Od misteriozne smrti konja kneza Miloša do DNK analize

Danas su veće šanse da će „ubicu“ otkriti neko ko nosi beli mantil i zaštitne rukavice nego neko ko sedi i snagom uma otkriva misteriju.

Ipak, ova ekspanzija fiktivne forenzike u naše živote nije mnogo učinila da produbi naše znanje o ovom interdisciplinarnom pristupu koji se, na ovaj ili onaj način, koristi stotinama godina.

– Kada bi nekog prosečnog građanina pitali da li zna šta je forenzika, on bi rekao „pa naravno“. Ali, ukoliko bismo otišli dalje, videli bismo da se to znanje završava na DNK analizi, na muvama i dlakama. A to je samo vrh viševekovnog truda na razvoju forenzike, kaže za Danas Srđan Vasilijević, kustos Muzeja nauke i tehnike.

Vasilijević je, zajedno sa profesorkom Kriminalističko-policijskog univerziteta Ivanom Krstić Mistriželović, autor nedavno otvorene izložbe „Forenzika – više od veka“, čiji je cilj da popuni te rupe u znanju koje su ostale iza popularne kulture.

Izložba u Muzeju nauke i tehnike biće otvorena do 4. jula, a posetiocima će biti prikazan istorijski razvoj forenzike u svetu i u Srbiji kroz razvoj nauke, specijalizovanih obrazovnih institucija, laboratorija, instituta i naučno-tehničke policije.

Uz predmete iz fonda samog muzeja, ali i Instituta za sudsku medicinu, Farmaceutskog fakulteta, Muzeja Ministarstva unutrašnjih poslova i Kriminalističko policijskog univerziteta, posetioci će moći da vide interaktivne i video sadržaje kao što su: demonstracija istražnih radnji na mestu „ubistva“, fotografisanje, uzimanje otisaka osumnjičenog i pretraga baze u potrazi za izvršiocem, demonstracija izrade fotorobota na računaru…

Prva od brojnih zabluda vezana za forenziku, navodi Srđan Vasilijević, jeste da se radi o pojavi staroj stotinak godina.

Kao i većina drugih stvari, i forenzika svoje korene nalazi u antičkom periodu.

– Prvi pisani spomen o nekoj uspešno sprovedenoj forenzičkoj istrazi je spomen o Arhimedu. Iza te njegove istrage ostao je Arhimedov zakon, koji kaže da telo određene zapremine potopljeno u tečnost istisne onoliko tečnosti kolika je zapremina tela. Šta se desilo? Nakon velike pobede nad Kartaginom, vladar Sirakuze je želeo da zahvali bogovima tako što će im darovati venac napravljen od čistog zlata. Međutim, Sirakuzom su počele da kruže glasine da lokalni zlatar prilikom izrade venca nije koristio čisto zlato, već i neke druge metale. Zadatak da ustanovi istinu poveren je Arhimedu, koji se već tada, iako je imao samo 21 godinu, proslavio kao misleći čovek. Arhimed je, po predanju, krenuo kući sa maglovitim mislima jer nije nikada ranije čuo za takav problem i nije imao ideju kako bi ga rešio. Bio je težak dan i rešio je da se potopi u kadu. Kako su sluge napunile kadu do vrta, kada je on ušao, voda se prelila po kupatilu. On je onda izašao, pogledao vodu, pa ponovo ušao. I shvatio. Legenda kaže da je bio toliko oduševljen što je rešio problem da je onako go izašao na ulicu vičući – eureka, što u prevodu znači – pronašao sam, navodi Vasilijević.

Kada je reč o Srbiji, razvitak forenzike vezuje se za istragu smrti konja kneza Miloša Obrenovića.

Naime, kako navodi Srđan Vasilijević, konji kneza Miloša su s vremena na vreme umirali, iako prethodno nisu imali nikakvih zdravstvenih problema.

– On se nekome u Beču požalio na to, pa su mu rekli da je to 19. vek, vek nauke i da oni mogu da mu pomognu da sazna zbog čega se to desilo. Sledeći put kada su mu konji umrli, on je drob preminule životinje poslao u Beč. Tada su naučnici ustanovili da je u pitanju smrt trovanjem i da su životinje otvorane ćirišom. Ćiriš je kuvano brašno koje se tada koristilo za lepljenje opanaka. Naime, ćiriš je imao jedno korisno svojstvo, a to je da je vrlo dobro lepio površine, ali i jednu lošu, a to je da brzo prokisne. A kad prokisne, onda mnogo smrdi. I svaki put kada bi se to desilo, dvorski opančar bi prosuo ćiriš kroz prozor, pravo na seno koje su jeli konji. Šta je bilo sa opančarom nije poznato, ali je ostalo zabeleženo da je knez Miloš, vrlo brzo nakon toga, 25. oktobra 1859. godine, izdao ukaz o osnivanju državne hemijske laboratorije, kaže Vasilijević, dodajući da u Srbiji imamo čime da se pohvalimo kada je razvoj forenzike u pitanju, ističući da smo poprilično brzo usvajali naučna otkrića i da su policijski službenici iz Srbije još u 19. veku putovali širom Evrope kako bi na samom izvoru usvojili znanje.

Vasilijević naglašava da praktično ne postoji grana nauke koja nije našla svoju ulogu pod okriljem forenzike. Ova lepeza znanja, pritom, ne prestaje da se širi.

– Kriminal je prilično prilagodljiva kategorija i nije mu potrebno mnogo vremena da se prilagodi svakom novom pronalasku u nauci i tehnologiji. A policija je, pritom, uvek korak iza. Rad forenzičara nije preventivan, oni dolaze uvek posle samog događaja, kaže Vasilijević.

Prema njegovom tumačenju, značaj forenzike prevazilazi samo otkrivanje počinioca nekog konkretnog zločina. Ona je, navodi, integralna za naše samo poimanje pravednosti.

– Ljudi, praktično od svog nastanka, mogu da se osećaju sigurno, spokojno i srećno samo ukoliko imaju osećaj da u međuljudskim odnosima vlada pravda. Potreba za pravdom je izuzetno jaka. Zakon je zakon, ali zakon u svom sprovođenju ne mora uvek biti pravedan. A pravda, s druge strane mora biti univerzalna. Da bi ljudi živeli u uverenju da žive u pravednom društvu oni su morali da budu ubeđeni u nečiju krivicu ili nečiju nevinost. Do te ubeđenosti u krivicu onog koji je kažnjen se kroz istoriju stizalo na različite načine. Bilo je primera da se neko udari žaračem, pa da se krivica određuje u zavisnosti od toga da li će da pusti krik. Takođe, za ljude su vezivali kamenje i bacali ih u vodu, sa ubeđenjem da će da ispliva ukoliko je kriv. Utvrđivanje krivice je pripisivano Božjoj volji ili višoj sili, ali razvojem filozofije i nauke, to opravdanje više nije moglo da opstane. Danas ljudi traže dokaze da bi se potkrepio određeni sud, navodi Vasilijević.

Danas se, dodaje on, ulažu značajna sredstva, materijalna i intelektualna, u razne forenzičke discipline. To nije, ističe, pitanje volje ove ili one vlasti, već konsenzus u društvu da je to dobro utrošen novac.

Vrednost poligrafa

Među brojnim eksponatima na izložbi „Forenzika – više od veka“ izloženi su i primerci poligrafa – aparata koji se poslednjih godina u domaćim medijima predstavlja kao krajnji dokaz nečije krivice.

Srđan Vasilijević, kustos Muzeja nauke i tehnike, ističe da poligraf nije klasično forenzičko sredstvo, ali da on ima svoju upotrebnu vrednost.

„Poligraf se ne bavi ispitivanjem tragova, već ispitivanjem ljudske psihe koja nije u stanju da ne reaguje na laž. Mi možemo verbalno i motorički da „prodamo“ nekome priču, ali ne možemo da je prodamo sebi.

Problem je što verodostojnost rezultata zavisi od psihičkog sklopa ispitanika. On nije dokaz na sudu, ali je dobra smernica za dalju istragu, a istrage su jako skupa rabota.

Često se dešava da upotreba forenzičkih metoda košta više od štete koja je nastala nekom krivičnim delom. To, naravno, ne može da se meri kod istraga ubistava i najtežih dela, ali u drugim delima gde postoji materijalna šteta mora da se radi procena da li ima ili nema smisla koristiti određeni forenzički metod.