Odbrana: Za ubistvo Ćuruvije se posthumno sudi Miloševiću

„Moji klijenti nisu krivi za ubistvo Slavka Ćuruvije. Molim sud da ih oslobodi krivice, mada će im to biti mala satisfakcija, jer ni sud ne može da ih oslobodi ljage koju trpe već dve decenije“, kazala je Nikodinović.

Ona je istakla da su pojedini mediji, organizacije i političari uzirpirali istinu o ubistvu Slavka Ćuruvije i da policija i tužilaštvo nisu smeli da odstupe od tog scenarija. Ovaj scenario, kako je istakla, napisala je bivša direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić koja je 2000. godine podnela krivičnu prijavu zbog ubistva Ćuruvije.

„I posle ponovljenog postupka podjednako smo daleko od odgovora na pitanje ko je ubio Ćuruviju. Jedino smo utvrdili ko nije. Ovde se ne sudi okrivljenima. Ovde se sudi jednom vremenu, a prvooptužena je Služba državne bezbednosti tog vremena. Ovde se zapravo posthumno postupak vodi protiv Slobodana Miloševića“, rekla je Nikodinović.

Naglašavajući najslabiju tačku optužnice, svedočenje istoričarke Branke Prpe, jedinog svedoka ubistva, Dobričanin Nikodinović je istakla da tužilac želi da joj “ zatvori usta, da je utera u laž i ubedi da ne veruje svojim očima“. Podsetimo, opis ubice koji je dala Prpa upadljivo odstupa od fizičkih karakteristika Miroslava Kuraka, koji je okrivljen kao neposredni izvršilac.

Dobričanin Nikodinović je istakla da niko od svedoka nije video belog golfa, što je prema optužnici, automobil kojim su se Romić i Kurak, dovezli na lice mesta.

Osvrćući se na činjenicu da je Radonjić na dan ubistva rukovodio akcijom praćenja Ćuruvije njegova braniteljka je istakla da je on naložio prekid mere dok se vlasnik „Dnevnog telegrafa“ nalazio u restoranu „Kolarac“. On, kako navodi, nije mogao da zna u kom pravcu će krenuti Ćuruvija.

Nikodinović je poseban deo izlaganja posvetila ključnom dokazu tužilaštva, izveštajima o komunikaciji koji okrivljene smešta na lice mesta, i pokazuje da je između njih postojala komunikacija. Ovaj dokaz, naglasila je Dobričanin Nikodinović, pribavljen je na nezakonit način, imajući u vidu da su po zakonu, podaci sa baznih stanica morali da budu uništeni.

Završne reči u ponovljenom postupku već je izneo zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić koji je od suda tražio da sve okrivljene osudi na zatvorske kazne u trajanju od 40 godina. Mandić je naveo da je Ćuruvija ubijen zbog toga što ga je tadašnji vrh vlasti doživljavao kao ličnu pretnju, ističući da nisu postojali bezbednosni rizici koji bi opravdali danonoćno praćenje vlasnika Dnevnog telegrafa. Cilj angažovanja Državne bezbednosti, naveo je Mandić, bio je da se Slavko Ćuruvija liši života.

Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999. godine, ispred ulaza u svoju zgradu u centru Beograda. Suđenje za ovaj zločin počelo je 2015. godine i trajalo je četiri godine. U aprilu 2019. godine okrivljeni su oglašeni krivim. Radomir Marković, bivši načelnik DB-a i Milan Radonjić, bivši načelnik Beogradskog centra DB-a osuđeni su na 30 godina zatvora. Ratko Romić i Miroslav Kurak kao organizatori osuđeni su na 20 godina. Septembra naredne godine Apelacioni sud u Beogradu je ukinuo presudu, ističući da je prvostepeno veće prekoračilo optužnicu. Naime, prvostepeno veće je pored četvorice okrivljenih, kao neposrednog izvršioca osudilo i peto N.N. lice koje se nigde nije spominjalo u optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal.

Okrivljeni Radomir Marković već služi kaznu zatvora od 40 godina, dok je prema  Radonjiću i Romiću određena mera kućnog pritvora. Miroslav Kurak se od samog početka sudskog postupka nalazi u bekstvu i njemu se sudi u odsustvu.