Ako bi nakon četrdesetogodišnjih priprema i nako što je proces pridruživanja već dugo i formalizovan neko želeo da uključi Tursku iz Evropske unije čak i nakon što bi ona ispunila sve kriterijume iz Kopenhagena, takav čin predstavljao bi samo poniženje za zemlju i mogao bi se tumačiti jedino u kulturnom svetlu.
Tomas Majer: IDENTITET EVROPE (27)
Tomas Majer rođen je 1943. godine i predaje političke nauke na Univerzitetu u Dortmundu. Na osnovu istorijskih i savremenih analiza autor istražuje da li EU, koja je za sada politički savez bez zajedničkog identiteta, može prerasti u demokratsku zajednicu sa kojom bi se građani poistovećivali. U osnovi ovog istraživanja stoji pitanje o evropskom identitetu – da li je Evropskoj uniji uopšte potreban identitet da bi ostvarila ono što njeni građani od nje očekuju. Knjigu čije odlomke uz saglasnost izdavača objavljujemo izdali su IP Albatros plus i JP Službeni glasnik.
Takođe bi to značilo da se Turska isključuje iz jedne mreže u okviru koje je već dugo na brojne načine povezana sa Evropom. Turska je bila jedan od osnivača Saveta Evrope a član je i OSCE-a, što su i na realnom i na simboličkom planu dve suštinski važne političke institucije u Evropi. Ova zemlja redovno učestvuje i na evropskim prvenstvima i na takmičenju za pesmu Evrovizije. Važna je i pouzdana članica NATO-a, a on sebe svakako shvata kao zajednicu koja neguje političke vrednosti Zapada. Ako Turska ne bi bila primljena u Evropsku uniju i pored toga što ispuni sve uslove iz Kopenhagena, onda to ne bi bilo samo odbijanje, već bi, pošto je u ovom slučaju gost već odavno ušao u domaćinove prostorije, to predstavljalo nekakav vid „izbacivanja“. Hteli mi to ili ne, za onih dvanaest miliona muslimana koji žive unutar Unije to bi bio znak da se njihov kulturni identitet u očima Evropljana ipak baš i ne slaže sa onim što Evropska unija želi da bude. To bi bilo nepoštovanje i dezintegracija.
Beskonačna debata oko članstva Turske, u kojoj se prelazi sa jednog argumenta na drugi čim situacija postane ozbiljna, sve u svemu izaziva utisak da se na ovu zemlju, baš zato što ona predstavlja nešto sasvim tuđe, projektuje stalna nelagoda zbog toga što je ona među nama i zbog toga što se racio čak i pomirio sa tom činjenicom, u stvari stiče se utisak da Turska ispašta za svu ambivalenciju moderne kulture. Da to nije tako doneli bismo odluku sa kojom bismo mogli da se pomirimo, pa ma kakva ona bila. Ali u slučaju Turske želimo i jedno i drugo: i mirnu savest da problem nije u tome što nismo spremni da prihvatimo islam, a i izvesnost da je on dovoljno daleko. Ovaj granični slučaj pokazuje da Evropa i te kako još ima problem sa identitetom.
S druge strane, fundamentalizam i evropski islam dva su različita načina kako se u političkom smislu može razumeti islam. Oni su jedan drugom suprotstavljeni kao i fundamentalističko i liberalno tumačenje verskog nasleđa u okviru bilo koje druge kulture u svetu, što jednako važi i za hrišćanstvo. Dok u fundamentalizmu predstava o spasenju treba da opravda političku prevlast religije, u liberalnoj tradiciji polazi se od iskustva da verska ubeđenja neke grupe mnogi sugrađani ne dele, pa tako ona ni ne mogu biti osnova javnog života.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
