu sve tragove nedela. Da su postavili spomen-ploču i napisali samo tri reči Žao nam je, svi koji su preživeli bili bi spremni da im pruže ruku. Ovako…“ Korice knjige ilustrovao je Robert Hamerštil crtežima u boji na temu logora.