Iako sve više ljudi širom planete lično svedoči posledicama klimatskih promena, mnogi poriču da te promene uopšte postoje.
Kao što je često slučaj, ima i onih koji činjenice o tim promenama predstavljaju kao teoriju zavere.
Bez obzira na polemike, klimatske promene su realnost i sve češće predmet razgovora i dogovora na međunarodnom, nacionalnom i lokalnom nivou.
Efekat staklene bašte je prva uočila američka naučnica Junis Njuton Fut sredinom 19. veka, iako se najveće zasluge pripisuju naučniku Džonu Tindalu.
Potreba za zajedničkim delovanjem radi očuvanja klime i životne sredine, pa i našeg opstanka, prepoznata je mnogo kasnije, tek 1990-ih godina.
Nakon što je 1992. dogovorena Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, usvojen je i Kjoto protokol sa ciljem da pomogne u sprovođenju Konvencije.
Protokol je obavezao sve industrijalizovane zemlje sveta da stabilizuju emisije gasova sa efektom staklene bašte.
Nažalost, države koje su najveći zagađivači nisu ratifikovale sporazum ili su vremenom istupile iz njega, a bez njih je doprinos ostalih članica suviše mali da bi se postigao značajan uticaj na usporavanje klimatskih promena.
Zato je na Konferenciji UN o klimatskim promenama COP21 održanoj 2015. donet Pariski sporazum koji su potpisale sve države sveta, među njima i Srbija.
On je postao glavni okvir za međunarodu saradnju u borbi protiv klimatskih promena i ograničenje rasta globalne temperature na 1,5°C.
Aktuelni podaci govore da smo u pogledu ugroženosti opstanka na planeti ušli u crvenu zonu.
Zato je nedavno u Glazgovu održana Konferencija UN o klimatskim promenama COP26 na kojoj su preispitivani rezultati postignuti od potpisivanja Pariskog sporazuma o klimatskim promenama do danas i postavljani novi dugoročni ciljeva za borbu protiv klimatskih promena, pre svega za stabilizaciju koncentracije gasova sa efektom staklene bašte.
Međutim, razgovori o klimatskim promenama odnose se pre svega na posledice, a nedovoljno na uzroke. Naime, iako je neophodno pronaći rešenja da se snađemo i prilagodimo, jednako je važno, ako ne i važnije, postići dogovor oko toga šta nas je dovelo u ovu situaciju.
Do svega ovoga je došlo zbog neuravnoteženog razvoja i proizvodnje, te nesposobnosti čovečanstva da uspostavi pravednu raspodelu moći i resursa: ljudi i dalje eksploatišu životinje i prirodne resurse, muškarci i dalje dominiraju nad ženama u mnogim sferama, stariji odlučuju o budućnosti mladih, većinski narod u državi stigmatizuje manjinski, bogati sve više profitiraju od uništavanja ekosistema dok siromašni nemaju osnovne uslove za život kao što su zdrava voda, vazduh i zemljište.
Fokus treba pomeriti na životne priče najugroženijih i na njihove zajednice. Odgovor na klimatske promene možemo tražiti samo zajedno i pravedno.
To podrazumeva istinu, informisanje, znanje, kolektivno planiranje, sve ono što naša država i inače zaobilazi u svojim redovnim aktivnostima.
Pariski sporazum poziva na rodno odgovorne i potpuno inkluzivne procese adaptacije na efekte kimatskih promena pri čemu se uzimaju u obzir potrebe ranjivih grupa, zajednica i ekosistema.
Ovo je stvar nad kojom i u Srbiji moramo ozbiljno da se zamislimo. Zar nam nije dovoljno što kao posledicu klimatskih promena imamo poplave, šumske požare, ekstremne suše, iseljavanje ljudi i ljudske gubitke?
Zbog toga, oni koji su sedeli i diskutovali u Glazgovu morali bi, odmah po povratku kući, da poslušaju šta im govore aktivisti, građani, ljudi koji ih okružuju. Ovo je posao koji se tiče svih nas i koji moramo zajedno obaviti.
Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Misije OEBS u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
