Od Jugoslavije ka "Evroslaviji"

Da su jugoslavenska kriza i kasniji „bratoubilački rat“ među narodima vrlo srodnih kultura i jezika, i koji nikome na svetu nisu bliži nego tim svojim omrznutim susedima i komšijama, ma šta danas mislili o tome – zatekli nekadašnju EEZ odnosno EZ i EU spoljnopolitički i vojno nespremnu, opšte je mesto u stotinama i hiljadama knjiga i studija koje su se bavile fenomenom nestanka SFRJ s geopolitičke karte sveta. Ovom se temom, svakako, vredi i dalje posebno i iscrpno baviti, ali je ovde tek dotičemo u kontekstu razumevanja onoga što se u odnosima između EU i država naslednica bivše SFRJ dešava danas.

               Na početku recimo da su EEZ i SFRJ imale vrlo razvijene  ekonomske odnose, kao i druge  vrste odnosa, da je bivša SFRJ – uprkos njenih problema s vlasničkom strukturom i političkim monopolom – bila samo na korak do pridružujućeg statusa s EEZ, što bi, da se to i ostvarilo kao što nije, promenilo ishod balkanske i evropske istorije. Istini za volju, u bivšoj SFRJ, u momentu izbijanja političke krize, samo su uski, prosvećeni krugovi bili svesni pomenute inkompatibilnosti političkih sastava tadašnje EEZ i tadašnje SFRJ. Fenomen je, međutim, bilo nemoguće artikulisati u senci sve otvorenijih  sukobljavanja na republičkoj i nacionalnoj osnovi. Iznuđene forme višestranačja zatim su označile ne uvod u demokratiju, kao što bi bilo logično očekivati, nego su bile uvod u krvave ratove, u nedovršene projekte nacionalnih revolucija, i na kraju u lopovsku tranziciju.

               Za sve je kriva bila, bar u početku, dominantna politička nekultura, usiljenost, nadmenost, u prvom redu u Srbiji, čije će se zapaljive nacionalističko-boljševičke smese – logikom spojenih sudova – rasplamsati u sličnim političkim i istorijskim oblicima aspiracija i svuda okolo, zapravo na celom tom malenom prostoru „s viškom istorije“, a premalo emancipatorske kulture. Uprkos svim „teorijama zavere“ i drugačijim argumentovanim mišljenjima, autor ovih redova ostaje uveren da je primarna nesreća SFRJ bila u činjenici da je imala sopstveni peh s „viškom istorije“ i „manjkom političke kulture“, pa nije ni znala niti je mogla da se raziđe mirno, kao Čehoslovačka recimo.

               S druge strane, u momentu izbijanja jugoslavenske krize, EEZ nije imala institucionalno regulisane mehanizme spoljno-političkog i odbrambenog delovanja, a o nekakvom subjektivitetu i važnom mestu EEZ, odnosno EZ, u međunarodnim odnosima nije se moglo ni govoriti. Otuda je odnos EZ prema sudbini bivše SFRJ nužno bio zbir pojedinačnih politika njenih članica, u prvom redu najvećih, koje su oduvek prema Balkanu gajile i sopstvene politike i aspiracije, počev od Britanaca, sve do Francuza i Nemaca. A, ove tri velike i važne evropske zemlje imale su, pored ostalog, sveže nesporazume i povodom ponovnog ujedinjenja Nemačke, pa se o nekoj jedinstvenoj spoljnoj politici EU tih godina nije moglo ni misliti.

               Usled takvih istorijsko-političkih okolnosti bilo je, dakle, sasvim logično što se EEZ, odnosno EZ, i bukvalno učila na ex-yu tragediji, kako bi sporo i s mukom shvatila da nešto mora da se mijenja i u samoj organizaciji EZ/EU, vezano za njenu spoljnu politiku i bezbednost, kako bi uopšte mogla da reaguje na ovu ili slične krize u svom komšiluku. Bolji poznavaoci (ne)prilika u EZ/EU setiće se da su tih godina francuski predsednik Miteran i nemački kancelar Kol pokušavali nekoliko puta da inaugurišu inicijativu o „političkoj uniji“, da bi na kraju od svega toga ispalo da se „evropska politička saradnja“, kao neformalni vid saradnje među članicama EEZ, od 1969. godine, našla unutar novosnovane EU u Mastrihtu, tačnije, EU sastavljene od „tri stuba“, prvi, nad-nacionalni u kome su se našle sve evropske zajednice, njih tri, kao i druga dva „međuvladina“, koji su rezervisani za spoljnu politiku i bezbednost, kao i policijsku i pravosudnu saradnju. U prvom je moglo da se odlučuje i većinski, a u druga dva isključivo na stari način, jednoglasno, dakle uz korištenje prava veta. Ovde je, dakle, važno uočiti da je, tek tada u „drugi stub“ Ugovora o EU iz Mastrihta ugrađena „zajedička spoljna i bezbednosna politika“, iz koje će se par godina kasnije i roditi i ideja o „zajedničkoj odbrambenooj i sbezbednosnoj politici“.

               Jednom rečju, tragedija ex-yu prostora neposredno je i direktno uticala da se unutar EU, od tada, ubrzaju procesi izgradnje elemenata spoljno-političkog i bezbednosno-obrambenog subjektiviteta. Uostalom, da se u tome do danas nije predaleko otišlo, vidljivo je i u aktualnim posredničkim nastojanjima EU na Kavkazu, koji itekako podsećaju na događaje u bivšoj Jugoslaviji. Da se danas, opet, odmaklo u odnosu na vreme izbijanja yu-krize, svedoči i 17 mirovnih, civilnih misija EU, među kojima je i Eulex na Kosovu.

               Precizno rečeno, krvavi raspad bivše SFRJ imao je katalizatoski učinak u spoljno-političkom i bezbednosnom sazrevanju Evropske unije. Učinjene greške nemešanja i nečinjenja, svojevrsne ravnodušnosti prema sudbini bivše SFRJ, uključujući odbijanja da se politički i finansijski pomogne program poslednjeg predsednika Saveznog izvršnog veća, Anta Markovića (versus Milošević and Co), nastavljeni su i u neadekvatnom odnosu prema novoproglašenim nezavisnim zemljama-naslednicama bivše SFRJ, posebno BiH. Njih je, doduše, EZ priznala, pod nemačkim pritiskom, s tim da spor o tome je li bilo prebrzo ili presporo traje do danas, ali ih potom nije zaštitila od njih samih, takve kakve su bile, a pogotovo od Miloševića i sramotne bivše JNA, čiji se vrh pretvorio u bandu golih zlikovaca. I zbog toga je BiH puštena da krvari, da bi se intervenisalo tek posle svih silnih tragedija i posrnuća, opet improvizovano i nekompetentno, o čemu najbolje svedoči Dejtonski sporazum…

               Evropska unija je u međuvremenu itekako prisutna u zemljama zapadnog Balkana, stiče se utisak da ne žali ni novac niti tehniku, kao da joj, možda, ovaj prostor služi i za eksperimente razne vrste, recim, kako pacifiovati zavađene ljude i prostore, koliko već danas i na Kavkazu, i drugde, spregom vojnih i civilnih mera, kako nametnuti „pravnu državu“ u nepovoljnim ambijentima i sl. Bilo zbog tih ili drugih razloga, EU je u poslednjoj deceniji, posredstvom raznih fondova i paktova EU, upumpala ogroman novac u prostor ZB, desetinu puta veće nego što je Marković tražio za spas Jugoslavije, tih pišljivih 1.5 milijardu dolara. U svakom slučaju, može se zaključiti, Unija je predugo tragala za  osmišljenim pristupom zemljama jugoistočne Europe, odnosno zapadnog Balkana, ali je, još važnije primetiti da je – posle svih lutanja – konačno i došla do strategije koja region ZB može i mora da privede u EU. Najvažnija u svemu je činjenica da je pristup Evropskoj uniji otvoren za sve zemlje ZB, kao i da to najviše zavisi od njih samih, od napora njihovih političkih subjekata, civilnog društva i građana, hoće li se i sve zemlje bivše Jugosllvije u neko pristojno vrijeme naći u „Evroslaviji“, odnosno, u Uniji u kojoj će se čuti i be-ha-s-h-cg jezici.

               Dobro se zna, Evropsku uniju trenutno čini 27 članica. Pored šest zemlja koje su je osnovale 1957. godine, u proteklih pola veka, pristupila joj je još 21 zemlja u šest ciklusa proširenja. Niko se nikada nije odlučio da istupi iz Unije. Francuska se svojevremeno vežbala u primeni institucije „prazne stolice“, a i neke druge zemlje su demonstrirale svoju važnost na referendumima ili su, pak, zatražile izuzeće kod određenog pravnog akta ili određene političke odluke, primjenjujući time tzv. opting out klauzulu, sasvim legalno, razume se. Ali, ponovimo, niko nije istupio, niti se pokajao što je ušao u ovu nenasilnu, dobrovoljnu i, po mnogo čemu, uzornu asocijaciju evropskih zemalja i naroda, kakve nije bilo ni u evropskoj niti u istoriji drugih regiona sveta.

               Nastavlja se