Prof. Vera Marđokić Simić
Šabac, grad u Mačvi na obali reke Save, obeležila je bogata i burna istorija kao i specifičan, čivijaški duh njegovih građana.
Kroz razvoj doživljavao je brojne uspone i padove. Najsvetlije trenutke dosegao je u 19. veku od kada postaje poznat i kao „Prva varoš Srbije“. Tada je knez Miloš postavio za obor-kneza Šabačke nahije svog najmlađeg brata Jevrema Obrenovića, poznatog po tome što je bio proevropski orijentisan i što je cenio i podržavao sve što je za ono vreme bilo progresivno i moderno. Period njegovog petnaestogodišnjeg boravka u Šapcu zauvek ga je izdvojilo od ostatka Srbije u smislu napretka, savremenog i građanskogstila života.
Kako je i sam živeo tako je uredio i grad koji je poznat po mnogim prvinama. O tom periodu postoje mnogi istorijski zapisi ali i anegdote koje se po čuvenim šabačkim kafanama i dalje pripovedaju. U svakom slučaju u „ Jevremovo zlatno doba“ Evropa je u Srbiju ušla upravo kroz Šabac.
Među prvima je imao školu, učitelje,bolnicu, lekare, apotekare, počeo je sa radom Šabački magistrat, Škola kod crkve, a započelo se sa izgradnjom biblioteke. Centralna Srbija je upravo u ovom gradu imala prvi urbanistički plan. Ulice su se sekle pod pravim uglom i još u to vreme bile su kaldrmisane. Dok se Miloš Obrenović vozio u taljigama koje su vukli volovi, priča se da je njegov brat Jevrem kroz Šabac išao nacifranim fijakerom naručenim iz austrijske Vojvodine koji su vukli lipicaneri. Kažu da zbog ovoga Milošu nije bilo ni malo svejedno.
O Jevremovom stilu života po „evropejskim“ shvatanjima svedoči i čuveni konak poznat po tome što je lepa i moderna građevina koja je pod svoje okrilje primala školovane i učene ljude, umetnike i intelektualnu elitu ondašnje Srbije. Pa ne čudi što se upravo tu našao i prvi klavir koji je stigao u našu zemlju, zajedno sa njm i prvi učitelj muzike koji je podučavao njegovu decu.
Ovo je slika trgovačkog grada, okrenutog Evropi, savramenim idejama, obrazovanju, kulturi ali i bogatom noćnom životu. Zanimljivo je da su Šapčanke prve žene koje su sa svojim muževimaravnopravno i zajedno išle u kafanu. Zbog toga je Šabac poznat i kao Mali Pariz, grad čiji su koreni duboko i čvrsto građanski usmereni.
Ovako „kaldrmisani“ putevi pratili su se vekovima i naš grad je iznedrio mnoge istojrijski značajne ličnosti koje su ostavile traga u kulturi, nauci, sportu, za pamćenje budućim generacijama. Neki od njih su Laza Lazarević, Oskar Davičo, Stojan Novaković, Sranislav Vinaver i mnogi drugi koji su u ovde rođeni ili su došli pa su prihvaćeni kao i svi dobronamerni i pametni ljudi od kojih je bilo šta da se nauči. Krasilo ih je to što su u osnovi imali istu ideju o slobodnom i mišlju protkanom građanskom društvu koje svoje najznačajnije odraze ima baš u Šapcu.
Najverovatnije da je ova kulturno-istojrijska podloga i bila razlog zbog kojeg se naš grad jedini toliko dugo odupirao najezdi „ zlatnog doba“ u savremenoj verziji. Dok je ostatak Srbije živeo drugačije u Šapcu su se gradili trgovi, uređivali parkovi, izmeštale deponije, hranio se kulturni i naučni život, brinulo se o zdravlju, o tome da niko ne bude zaboravljen niti izopšten zbog socijalnog statusa…ovaj niz bi mogao još dosta da se nastavlja ali regresija je za nepune dve godine vrlo očigledna. Od „Prve varoši Srbije“ i „Malog Pariza“ stigli smo do grada koji je isti kao i svi drugi, uprljan, zapušten i oronuo.
Možda je lice Šapca sada drugačije, ali sam sigurna da mu je duh neuništiv. Vekovi negovanja kulture, nauke, posebnosti i civilizacijskih vrednosti ne mogu se tako lako uništiti. Ono što mi Šapčani znamo je da moramo ljubomorno da čuvamo i negujemo ono što su im preci ostavili čisto da nas potomci ne pitaju gde su nam pamet i čast bili.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
