Od kolceta do diksilenda

I bi 47. dragačevski sabor trubača u Guči i završi se. Finansijski saldo ovog mestašca, sa nešto više od 2000 stanovnika, koje od ostatka sveta deli planina Jelica, biće poznat tek narednih dana, ali je sigurno da je bar dvotrećinska većina saboraša kući odnela jak mamurluk i gorušicu.
Pet dana koliko je Sabor trajao varošica je bila prekrivena dimom, sa roštilja, ražnjeva i drugih ložišta. Mirisi pečenih prasića, jagnjića i volova i alkoholna isparenja provlačili se se sokacima i završavali u nozdrvama, uglavnom pijanih posetilaca. Svuda postavljene šatre ispred kojih su raspaljeni ražnjevi i ložišta za svadbarski kupus iz zemljanog lonca. Sa ovala na tezgi ispred šatre mami ukusno srpsko mitološko biće – pragnje (pola prase, pola jagnje).

Ko nema za prasetinu ima za „podrigušu“

Miris pečenja koji se „širi k’o zaraza“ mnogim saborašima služi samo za povećanje apetita. Ko nema za prasetinu 600 ili 700 dinara, jagnjetinu 1.200 ili 1.300, ima za paradajz, paštetu i salamu „podrigušu“ koje zalije dvolitarskom „granatom“ piva. Samo prenoćišta u Guči koštaju od 15 do 30 evra. Svadbarski kupus, od dvesta dinara pa naviše. Kilogram pečenog vola je 1.500 dinara, pečena svinjska ili jagnjeća glava 150, a pljeskavice i pice mogu da se kupe i za 100 dinara. Cena domaćeg piva se kreće od 100 do 150 dinara, a strano je nešto skuplje. Sokovi su takođe oko sto dinara. Orkestri ispunjavaju muzičke želje i za 500 dinara. Korišćenje plastičnih, prenosnih javnih toaleta, koje se na ovakvim manifestacijama ne naplaćuje, ovde košta 30 dinara.

– Ajd’ kume da probaš prasence. Vidi kakvo je to meso k’o bajadera – zove reportera Danasa prodavac sa šupljinom tamo gde bi trebalo da bude zub jedinica.
Razleže se poznati ritam „srpska dvojčica“. Pored šatre omanji proćelavi brka zagrlio trubača, podigao oznojenu glavu prema nebesima, treska se, kleca u kolenima u ritmu čočeka. Tamnoputi trubač, okićen novčanicama od po petsto i hiljadu dinara, šeretski se osmehuje, a brka ga onako oznojenog ljubi pravo u glavu.
U restoranu Marlot terasa ispod plavih suncobrana Lav piva trešti muzika Gorana Bregovića iz filma Dom za vešanje; odavde se pogledom obuhvati ceo grad, šarene se automobili, šatori, vijore srpske zastave. Ispod suncobrana momci sa podignutim čašama nazdravljaju Karlsberg pivari. U posudi sa ledom žuti se domaća rakija. Romi u narandžastim košuljama i belim, špicastim kabriolet cipelama, zalepili trube preko širokih, dobronamernih osmeha, trubama izvlače poslednje atome snage iz nekoliko bosonogih cica iz Aranđelovca koje đipaju, podvriskuju i bacakaju se. Nekoliko sredovečnih strina takođe njiše svoje pozadine. Orkestar Azirović Kristijana Kiće kreće da se razilazi, svak’ na svoju stranu. A onda, tišinu razbija neka setna melodija. Zavija truba, zatim se iz drugog kraja kafane oglasi druga, pa treća i tako redom, a kako se približava „seckanje“ prutića po bubnju omamljene saboraše prožima jeza. Ritam se ubrzava, svi se okupljaju oko glavnog trubača – to orkestar izvodi tradicionaloni trubački performans „Izgubljeno jagnje“ i onda nastaje dert, sve se trese, vrti, zviždi, dere i podvriskuje. Tamnoputi čovek, sa dužim, k’o zift crnim repovima kose, svira i pokretima glave diriguje orkestrom.

KOŠTUNICA: Guča je prestonica Srbije

– Guča je prestonica Srbije i najveći grad u ovom času, koji oličava pravo raspoloženje i ambicije naroda, izjavio je predsednik vlade Srbije prilikom jučerašnjeg boravka na Saboru. Koštunica je dodao da je Guča mesto koje spaja ljude, ali i države. On je naglasio da Sabor trubača spaja dve države, Srbiju i Republiku Srpsku, što dokazuje i prisustvo premijera RS Milorada Dodika.

Dodik je izjavio da Guča predstavlja „mesto spajanja“ i da je on „sa svojim narodom“ danas tu prisutan, jer voli Guču i Srbiju. Veliki broj trubačkih orkestara sa finalnog takmičenja, doputovaće do kraja meseca u Banjaluku, najavio je premijer RS.

U Guči ima nekoliko vrsta zabave – slušanje trube i cirkanje po ulicama i oko spomenika trubaču, razglavljivanje od klope i cirke uz trubu „na uvce“ pod šatrama i slušanje orkestara koji se nadmeću na takmičenju. Masa mladih ljudi – domorodaca i stranaca, juri od mesta do mesta gde god se začuju trube i bubnjevi. Na sto ili ogradu penju se devojke golog stomaka i „obimnog“ poprsja, svi balave gledajući u njih.
Da nema žanrovskog rukavca u koji truba ne može da zađe pokazuje i repertoar od tradicionalnih kola i čočeka, teme iz Otpisanih, hitova Mileta Kitića, i „Lane moje“ Željka Joksimovića, preko četničkih napeva tipa „Na planini na Jelici“ sve do džeza i diksilenda.
Nemac Kristijan u majici sa motivima nemačke zastave đuska uz jevrejsku svadbarsku muziku u izvedbi dragačevskih trubača. Kaže da mu se „festival“ mnogo dopada jer niko ne pazi na ponašanje.
– Poslednjih nekoliko godina u Nemačkoj se sve više priča o Guči i ovaj festival je postao veoma popularan. Bio sam na moru, nije mi bilo usput, ali sam morao da svratim – priča Kristijan, a u ruci drži flašu „viljemovke“.
Momci sa crnim šajkačama i kokardama pevaju „narodnooslobodilačke pesme“, a zatim počinju da skaču uz muziku iz Otpisanih.
Na ulici se čuju i zvuci diksilenda, a razležu se i neke džezerske partije. To svoje umeće pokazuje bend iz Francuske „38 tones“ u kojem svira desetak istetoviranih mladića i devojaka.
– Bili smo ovde pre dve godine. Sada nismo uspeli da se prijavimo za takmičenje i sviramo zabave radi. Sviđa nam se vaša muzika, a osim srpske, sviramo romsku i špansku. Volim Guču zbog pozitivne atmosfere – priča Olivije.
Njegov orkestar svira Mesečinu, a onda devojka sa dredovima koja svira saksofon, pokazuje i znanje jezika – odlaže instrument i počinje da peva na srpskom. Ostali se pridružuju i prate je.
Neki komentarišu da je Guča festival autohtonog srpskog džeza. Ima sličnosti utoliko što je truba redovan melodijski instrument u džez ansamblima. Ali, teško je zamisliti da bi onaj iz Stepojevca koji je došao da sluša „džeziranje u Guči“, otkinuo na majstorije legendi džeza – trubača Luja Armstronga, Dizi Đilespija ili Majlsa Dejvisa.
Kod spomenika trubaču nekoliko Francuza skače, a jedan od njih nosi periku i bordo haljinu.
– Pre dve godine sam bio u Rumuniji i tada sam čuo za Guču, ali nisam mogao da dođem. Neka mesta u jugozapadnoj Francuskoj kao što su Dax i Bayone imaju sličan festival sa trubama. Ovo je kao jedan veliki trezor gde svi razmenjujemo različite vrednosti naših kultura – kaže Aleks, dečko u bordo haljini.
Preko dana uglavnom se kreće od mesta do mesta kroz one dve-tri ulice, loče se, ždere, razgledaju tezge – liciderska srca, zastave Srbije i četničke, šajkače sa kokardama i bez njih, krstići od raznih materijala, drvene čuture „bardaklije“, slika Dražina, original opanci „Made in Serbia“. Sve sama srpska tradicija i još malo više – oklagije za razvlačenje testa, bezbol palice za lupanje glava, majice Hvala Bogu što sam Srbin, majice sa tekstom himne Bože pravde, one sa haškim optuženicima, Titom, Ernestom Če Gevarom…
U zabavi na ulicama Guče pet numera (Đurđevdan i iz filmova Dom za vešanje i Andergraund), koje se stalno i na svakom mestu vrte, možete da čujete 150 puta. Ako bi neko Sabor doživljavao samo kroz zabavu pod šatrama i na ulicama bilo bi to kao da se na nekom džez festivalu čuju samo numere iz filmova Sav taj džez ili Čikago.
Ove godine u Guči nije bilo tradicionalnog transparenta „Sviraj, trubo, svirala zadugo, za veselje i nizašta drugo“.
Skoro pola veka ovo selo svakog avgusta postaje najposećenije u Srbiji, a poslednjih godina i među najposećenijm mestima u svetu. Bar u nečemu Srbija je uspela, ako imamo na umu da je truba instrument koji se pojavljuje u drevnom Egiptu, u koju su duvali i Asirci, Jevreji, Grci i Rimljani, postala srpski brend.