„Odgovornost i etika kao osnov za profesionalno izveštavanje“: Koliko su mediji svesni svoje uloge?

Zbog toga su, i u našoj zemlji ranjive, marginalizovane grupe vrlo često žrtve ovakvog izveštavanja. Kriterijumi koji određuju pripadanje nekoj od ovih grupa su različiti, ali najčešći i najprepoznatljiviji su stepen izloženosti diskriminaciji i uključenost ili isključenost iz društva, kaže Svetlana Stefanović, izvršna direktorka Fondacije BFPE.

– Živimo u vremenu dostupnosti informacija, čini nam se da je na dohvat ruke u realnom vremenu sve što nas interesuje, da tačno znamo šta nas interesuje, te da sve možemo pronaći na najlakši način tako što ćemo pitati Gugl ili Bing. Da li je to zaista tako? Ne baš. Sa novim načinima informisanja i sa novim medijima zaoštrena je trka za rejtingom, a to znači da se daje prioritet brzini objave vesti, ekskluzivnosti po svaku cenu, senzacionalizmu radi osiguravanja najviše klikova. Sve to utiče na sve veću mogućnost manipulacije, ali i rastući gubitak poverenja u medije. Istovremeno, danas je nemoguće zamisliti život bez korišćenja medija. Primarna uloga medija bi morala biti da informišu građane i građanke, tačno, pravovremeno i nepristrasno, poštujući sve principe ljudskih prava, kao i etičke i moralne kodekse. Pored toga što informišu, mediji i oblikuju mišljenje, utiču na uverenja i svest. Zato je njihova odgovornost velika, objašnjava Stefanović.

Kada je u pitanju dostupnost medija različitim marginalizovanim grupama, ona ističe da sa sigurnošću nemaju svi jednak pristup informacijama, posebno oni koji živite u ruralnom području, u romskoj mahali, oni koji su siromašni ili čak pripadaju sve osiromašenijoj srednjoj klasi i ne mogu sebi da priuštite pretplate na kablovsku TV ili kvalitetan Internet.

– Iako istraživanja pokazuju da je u Srbiji nivo medijske pismenosti visok, ukoliko pratimo indeks koji u 2022. godini iznosio 3.97 od 6, ipak je upitno koliko su zaista različiti mediji otvoreni, počev od štampanih, do pristupa svim televizijskim kanalima, internetu ili kvalitetnoj mobilnoj mreži. S druge strane, nedovoljno se u medijima govori o marginalizovanim grupama i konkretnim problemima i izazovima sa kojima se različite grupe suočavaju, kao i na koji način se mi kao društvo borimo protiv diskriminacije, napominje Stefanović.

Najviše prostora u medijima, smatra sagovornica, pripadnici marginalizovanih grupa dobijaju kada dođe do tragedije, kada su oni žrtve ili počinioci krivičnih dela, kada se desi femicid.

– I tada se uglavnom izveštava na neprimeren način, dodatnim produbljivanjem stereotipa i marginalizacije, na način koji podstiče još veću diskriminaciju i isključenost iz društva. Sve je manje prostora u medijima za primere dobre prakse, za uspešne načine rešavanja problema, za dobre priče onih koji nemaju jednake mogućnosti. Tako se, na primer, teško nalazi prostor za izveštavanje o biznis klubu Roma i Romkinja koji okuplja blizu 1.500 članova i članica, ili o sjajnim stvaraocima koji pripadaju toj zajednici, ističe Stefanović.

Kako napominje, prosečan korisnik medija ne zna gotovo ništa o položaju bilo koje marginalizovane grupe, osim ako nije deo iste.

– Čitaoci ili gledaoci nemaju saznanja o uzorcima ranjivosti, preprekama sa kojima se osetljive grupe suočavaju, koliko si im dostupne informacije, kako uspevaju da uprkos svim preprekama sačuvaju dostojanstvo. Ukoliko mediji nisu zainteresovani i motivisani da sagledaju širu sliku položaja marginalizovanih grupa, da se ozbiljan i odgovoran način bave njihovim problemima, počev od uzroka do traženja i ponude mogućih rešenja, već se zadržavaju na površini i na onom što se desi kao incident, onda mediji ne ostvaruju svoju ulogu na pravi način niti ovim ranjivim kategorijama daju prostor koji im je potreban kako bi se desila neka promena njihovog položaja, jasna je sagovornica.

Teme koje je teško naći u medijima su, recimo izazovi sa kojima se suočavaju višestruko marginalizovane grupe, poput starijih žena koje žive na selu.

– Veoma retko se obraća pažnja na sistemska, konkretna rešena za poboljšanje njihovog položaja, kao što je zapošljavanje osoba sa invaliditetom, na koji način se sprovode mere koje su zakonom propisane, ko su oni koji mogu da pomognu kroz pravovremeno sprovođenje zakona. Uglavnom o ovim važnim temama sadržaj kreiraju organizacije civilnog društva koje rade sa pojedinim osetljivim grupama, i to kroz svoje naloge na društvenim mrežama, kao i kampanjama podizanja svesti o važnim izazovima, napominje Stefanović.

Pisati na određene teme i o određenim grupama povlači mnogo više odgovornosti nego što se to može učiniti na prvi pogled, ukazuje direktorka Fondacije.

Zato medijski radnici treba da se podsećaju na odgovornost da se na određene teme i o osetljivim grupama piše iz različitih uglova, imajuću u vidu sve bitne činjenice, jer šteta koja se može naneti neodgovornim, laičkim i površnim pristupom može da bude neprocenjiva, za njih ali o celo društvo.

– Tokom pisanja određenog teksta ili pripreme priloga o ovim grupama fokus mora biti na načinu na koji se to radi, na korišćenje reči koje jasno i precizno ukazuju na problem i na prepoznato kršenje prava. Neprihvatljivo je u društvu koje drži do sebe upotrebljavati pežorativne izraze i rečnik ulice. Pored informativne, mediji imaju i obrazovnu ulogu pa je značajna upotreba termina i jezika koji ispunjava, uz sve ostale, i tu veoma važnu ulogu. Ne bi trebalo uz šale ili sarkazma produbiti već postojeće predrasude ili stereotipe. Bombastični nazivi sa p(r)ozivanjem neke od osetljivih kategorija našeg stanovništva neće pomoći pravovremenom razumevanju i rešavanju problema sa kojima se ove grupe susreću. Kada govorimo o kršenju bilo kojeg ljudskog prava, u prilozima i tekstovima nema mesta za iznošenje bilo kakvog razumevanja ili opravdanja za onog koji je počinio silovanje, ubistvo, femicid, diskriminaciju i slično. Posebno je važno voditi računa kako bi se prevashodno zaštitila žrtva nasilja, ali i integritet svih ljudi koji se razlikuju od većine, a u cilju promocije osnovne civilizacijske norme: ravnopravnosti i prava na različitost. Jer, Ustav i zakoni garantuju pravo na život, na obrazovanje, na jednaka prava i mogućnosti. Takođe, tamo gde ne postoji dobra i relevantna zakonska regulativa, kao u slučajevima femicida, nasilja protiv pripadnika LGBTIQ i drugih ranjivih grupa neophodno je da se na to ukaže i da se institucije pozovu na reakciju. Za pravovremeno i dobro izveštavanje o marginalizovanim grupama potrebno je izdvojiti dovoljno vremena za sagledavanje svih elemenata, neophodan je kontinuitet, saslušati sve zainteresovane, kako pripadnike marginalizovane grupe tako i ostale relevantne aktere, upućuje sagovornica Svetlana Stefanović.

Imajuću u vidu broj različitih kurseva, treninga, edukacija koji su organizovani za predstavnike i predstavnice medija u Srbiji trebalo bi da se trend u izveštavanju o marginalizovanim grupama promenio i poboljšao, ali nažalost svakodnevno svedočimo upravo suprotnom trendu, ukazuje Stefanović.

– Napisani su brojni priručnici, izrađeni su kodeksi, definisani su etički principi, ali je i dalje senzacionalizam, kao i stereotipno i diskriminatorno izveštavanje medija u porastu. Neretko se susrećemo sa nedovoljnim brojem medijskih radnika koji žele da prolaze kroz specijalizovane kurseve i obuke na ove teme, uglavnom zbog malog broja ljudi u redakcijama, objašnjava Stefanović.

Mali je broj medija koji na pravi način izveštava o marginalizovanim grupama, već se piše uglavnom kao reakcija na nešto što se desilo. Nedovoljno se prilikom izveštavanja stavlja težište na odgovornost samih izvestilaca, upozorava sagovornica.

– Tome svedoče izveštavanja u slučajevima femicida. I dalje, uprkos stalnim upozorenjima i pozivanjem na etičke principe prilikom medijskog izveštavanja, mediji otkrivaju detalje ubistva, otkriva se identitet žrtve i ugrožava pravilo o zaštiti privatnosti uključenih osoba. Zanemaruje se dostojanstvo žrtve, relativizuje se težina zločina. Umesto toga neophodno je da se šalje poruka da je nasilje kažnjivo i nedopustivo, mediji bi morali da govore o načinima da se prepozna i spreči ubistvo žena, o koracima koje institucije preduzimaju kako bi se femicid zaustavio, zašto još uvek nemamo jedinstveni registar nasilnika i slično. Nedavno se isto ponovilo i prilikom izveštavanja o nestanku male devojčice, zbog rejtinga i klikova grubo je prekršeno pravo na privatnost tokom izveštavanja, takođe, mediji su zauzimali stav i osuđivali, ali i davali prostor onima koji osuđuju, bez konkretnih uvida u tačne i proverene činjenice, što dovodi i do ometanja i ugrožavanja istrage. Takav način izveštavanja već ranjivu kategoriju, čini još ranjivijom, navodi primer Stefanović.

-Mediji imaju izuzetno značajnu ulogu u stvaranju društva koje je osetljivo za probleme marginalizovanih, ranjivih grupa i ključno je da, ukoliko se prekrši bilo koji etički kodeks, reakcija ne sme da izostane, jer u suprotnom urušavamo moralne i etičke principe na kojima počiva svako društvo, zaključuje Svetlana Stefanović.

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.

Borba sa stereotipima i predrasudama
– Kada govorimo o borbi sa negativnim pojavama, diskriminacijom, smanjivanjem stereotipa i predrasuda, uloga medija je nezamenljiva. Preduslov za dobro izveštavanje i pisanje o višestruko marginalizovanim grupama je dobro poznavanje teme o kojoj se piše, sagledavanja svih uzroka problema sa kojima se određena marginalizovana grupa suočava, posledica koje su rezultat nedovoljnog bavljenja temom, utvrđivanje odgovornih za problem i kako možemo da promenimo trenutnu situaciju, na koji način da se utiče na donosioce odluka. U suprotnom borbom za klikove ugrožavamo one o kojima se piše, tako što se njihova priča zloupotrebljava i nanosi im dodatnu štetu, još većom isključenošću i marginalizacijom, navodi Stefanović i dodaje da novinari i urednici moraju da budu senzibilisani za izveštavanje na ove teme, jer se neretko dešava da baš oni koji pišu polaze od pretpostavki razvijenih iz stereotipa i predrasuda koji su usvojeni na različite načine, a pre svega kroz obrazovanje.

I fotografije bitne
– Čak i kada su tekstovi afirmativni i prikazuju primere dobre prakse, primera radi govore o tome kako u pojedinim zajednicama inkluzija otvara prostor da se o romskim pitanjima i problemima razgovora sa Romima i Romkinjama, zajednički obeležava Međunarodni dan Roma u školama, neretko se dešava da fotografija koja prati takav tekst bude najstereotipnija slika iz mahale, koja umesto jasne poruke, može itekako pojačati već postojeće stereotipe i predrasude koje postoje u vezi romske zajednice, skreće pažnju izvršna direktorka Fondacije BFPE.