Od oca na sina

U centru Babušnice postoji jedina poslastičarska radnja porodice Angelov. Reč je o porodičnoj tradiciji i nastavku poslastičarskog zanata koji se prenosi sa kolena na koleno. U ovoj radnji radi cela porodica Angelov.
Sin Dejan ima 29 godina i s ocem radi u ovoj radnji, ali poslednje dve godine bavi se i pčelarstvom.
– Ovo je jedina poslastičara u našem gradu i ona radi više od 30 godina. Njen osnivač je moj otac i ja ga u tom poslu nasleđujem – priča Dejan.
Mladi gazda se ne žali i kaže da imaju stalne mušterije.
– Kao što vidite, kod nas uvek ima mušterija – neki dolaze svakodnevno, ali i prolaznici svraćaju na osveženje. U našu radnju svraćaju i putnici namernici iz Leskovca, Pirota, Niša, ali i ljudi koji su se odselili uz Babušnice, pa kad dođu, obavezno svrate na kolače – priča Dejan.
Dejan je zadovoljan poslom.
– Od ovog posla može da se živi, ali pod uslovom da je to porodični biznis i da radi cela porodica. U radnji radimo otac, majka i ja. Supruga trenutno ne radi, jer čuva bebu, kćerku Minu – priča Dejan.
Dejan kaže da su „šef ovog posla“ njegova ćerka Mina i bratanac Aleksa koji živi u Nišu.
– Imam brata koji živi u Nišu i koji je komandir Prve čete Žandarmerije. Završio je Policijsku akademiju – kaže Dejan.
Pored poslastičarskog zanata, Dejan počinje ozbiljno da se bavi i pčelarstvom.
– Trenutno imam 42 košnice. Dosta mi pomaže tast koji pravi košnice. Moj zadatak je da brinem o pčelama. Prošle godine sam od 19 društava dobio oko 700 kilograma meda. Med prodajem u radnji i ljudima koji naruče. Proizvodimo kvalitetan med. U Babušnici ima mnogo pčelara koji pokušavaju da se time bave – kaže Dejan.
On priča da u Babušnici ima prostora za razvoj privatnog biznisa, ali je problem plasman robe, jer gotovo i da nema tržišta.
– Sve što se proizvede mora da se plasira na nekom drugom mestu. Babušnica će za nekoliko godina postati poput Strelca, Ljuberađe, Velikog ili Malog Bonjinca – kaže Dejan.
Njegovi planovi za budućnost je plasman meda na druga tržišta, a u perspektivi je otvaranje poslastičarske radnje u Nišu.
– Želeo bih da svom detetu obezbedim da se bavi sportom. Ovde to nije moguće, jer imamo samo fudbalski i karate klub. Hteo bih da detetu omogućim da u velikom gradu ide na plivanje, skijanje ili da igra tenis – kaže Dejan.
Dejanov otac Slavča ovim poslom bavi se od 1966. godine, a vlasnik radnje je od 1974.
– Ima prostora za razvoj biznisa, ali samo kad je u pitanju neka proizvodnja. Na ovom poslu angažovana je cela porodica i puno se radi. Meni su do penzije ostale još dve godine i nadam se da će sin, koji i sada dosta radi i veoma se interesuje za rad, i nadalje tako nastaviti – kaže on.