Od ljubomore nema spasa

Uz veliku pompu predstavljen je navijačima fudbalskog kluba Jedinstvo. On ima dvadeset i dve godine i dolazi iz spitskog Hajduka da uvede prištinski tim u viši savezni rang. Na treningu pred mnogobrojnim navijačima Tomislav je raspalio po lopti tako snažno pogodivši prečku i uzviknuo da su svi čuli: „As ti mater jaricu od čega si kad nisi pukla!“ To se prepričavalo na Kosmetu. Bilo je navijača koji su tvrdili da je greda naprsla od žestokog udarca.

Očev sestrić je visok i tanak, tršave bujne kose, duguljastog lica, zelenook sa dugim trepavicama. Kuma Kata, čim ga je videla, rekla je da je lepši od svake devojke. Tomislav Škarica mogao bi biti sve, a što se tiče devojčica on je junak u njihovim vlažnim snovima. Bilo sa kim da se upozna umesto druže Tomislav kaže: Kolega. A devojkama i njihovim majkama: Koleginice moja. Dečaci su na školskim klupama britvama urezivali ime svog idola: Kolega. Klub ga je zaposlio u ledari pošto je od škole završio mehaničarski zanat. Jedina ledara u Autonomnoj oblasti Kosovo i Metohija nije radila. Kolega je postavljen za upravnika, majstora, i pridodata su mu i dvojica igrača da pomažu.

Očev sestrić se pokazao kao preduzimljiv. Pronašao je majstora Nemca u novoj električnoj centrali koji je povezao cevi i pustio amonijak. Ledara se nalazi u samom centru Prištine uz džamiju. Kolega se sprijateljio sa hodžom, a hodža se ponudio da pomaže. U letnje dane za tablu leda dolaze sladoledžije i bozadžije čak iz Prizrena i Goranci iz Dragaša. Oni sa kolicima u kojima su kante sa sladoledom i bozom obložene ledom odlaze u sela da trampe kuglu sladoleda ili čašu boze za kilo pšenice, ječma, raži, kukuruza. Tabla leda za njih mnogo znači i zato od ranog jutra čekaju kolegu da ga podmite i dobiju tablu leda. U ledari svuda su tepsije pune baklava, tulumbi, šampita. Kolega ne može ni da pogleda u te đakonije, ali ona dvojica igrača mogu da smažu tepsiju tulumbi dok trepneš. Kolega se dere na njih, psuje im mater netalentovanu, i udara nogom u tur. Oni ne smejui ni da pisnu.

Grand „sazidan samo za njega“

Meni je rekao da dovedem ceo razred i ja sam doveo dečaka sa kojima sam se družio. Kolega je dozvolio da jedemo koliko hoćemo, i možemo da ponesemo sa sobom ali pod jednim uslovom, da baklave, tulumbe i šampite stavimo u džepove. Pitao nas je da li onanišemo i da to nije dobro jer će nam se kičma osušiti i kao što se već suši ovoj dvojici njegovih saigrača koji igraju slabo zato što mnogo onanišu. Kolega je stariji svega deset godina od mene, Tomislava Sekulića, Dušana Mitevića, Strahinje Kastratovića, Miloša Bojovića ili Sulejmana Fete, dečaka koji najbolje igra fudbal među nama. Jasno mi je zašto se sa Kolegom tolilo oduševljava Miloš Bojović, koji po ceo dan ubacuje loptu u koš sa starijim gimnazijalcem Banetom Živićem, ali otkud toliko da se sa njim oduševljavaju najbolji đak preozbiljni Tomislav Sekulić ili Dušan Mitević i Strahinja Kastratović, koji se prepiru sa profesorkom Baba Jagom o upotrebi malog i velikog slova… Kojim to primerom Kolega deluje na nas, pitam se i ne tražim da dobijem odgovor od bilo koga.

U Grandu Tomislav se ponaša kao da je hotel sazidan samo za njega. Jedini gost kog uvažava je poznati advokat Milo Kastratović, o kome kelneri govore da je najbolji pokeraš na Kosmetu. Tomislav mu se obraća: „Kolega, da obrnemo jednu turu par-nepar?“ A advokat mu kaže: „Dragi mladiću, prvo, mi nismo nikakve kolege. Vi niste pravnik, a ja nisam fudbaler. Drugo, neću sa vama da se kockam, jer da vam uzmem novac, to mi nije interesantno, a još manje mi je interesantno da vi uzmete meni.“ Tomislav pita kelnere zašto advokat plaća sve što se popije za njegovim solom. „Zato što je on veliki gospodin“, kaže kelner Ćirko, mladić iz sela Devet Jugovića, udarnik sa radne akcije Šamac-Sarajevo.

Njegova utakmica života

Za utakmicu Jedinstvo – Budućnost iz Titograda vlada ogromno interesovanje na Kosmetu. Kolega sluti da mu od te utakmice zavisi mnogo toga i ne sme ni da pomisli da se obruka. Dva treninga dnevno i trčanje džadom do železničke stanice u Kosovu Polju, 14 kilometara u oba pravcda. Ne pije, ne puši. U Grandu specijalno za njega spremaju hranu. Hodža mu je predložio da sa njega skine čini i da ga zaštiti od urokljivih očiju. Kolega je pristao. Hodža je poverovao svom prijatelju da se kladio u veliki novac da Budućnost neće pobediti, i da će Jedinstvo igrati bar nerešeno. On kaže Kolegi da posle zajedničkog ručka u Grandu pozove đetiće u ledaru i ponudi im tepsije pune đakonija, ali i prizrensko vino koje je on doneo. Kolega je doveo đetiće u ledaru, a oni su navalili na baklave, tulumbe i šampite. Poneki od njih i na vino.

Utorak je u Prištini pijačni dan. Nikad do ove utakmice nije se okupilo toliko sveta. Pristizale su kolone navijača obučene u nacionalne nošnje sa državnom zastavom i parolama o bratstvu i jedinstvu Srba, Šiptara i Crnogoraca. Zurle su pištale, odjekivali tapani, igralo se i pevalo Šote, šote, mašala… Igralište Jedinstva je pored pijace i železničke stanice ograđeno tarabom i visokim jablanovima na koje su se popeli mnogi navijači. Letnja suša stvrdnula je džombe a vetar sa severa diže prašinu i usitnjenu ugljenu šljaku. Igralište liči na površinski kop uglja. Igrači su istrčali na zagrevanje, vetar se pojačao i tešku ušnjiranu loptu nosi kao naduvani svinjski mehur… Lopta upućena prema golu digne se visoko i u luku se vrati iza leđa igrača koji ju je šutnuo.

Utakmica je počela, kordoni milicionera i vojnika su popustili pred naletom rulje na ulaze. Svi igrači Jedinstva su na svojoj polovini. Bek Mazlum pozajmljen je od Rudara iz Mitrovice. On je zadužen da komanduje odbranom, a to znači faulirati i samo faulirati što dalje od svog gola. Jer Niko Radović, i ako ima najjači šut u prvoj saveznoj ligi, teško da može dati gol sa centra. Niko upozorava igrače u zidu dok namešta loptu da izvede kazneni udarac: „Sklonite se, mamlazi, da vi majka ne zakuka!“

Centarfor Jedinstva Tomislav Škarica igrao je utakmicu života. Mnogi na igralištu su došli da vide njega. On to oseća i to ga obavezuje. Sport ne gradi karakter, sport otkriva karakter. Kolega oseća da je ovo trenutak u životu kad on mora da pronađe sebe. Posle dvadesetak minuta nadmoći Titograđana, i nesrećno primljenog gola, Kolega je u šesnaestercu nadskočio beka Miljana Zekovića i golmana Krivokuću i glavom loptu smestio pod prečku. Aplauz koji se prolomio na igralištu čuli su čak radnici na gradilištu eletrane u Obiliću. U drugom poluvremenu opet su Titograđani pritisli Prištevce ali Kolega se nekako dokopao lopte, jurnuo u šesnaesterac i sa leđa oboren. Sudija je svirao penal. Kolega je uzeo loptu, stavio je u krug obeležen krečom i pokazao rukom golmanu u koji će ugao da šutira. Na stadionu zavladao je tajac. Udarac je bio neodbranjiv. Oduševljenje među navijačima još je silnije. Ceo stadion kliče: Kolega! Kolega! Pred sam kraj utakmice Kolega je na centru dobio loptu i dribljajući jednog po jednog igrača stuštio se kao vihor i podignut vihorom preskočio je golmana, i kad su svi videli loptu u mreži on ju je uputio pored stative. Prišao mu je Paćuka centarfor gostiju zagrlio ga je tešeći: „Zaboravi. Nešto slično desilo se i meni…“ Već u sledećem minutu Paćuka je iz kornera postigao gol, i izjednačio rezultat. Kolega je kao pravi sportista zapljeskao. Tajna kako je promašio prazan gol ne govori o sebi, ona čuva ustanovljeni odnos sa nekim drugim.

Par-nepar sa kelnerima

Doputovala je Davorka, Tomislavljeva supruga, sa jednogodišnjom ćerkicom i stomakom do zuba samo što se nije porodila. Tomislav je nju ostavio u Skradinu kod njenih da se tamo porodi, a kasnije dođe kod njega. Davorka je iznenada doputovala i sprema se da iznenadi svog muža. Ona je lepa, crnooka, sa blistavim zdravim zubima, nasmejana i ne prestaje da se iščuđava svemu što vidi, i vešto navodi razgovor o Tomislavu ne bi li što saznala o njemu. Ja joj pokazujem fotografije iz novina i prepričavam dešavanja sa utakmice, a ona me gleda pravo u oči i lovi da li sam od nje nešto sakrio. Otac mi je naredio da odmah idem u Prištinu i da Tomislav smesta dođe. „Biće njemu cirkus ako mu Davorka dođe“, kaže otac. Kolegu sam zatekao u Grandu, igrao je sa kelnerima par-nepar vešto okrećući novčanice između kažiprsta i palca. Džepovi su mu puni novčanica koje ispadaju na pod a on skupljajući ih vidi brojeve i varajući dobija. Pozvao sam ga u stranu i rekao da je Davorka doputovala sa ćerkicom, i da mu je ujak poručio da smesta dođe, jer „teško njemu ako Davorka…“ Tomislav je mirno rekao: „A tako. Kaži im da sam u zavojima i da moram mirovati do sutra… i da „jedva čekam da vidim moju lipu ženicu i malu Jadranku, mog anđelčića…“

Sutradan oko podne Tomislav se doveze u fijakeru. Vozač je izneo nekoliko tepsija baklava, tulumbi, šampita, veliku tortu i slatkiša. Davorka je čekala u pregrađenoj sobici držeći ćerkicu na krilu. Lipa moja, obratio joj se njen muž. Davorka se okrenula prema meni: „Pridrži, Božidare, Jadranku.“ I mužu zalepila žestok šamar. Kolega se zateturao, a Davorka počela da plače, razotkrila grudi i čupa kosu. „Kurvaru jedan, ti si mi zakla, sve si ubija u meni. Poveo si sa sobom kurveštiju što se na nju cili Ajduk izređao.“ Tad sam se i ja umešao iznenadivši sam sebe: „Snajka, ti ne znaš koliko te Tomislav voli. On samo o tebi priča kako si lepa, a da mu ti i Jadranka najviše na svetu značite.“ Davorka se malo pribrala, obrisala suze, uperila ljutit pogled. „Jel istina, Božidare?“ A ja nastavljam: „Jeste, snajka, budi sigurna da jeste.“ Lagati bez koristi za sebe, lagati da pomogneš drugome da li je to manji greh, da li je to uopšte greh?, pitao sam se uznemiren. Sažalio sam se na Tomislava, Davorku, malu Jadranku i dete u stomaku… kažem kuma Kati. A ona kaže da je to neki dobri anđeo progovorio iz mene. I tetka Anđi sam ispričao. Ona je odbrusila: „Počeo si da lažeš. Nikom ne drži stranu. Od ljubomore nema spasa.“

Odlomak iz memoarske knjige u rukopisu