Oda ljubavi

Možda do tančina i ne razaznajemo sve lavirinte ljubavi, mislim ovom prilikom na onu partnersku, žensko-mušku ili istopolnu.

Možda o njoj ne treba ni besediti nego je čekati, o njoj maštati, tražiti je, prigrliti, upijati, s njom živeti. Često se čini da njena suština ostaje nedokučiva, te je i stoga ona neuporediva. Ranjiva, tanana a u srcu nepobediva, jedinstvena. I nije čak ni presudno da li je ljubav na koncu ispala srećna, trajajuća.

Bogatstvo je neizmerno kad se dogodi – ili (nam) makar „svrati“! – jednostrano ili obostrano. Toplina u očima, u duši, žar, leptirići u stomaku, bezmerno stapanje i milina. Jedan čudesni svet, drugačiji od dosadne svakodnevice celoživotnog odmeravanja i svakovrsnog brojanja – antipod puke racionalnosti. I neka nirvana i vatra, ujedno.

Ljubav je znak oplemenjene ljudske prirode. Ona nas redovno čini boljim, jačim, poletnijim. A zna da bude i ubistvena, ubilačka. Božanski je dar, lek – katkad i otrov! – motivacija i sublimacija, radost i igra.

Ona je i sunce i mesec, odluka i slučaj, dolina naklonosti i ponornica, tajna i bistrina, dragulj i čarolija. Kao i ljubav, zaljubljenost je nežna muzika opijenosti. Bilo da se „priča“ završava na zaljubljenosti – ili da se ljubav iz nje začne i o(p)stane preobražena u istinsku zrelost, i kad zaljubljenost mine.

Obe su samodosuđena divna nesloboda, nemir čula i uzburkanost misli.

Pre ljubavi je praznina praćena nadom i verovanjem, pa nas onda ponese rastući zanos i zaslepljenost, a potom – ako su nam zvezde naklonjene – sklapa se punoća odnosa u dvoje. A i inače, „mi živimo u tri trenutka, a to su: trenutak iščekivanja, trenutak pažnje i trenutak sećanja“ (Umberto Eko, „Tajanstveni plamen kraljice Loane“).

+Žena ima iskonski šarm i privlačnost, naročito privilegiju rađanja novog života – i zato je ona, „posebno ona“, oličenje ljubavi i sveprožimajućeg obožavanja.

„I bilo je u njoj nečeg… ženskog, neuhvatljivog, dalekog, nečeg što je trebalo hvatati noktima“ (Konstati Ildefons Galčinjski, „Inge Barč“). Nasumice, setih se i dva umetnička ostvarenja: Bunjuelovog filma „Taj mračni predmet želja“ (po knjizi Pjera Luisa, „Žena i njena igračka“), i romana „Razum i osećajnost“ Džejn Ostin (po kojem su snimljene istoimene „pokretne slike“ Anga Lia). „Odlutah“ i do Milana Kundere – do njegovih „Smešnih ljubavi“, ali se ubrzo „preselih“ na roman „Besmrtnost“.

U njemu se opisuje ljubav koja u stvari i nije usmerena ka konkretnoj osobi. A oni prema kojima se tada hrli smenjuju se, pri čemu se stremi samopotvrdi, dokazivanju sopstvene moći zavođenja; a voli se isključivo sāma ljubav kao takva, još više sopstveno „ja“.

Ipak, jedino onaj ko najpre voli sebe, može ljubavlju obasipati druge. Uz doživljaj svekolikog blagostanja. „Platonska ljubav“ – kao odsustvo telesnosti i neposredne razmene energije – takođe je autentična, potencijalno duboka, premda do kraja neostvarena, možda i neuzvraćena, često i nesaznata od onoga za koga je gajena.

Dok ona fizička dodatno zrači: „… pomislih da bih rado uhvatila to lice među svoje ruke, stegla žestoko svojim prstima i na ta puna, malo dugačka usta, pritisla svoja“ (Fransoaz Sagan, „Izvestan osmeh“).

Šta su sastojci ljubavi, bar pojedini od njih? Čežnja, predanost, strast i intimnost, vernost, požrtvovanje, prijateljstvo, poštovanje, nesebičnost bez potrebe za uzvraćanjem, patnja, bol, tuga!? Ljubav je suptilna povlastica, religija bez boga, neretko (i) imaginacija.

Ona je neodvojiva od lepog, iznutra i spolja uzev. „… Lepo je simbol moralno dobrog… Lepota je ono što nam se dopada bez interesa“ (Kant). Iskazi „lepota je u oku posmatrača“ ili „lepo je ono što zadovoljava našu potrebu za lepim“ – držim da ne pogađaju u centar.

U eseju Živojina Pavlovića „O odvratnom“, ovaj renesansni domaći velikan međutim tvrdi da „lepota po sebi ne postoji, ona se javlja samo kao povod zadovoljstvu, a čovekovo „zadovoljstvo“ nije ništa drugo do izvitoperena vitalnost“. No, ako je život poglavito grdan i grub – što veli Pavlović – onda je misija ljubavi – kao i umetnosti koju je on tako majstorski negovao, osobito kad je za teme birao ljudsko i društveno crnilo – da bude ono uzdrhtalo lźpo, da bi se od „sirovog“ života (Pavlovićev atribut) makar naoko izdvojila, profilisano uzdigla. Život bez ljubavi – bez lepog, bez umetnosti – mali je, bedan, skoro ništavan, uzalud potrošen. „Estetika je iznad etike.

Ona pripada višoj duhovnoj sferi. Umeti prepoznati lepotu u nečemu, to je najviše do čega možemo dospeti“ (Oskar Vajld, „Propast laganja“). Tako je i s vrlinom ljubavi, zemaljskog tkanja koje u sebi svakad skriva i nešto nebesko. Jer, „prāva ljubav je uvek u pravu, i kada nije“ (Sveti Augustin).