„Od noža i batina može da se umakne, ali od metka je to teže…“: Sagovornici Danasa o tragediji femicida vatrenim oružjem u Srbiji

U kontekstu činjenice da je izražajnost stradanja žena u porodičnom i partnerskom nasilju vatrenim oružjem očigledna u postratnom dobu, od strane muškaraca koji su provodili vreme na ratištima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i da su nosioci vlasti upravo oni koji su tokom devedesetih godina imali značajne uloge i učešće u ratnoj politici, problem je još utvrđeniji i dublji.

Prema rečima Duška Ilića, generalnog direktora NAOS-a, u državama gde je državni aparat slab i gde je ekonomija slaba, ima više kriminalnih grupa i kriminalnih organizacija.

– U takvom „miljeu“ su veće potrebe za posedovanjem nelegalnog oružja i to ne samo oružja koje civili mogu legalno posedovati, već i onog koje ima veliku vatrenu moć kao što su automatska oružja, ručni bacači mina i slično – smatra naš sagovornik.

Država „toleriše“ zločin

Podsetimo, prema zvaničnim podacima, trećina femicida u proteklih desetak godina počinjena je vatrenim oružjem, a prisustvo oružja u kući povećava rizik od femicida – sedam do jedanaest.

U kombinaciji sa nekim drugim indikatorima rizika može ga povećati i do dvadeset puta.

– Femicid je izrazit problem našeg društva i tu mora nešto ozbiljno da se preduzima. Ja ne mogu da se žalim na profesionalce koji su bubordirnirani i koji rade u institucijama ali vrhovi institucija su zakazali – kaže Sanda Rašković Ivić.

Kako dodaje, prema posedovanju i nošenju vatrenog oružja bi trebalo zauzeti rigorozan stav.

– U trenutku „pomračenja svesti“ može vrlo lako da neko posegne za vatrenim oružjem i da napravi tragediju a znamo dobro da još od noža ili batine žrtva može da pobegne ali od metka može jako teško. Prema tome, neophodno je napraviti jedan dobar psihološki skrining o tome ko može ili ne može da poseduje vatreno oružje a ko ne – ističe sagovornica Danasa.

Svakako, napominje ona, za ilegalno vatreno oružje bi trebalo da budu vrlo velike kazne.

– Međutim, pored kazni, mi ne možemo preporod i prosvećivanje jednog društva bazirati na kaznama. Sa ljudima bi trebalo raditi i trebalo bi im objašnjavati zašto nije potrebno da imaju vatreno oružje. Jer, od koga se oni to brane, koga misle da napadnu? – kaže Sanda Rašković Ivić.

Puška ili pištolj predstavljaju arhetip vojnika, borca, branitelja

Vatreno oružje, kaže Danasova sagovornica, odnosno pištolj ili puška predstavljaju arhetip vojnika, borca, branitelja koji se pripisuje muškarcima, tako da žene imaju mnogo manje vatrenog oružja i mnogo manje su sklone upotrebljavanju, i onda kada ga imaju nego muškarci, upravo zbog te neke arhetipske definisati.

Kako dodaje, država pribegava populizmu i ne kažnjava, niti se angažuje u otkrivanju i kontroli nelegalnog vatrenog oružja, upravo zbog dodvoravanja toj dominantnoj muškoj populaciji koja je sklona nasilju.

– Uvek je bilo i biće nelegalnog oružja u svim državama sveta, bezobzira na strogoću propisa koji uređuju tu oblast u nekoj državi. Nelegalnog oružja ima u izobilju u ratnim i kriznim područjima. Kada govorimo o nelegalnom oružju u Srbiji, ono dolazi švercerskim kanalima od istoka prema zapadu i obrnuto. Veće količine su u tranzitu, ali se po nešto zadrži i kod nas, odnosno kod pojedinaca i kriminalnih grupa. Dolazi iz područja koja su bila zahvaćena ratnim dešavanjima na prostoru bivše SFRJ i dolazi iz legalnih tokova tako što se dešavaju krađe legalnog oružja, ali i prijave lažnog nestanka legalnog oružja koje prelazi u ilegalno, kada se ovakvo oružje pronađe, lako se utvrđuje njegovo poreklo – kaže Duško Ilić.

Tamna brojka

Prema njegovim rečima, veoma je teško, gotovo nemoguće, utvrditi koliko ima nelegalnog oružja.

– To se u kriminalistici naziva „tamna brojka“. Stručnjaci iz bezbednosnih struktura su pokušali da utvrde o kojoj količini nelegalnog oružja možemo govoriti da postoji u Srbiji. Procene su išle od 65.000 do 120.000 komada. Možda su ove procene donekle realne, ali svaka tvrdnja koliko tačno ima ilegalnog oružja je čista laž. Takvu laž smo mogli čuti od Centra za ispitivanje javnog mnjenja pri Institutu u Ženevi koji je na osnovu svojih istraživanja plasirao, još 2017. godine, informaciju po kojoj su Srbi i Crnogorci prvi u Evropi a treći u svetu po broju oružja. Informacija je proizvoljna, jer su sabrali legalno i ilegalno oružje, i pre svega sa tendencijom da se satanizuju Srbi i prikažu kao neko ko je patološki vezan za oružje, te da jedva čekaju priliku da nekoga ubiju – kaže naš sagovornik.

Onda dalje navodi da je to samo deo kampanje da se Srbi satanizuju i prikažu kao zlikovci, krivi za sve nedaće na prostoru Balkana što je suprotno istorijskim činjenicama i gnusna laž.

– Na žalost, ovu „informaciju“ su mnogi mediji prihvatili kao istinu i mnogo puta su je, kao „bombastičnu vest“ plasirali u javnost. Poznato je da je MUP od 2000. godine do danas sproveo sedam do osam legalizacija oružja. U tim legalizacijama su prikupljene znatne količine oružja koje je stavljeno pod kontrolu države i od kojih je uništeno oko 120.000 komada. Većina legalizcija je trajala svega mesec dana i one nisu mogle dati neke posebne rezultate. Prosto, dok informacija o legalizaciji stigne do građana, ona se već završila. Dobra kampanja je sprovedena 2015. godine po donošenju novog Zakona o oružju i municiji i ona je trajala tri meseca. Bila je promovisana putem medija i možemo je oceniti kao nauspešniju od svih do tada sprovedenih legalizacija – kaže Duško Ilić.

U Srbiji nema „kulta oružja“?

Kako napominje sagovornik Danasa, Nacionalna asocijacija za oružje Srbije (NAOS) podržala je svaku legalizaciju.

– NAOS je predlagao da država vrši otkup, makar po simboličnoj ceni, nelegalnog oružja, što bi sigurno uticalo na mnogo veći odziv građana. NAOS je predlagao da legalizacije treba da budu u mnogo većim vremenskim intervalima, pa čak da bude i trajna legalizacija kao što je to bilo u Hrvatskoj, pre njenog ulaska u EU – kaže Ilić.

Za razliku od najvećeg dela stručne javnosti i socioloških istraživanja, Duško Ilić smatra da u Srbiji ne postoji „kult oružja“.

– Ako imamo činjenicu da je svega sedam odsto građana Srbije legalno naoružano, svakome je jasno da nema nikakvog „kulta oružja“. Moramo uvek imati u vidu da je geografski položaj Srbije takav da se ona nalazi na raskršću između Istoka i Zapada, te da je, kroz istoriju, često bila na meti raznih osvajača, pa je prirodno da su njeni građani morali da se brane i da im je za odbranu bilo neophodno oružje – objašnjava on.

Međutim, naglašava da je nasilje u porodici teško krivično delo i da je kao takvo veoma loša socijalna pojava, često sa posledicama u vidu telesnih povreda kao i sa smrtnim posledicama.

– U porodičnom nasilju pored fizičke sile često su u upotrebi hladna oružja ali i vatreno oružje, među kojim ima ilegalnog. Kad je neko žrtva porodičnog nasilja, on trpi posledice bez obzira čime su one izazvane (legalnim ili ilegalnim oružjem). Rešenje je u dobrom obrazovanju, podizanju svesti građana, poboljšanju životnog standarda i blagovremenog reagovanja okruženja koje ima informacije o postojanju problema u nekoj porodici i postojanju porodičnog nasilja.Svakako je ovo tema za sociologe – zaključuje Duško Ilić.