Od monologa do dijaloga ili poliloga

Razgovor živ i otvoren, a nadasve iskren i promišljen, vođen je u vidu pisanog obraćanja jedan drugom, s ciljem da se provere i preispitaju ideje i stavovi, nedoumice, nedorečenosti i mnoga otvorena pitanja kako u svetovnoj tako i profanoj sferi. Tu nema oštrih sukoba ni rivalstva. Ni traga nadmudrivanju i nadgornjavanju. Odmeravaju se argumenti koji se crpe iz svakodnevnog života i znalačkog uvida u bogatu teorijsku literaturu. Razgovor između dva istaknuta intelektualca pokazuje kao na dlanu duhovnu atmosferu tranzicione Poljske, mnoge stranputice kojima se kreće poljsko i ne samo poljsko društvo.

Najviše prostora u knjizi posvećeno je raspravi o istini, ali ne kao o jedinoj istini jer se u njoj krije tautologija. „Jednom rukom se može lupiti šamar, ali se ne može tapšati“, kao što se „jedinom istinom mogu zadavati samo udarci, ali se uz njenu pomoć ne može započeti proučavanje vidova ljudske egzistencije“, upozorava Bauman, skrećući svu pažnju na dijalog, te na pluralizam mišljenja. Kao dopunu ovome Obirek dodaje višeglasje u Bibliji preuzimajući ovaj pojam od Izraela Knola. Pluralizam istina nastaje prihvatanjem drugačijih polaznih tačaka od kojih svaka skriva svoju istinu. Posedovati istinu znači podizati neosvojive zidove oko nje i zatvarati vrata svakom susretu i dijalogu. Tako zatvorena, ona buja i otima se kontroli što dovodi do raznovrsnih meteža unutar sistema mišljenja. Stvara se svojevrstan geschlosse geselschaft što dovodi do unifikacije jezika kojim se sporazumevaju samo posvećeni, lišavajući sve ostale da to čine s Drugim i Nepoznatim.

Tom zatvaranju naročito pogoduje monoteizam koji nameće jedan model verovanja, vlasti, mišljenja i života uopšte. Sagovornici smatraju važnim modifikovanje monoteizma, odnosno nalaženje formule za njegovo razlaganje kako bi se došlo do raznolikosti; dakle, do saznanja da unutar onog što nazivamo ljudskom zajednicom, čovečanstvom, u kojem postoji tolika izdiferenciranost, može doći do usaglašavanja što ne bi vodilo unifikaciji, nego svojevrsnom, liotarovski rečeno, stapanja horizonata, kao jedne od vodećih tema njihovog, zapravo ne tema nego životnog programa. Stapanje horizonata Bauman vidi kao nivelisanje razlika u globalnom svetu i ne samo u materijalnom bogatstvu nego i u obrazovanju, u zadovoljavanju kulturnih potreba i u svim drugim vidovima društvenog života i organizovanja. Tome Obirek dodaje suprotstavljanje običnih ljudi globalizaciji, unifikovanju i uravnilovci, pri čemu bi trebalo uzeti u obzir više „primera tog suprotstavljanja, koje nekada, ma kako to čudno zvučalo, poprima oblik stvaralačkog stapanja (davanja iz sebe i istovremenog primanja od drugih, što stvara novi kvalitet, novu leguru, koja sastavne elemente menja i oplemenjuje)“. Stapanju horizonata treba da prethodi briga za jednakošću i briga za efikasnošću, kako to formuliše Amin Maluf na kojeg se sagovornici pozivaju, ističući njegovo upozorenje, naročito važno u aktuelnom migracionom egzodusu da je potrebno prihvatanje kulturnih vrednosti prihvatane kulture kako bi se u tu kulturu unelo više elemenata sopstvene kulture. Što više useljenik bude osećao da se prihvataju vrednosti njegove kulture, biće otvoreniji za kulturu prihvatne zemlje. To se ne odnosi samo na kulturu, nego i na čitav vrednosni sistem.

Tragajući za polifonijom Obirek ne mimoilazi mitsko kao polifoni vid religije ukazujući na „bogatstvo sveta mitova, koji se uopšte nisu odvojili od nas već i dalje oblikuju našu percepciju stvarnosti“ i čiji su životodavni sokovi i danas veoma izdašni. Unutar religijskog diskursa smešta se bogat empirijski materijal, čiji artefakti mogu poslužiti kao pogonska snaga mnogim i veoma raznolikim čovekovim aktivnostima, nezavisno od toga da li se one obavljaju u užoj religijskoj ili šišoj društvenoj sferi. Jedan od tih artefakata je pojam solidarnosti koji uporno traga za telom, za otelovljenjem gde s savremeni čovek nalazi i u ulozi subjekta i objekta. To nije pojedinačni nego zajednički napor kojim se taj put utire i koji se može ucrtati na mapu čovekovog iskustva.

Jako svetlo usmereno je na one razbaštinjene, na one koji iznova stvaraju tradiciju, na pomirljivu stranu politeizma, na izvore nade, na pretnju fundamentalizma i to ne samo religijskog, na književnost kao na svojevrstan rastvor ideologije i na njenu ulogu da se u vidu ove metafore nametne u raspaljivanju mašte i otkrivanju novih, neslućenih svetova.

Razgovor Baumana, čiji je intelektualni početak ukorenjen u posleratnu poljsku stvarnost i koji je prošao razne razvojne faze dospevši do slobodnog mislioca prepoznatljivog u svetu, i znatno mlađeg Obireka, koji kreće ka dramaturgiji da bi se priključio jezuitskom redu i iz njega izašao posvetivši se naučnom i pedagoškom radu uz stečeno ogromno znanje, čoveka poliglote, rezultirao je bujicom otvorenih ideja, stvaranjem misaonih polja, ne tako malih sumnji, fleksibilnih sugestija za razmrsivanje složenih kontroverzi što je konačno dovelo do zaključka da ostaje otvoreno pitanje da li Bog postoji ili ne, ali i da ljudsko stvorenje nije Bog i da nema nikakvu šansu da to postane. No, to čoveku ne daje za pravo da se pomiri sa svojom nesavršenošću. Nadu treba polagati u prometejski sindrom koji u sebi sadrži i prometejski stid i prometejsku gordost kao i prometejsku nesamodovoljnost. To unosi posebnu napetost kako u ljudsku vrstu tako i u pojedinca. Ništa manje nije ni prisustvo mesijanskog sindroma u čijem je biću usađena ne samo želja za spasavanjem ljudi, nego i uverenje da se to i čini. Te, i mnoge druge dileme prisutne su gotovo na svakoj stranici ove knjige što je, između ostalog, čini beskrajno podsticajnom.