Odbrana pozvala haški sud da Mladića oslobodi krivice za genocid u Srebrenici

Haški tribunal je Mladića (77) u prvom stepenu osudio na doživotni zatvor zbog genocida u Srebrenici; progona Muslimana i Hrvata širom BiH; terorisanja stanovništva Sarajeva granatiranjem i snajperisanjem i uzimanje pripadnika Unprofora za taoce, 1992-95.

Tokom današnje rasprave o žalbi odbrane na tu presudu, koja se nastavlja sutra, branilac Dragan Ivetić ponovio je da tokom sudjenja nije dokazana Mladićeva krivica.

Prema prvostepenoj presudi, Vojska Republike Srpske, pod Mladićevom komandom, ubila je oko 7.000 muslimanskih muškaraca, a desetine hiljada žena, dece i staraca prisilno premestila iz Srebrenica u danima nakon zauzimanja enklave, 11. jula 1995.

Odbrana nije negirala da je „određen broj“ srebreničkih Muslimana bio ubijen, ali je naglasila da su ta ubistva bila posledica „osvete“ i da ih Mladić nije naredio, niti je imao takvu nameru.

Mladić nije bio prisutan kada su ubistva počinjena, naglasio je Ivetić.

U žalbi odbrana je tvrdila i da su počinioci tih zločina bili „osvetnici“ među lokalnim srpskim stanovništvom, pripadnici policije RS i bezbednosni oficiri VRS koji su se „odmetnuli“.

Odbrana nije precizirala koliko je zarobljenika nezakonito ubijeno posle pada Srebrenice, ali je tvrdila da je “preuveličan” broj od 7.000 žrtava koji navodi Tužilaštvo.

Mnogi od ekshumiranih iz masovnih grobnica bili ubijeni su u borbama, čak i mnogo pre srebreničke krize, a „5.000 do 6.000“ stradalo je u okršajima pri proboju kolone ABiH i civila iz obruča VRS oko Srebrenice, tvrdila je Mladićeva odbrana. U toj koloni, bilo je „samoubistava, međusobnih borbi“ i stradanja od nagaznih mina.

Odbrana je tvrdila i da dokazala da je 70 odsto osoba čija su tela ekshumirana iz masovnih grobnica, bilo u sastavu ABiH.

Po braniocu Ivetiću, nepostojanje pisanih dokaza da je Mladić naredio masovna ubistva dokazuje da on nije imao „genocidnu nameru“ da srebreničke Muslimane uništi kao etničku grupu.

Prema presudi, odluka o streljanju Muslimana bila je doneta u noći izmedju 11. i 12. jula 1995.

Pri tvrdnji da za to nema dokaza, odbrana se pozvala na izjavu Jonasa Nilsena (Nielsen), saradnika predsedavajućeg sudije Alfonsa Orija (Alphons Orie) na sudjenju Mladiću.

Branilac je pustio snimak na kojem Nilsen, tokom predavanja u Hagu, potvrđuje da nije bilo dokaza da je sastanak održan i da je na njemu doneta odluka o streljanju.

Kao dokaz da Mladić nije imao zločinačku nameru, odbrana je pustila i snimak njegovog susreta sa srebreničkim Muslimanima u Potočarima, 12. jula 1995, tokom kojeg im je rekao da će biti evakuisani na teritoriju pod kontrolom Armije BiH, da „nemaju čega da se plaše“ i da će „ići u razmenu“.

Po odbrani, usledila je „humanitarna evakuacija“ čiju su neophodnost potvrdili i oficiri holandskog bataljona Unprofora.

Na sastancima u bratunačkom hotelu, 11. i 12. jula, na kojima je evakuacija dogovorena, u prisustvu oficira Unprofora, „nije rečeno ništa kriminalno“, tvrdio je branilac Ivetić.

Na jednom od snimaka sa tog sastanka, Mladić je rekao Muslimanima iz Srebrenice da mogu „opstati ili nestati“.

Po odbrani, prvostepeno veće je pogrešilo kada se oslonilo na iskaz svedoka Momira Nikolića da mu je Mladić pokretom ruke stavio do znanja da će svi Muslimani biti pobijeni.

Svedoci odbrane pobili su da je bilo takvog susreta Mladića i Nikolića, koji je, po braniocima, sve izmislio da bi bio prevremeno oslobodjen.

Nikolić je 2003. bio prvi oficir VRS koji je pred Haškim tribunalom priznao krivicu za zločine u Srebrenici. Zatim je osudjen na 20 godina zatvora i svedočio je na više sudjenja protiv drugih optuženih. Pušten je na slobodu pošto je izdržao dve trećine kazne.

Mladićeva odbrana tvrdila je da je Srebrenica, budući da nije bila demilitarizovana i da su iz nje snage Nasera Orića napadale VRS i srpska sela, bila legitimna vojna meta.