Od potočara ostala sećanja

Doduše, sada se vodenice ne sreću „na svakom koraku“, nijedna više nije obična, a posebno ova, u blizini sela Neresnica, u opštini Kučevo. Stara je, kaže šesdesetogodišnji vodeničar Milivoje Milošanović, više od 150 godina, vazda je mlela žito i kukuruz, a vodenični kamen se i danas okreće. Poslednja njena rekonstrukcija obavljena je pre pola veka. Čak pet ortaka je ravnopravno deli, pa je zaista čudno kako sve to funkcioniše. Kao da niste u zemlji Srbiji.

Milivoje Milošanović, radio je u rudniku u Majdnapeku,ostao je bez posla i rešio je da nešto radi, pa je počeo kao vodeničar. On je jedan je od petoro vlasnika ove vodenice koji pamti mnoge lepe vodeničarske priče, ali i zlatno doba za vodeničare potočare, kada je u red na meljavu čekalo po desetine pomeljara. Ortakluk vodenice prenosi se sa kolena na koleno do današnjih dana.

Miriše praseće pečenje u staroj vodenici na Peku, na mestu zvanom Čukara, u Neresnici kod Kučeva. Starica vodenica od 150 leta jača je od zuba vremena.

– Ma, to smo noćas pravili bakiju – veli vodeničar Milivoje Milošanović.

– Nešto ste slavili?

– Ma kakav povod, to smo mi onako, za svoju dušu. Neko je doneo prase, neko piće, neko šumske pečurke, a mi smo u vodenici spremili proju, sir i kačamak. Milina jedna. Nismo ništa slavili, ali je slavlja bilo, što da ne.

– Jeste blatara ali je postojana . Radim na ujam. Na svakih 100 kilograma kukuruza uzmem pet i – nije loše. Dva kamena stalno rade, a jedan za meljavu belog brašna po potrebi.

Do vodenice Čukara voda stiže jazom dugim 250 metara. Ali, kad Pek nadođe, eto muke za vodeničare. Tad vodeničari zagrađuju jaz koljem, čim Pek slegne i odjazi se voda, eto opet posla za vodeničare.

– Moj posao je da stalno gledam u kamenje da ne procuri zrno. Ako se otvori osovina, a drven valjak potroši, okrenem kamen da zrno ne ode u jarugu, za dan i noć može da se samelje i cela tona kukuruznog i pšeničnog zrna.

– Koliko košta kilogram brašna za proju i kačamak?

– Šesdeset dinara – odgovara Milivoje. Meljemo i jarmu za stoku. Fala Bogu, nije loše. Dolaze li, kao u narodnim pričama vile u vodenicu, pitamo Milivoja?

– Nema ih – odgovara sa smeškom. Nekad su dolazile i mlade pomeljarke sa svojim očevima, celu noć, dok kameni točak melje zrno, mi pričamo o svemu i svačemu, a bilo je i momačkog zadirkivanja. Tu su se sklapali brakovi a devojke odavale svoje tajne. Sad smo mi vodeničari usamljeni, niti je izgleda, ljudima više do priče i razgovora. Dođu, ostave džakove i odu.

Na zlatonosnom Peku nalazi se danas tek nekoliko vodenica, a bilo ih je preko pedesetak pre pola veka.

Bajalice

U vodenici Čukara obavljaju se i magijski obredi. S vremena na vreme, kako kaže vodeničar Milivoje Milošanović. – Žene donesu malu decu, stave dete u koš gde se stavlja zrno i govore bajalicu „kako ovo drvo peva, tako dete da govori“. Kažu da ova bajalica pomaže nemoj deci da progovore. Dolaze u vodenicu i žene koje uzimaju vodu iz točka koji se vrti u vodi. Uz pomoć te vode vraćaju izgubljenu muškost svojim muževima.