Odjek tišine

Doselili smo se u južni Banat, gde sam u Banatskom Karlovcu završio osnovnu školu a posle u Vršcu pohađao Učiteljsku školu. Dobar đak, skojevac, udarnik. Golgota počinje u septembru 1949. godine. Iz parka, sa klupe, odveden sam na saslušanje i zadržan. Bio sam najmlađi zatočenik, sa sedamnaest godina. Kao i većina tada zatvaranih, nisam znao svoju krivicu niti ko me je potkazao. Postao sam „banda“, nespreman za sve što je usledilo.

Moja mladost je prekinuta, planovi koje sam imao da upišem Pomorsku akademiju, sve je prekinuto. Ispostaviće se da je o meni pričala moja devojka i to onima koji su to umeli da zloupotrebe. Više nisam bio sedamnaestogodišnjak, mladost je nestala.

* * *

Moja su braća bila na Golom otoku, dvojica. Jedan od braće, stariji od mene, sa majkom me je posetio kada sam bio poluslobodnjak. Bilo je to dovoljno da ga uhapse i još četiri godine tamo drže. Svi smo izašli sa Golog otoka, ali smo trpeli posledice svega toga. Četvrti brat je isto kažnjen, ali kraće, zbog kvara traktora.

Po puštanju iz pritvora završio sam školu, potom Filološki fakultet u Beogradu ali je onda došlo najteže, nije bilo posla za bivše golootočane. Tražila se saradnja, lako gubio posao. Supruga Anđelija je prosvetni radnik, kao i ja, u Zrenjaninu smo našli posao, mada sam ja stalno praćen. U Zrenjaninu je naš dom, imamo četvoro unučadi, tri devojke i jednog momka. Dvoje najstarijih nemaju posao, Marija je studentkinja a najmlađa unuka je gimnazijalka.

* * *

Pišem dugo a objavljujem tek kada je to postalo moguće. Tako sam sebe, na naki način, rasteretio. „Ukleta ljubav“ je moja trinaesta knjiga ili deseti roman koji sam napisao u ovom kratkom periodu od 1995. godine, kada sam otišao u penziju. Pošto mi je Goli otok bio preokupacija, nisam do tada mogao ni slova da napišem, jer uslovna sloboda bivšeg golootočanina, unutrašnjeg neprijatelja, bila je takva da bi bilo kakvo oglašavanje odmah odvelo ponovo u zatvor. Želeo sam da sačuvam porodicu i to je moj osnovni razlog što sam kasno počeo da pišem. Čak i moji stručni radovi u prosveti nisu mogli da budu štampani u Beogradu i Novom Sadu, nego su štampani u Sarajevu, Titogradu, Osijeku jer je bila na snazi zabrana. Period kada je u Zrenjaninu predsednik opštine bio Voja Arsenov pamtim kao vreme manjeg spoljašnjeg pritiska, posle će se atmosfera zaoštriti za vreme ustavne krize. Uvek je bilo provokatora, onih koji su pisali dojave, neki su čak tvrdili da su imali zaduženje za „likvidaciju“. Počeo sam da pišem kada su ti dugo čuvani tabui o zločinima komunista počeli da se javno osvetljavaju. Prva knjiga, koja me je donekle rasteretila, bio je autobiografski roman „Krivica nevinosti“ u kome je prikazana tehnologija i metodologija „prevaspitavanja“, odnosno mučenja, i život na Golom otoku posle Golog otoka, kao čoveka koji je nepodoban za život i rad.

Pisao sam u svojim delima o tehnici i tehnologiji mučenja i takozvanog prevaspitavanja, životu u miru tih golootočkih mučenika, i upotrebi ljubavi i žena protiv njih samih. Tematika mojih knjiga svodi se na tri celine, odnosno područja. Prvo područje je sloboda čoveka a to su sve knjige i priče o Golom otoku i oko njega. Drugo, to je izbeglištvo, egzodus i genocid. Tu temu izbeglištva nosim u sebi iz detinjstva kao jedno životno iskustvo. Posle sve što se u mom životu dešavalo to je kod mene moralo da izazove reakciju na različite oblike egzodusa. I treće područje za koje se interesujem i o kome pišem je ljubav.

* * *

Najnoviji roman „Ukleta ljubav“ jeste o Golom otoku ali ne direktno. Ovo je roman o upotrebi ljubavi, odnosno zloupotrebi ljubavi u borbi protiv inforbirovaca. O čemu je reč – hapšeni su ljudi i otuda njihove žene i devojke postaju žrtve, ucenjene da se razvedu jer će izgubiti posao ili da se javno izjasne protiv svoga voljenog a obično su ucenjivane time što im je obećavano da će pomoći svom voljenom da će izaći sa robije ako prihvate saradnju sa Udbom. Tako da su mnoge žene, prihvativši tu saradnju, postale robinje Udbe, kasnije bi bile ucenjivane time da će biti obnarodovano da su prijavljivale druge. Jedan takav slučaj je i sudbina glavne junakinje ove knjige, Marijane, njene nepokolebljive ljubavi koja je bila zarobljena da je na kraju tragično završila. Tematika je zapravo treća dimenzija golootočke priče, moje priče u celini.

* * *

Goli otok je fenomen koji naša istorija još nije razjasnila niti na pravi način vrednovala. To je bila svojevrsna dušegupka, gde su ubijane duše ljudi a muk koji je nastao posle Golog otoka, od tih ljudi i od svih drugih, u stvari je bio izazvan strahom. Svaka reč o tome mogla je kobno da se završi. Ta činjenica što istorija još nije rekla svoju pravu reč o tome ništa ne menja, rekla je zato književnost. Književnost je i otvorila Goli otok. Napisane su stotine knjiga o Golom otoku, razume se, svaki autor je o tome pisao sa svog stanovišta jer nisu svi ljudi Goli otok isto doživeli. Svako ima svoje iskustvo, svoju krivicu ili nedostatak krivice, svoj pogled, pa se različito pristupalo pisanju. Zato nije ni čudo što se Goli otok različito tumači i kod autora i u javnosti. Dok je kod nekih Goli otok nužnost da se odbrani zemlja od staljinističkog porobljavanja, drugi tumače da je Goli otok prirodna posledica autoritarnog sistema, treći misle da je to greška partije i mrlja na inače čistu ideologiju Komunističke partije Jugoslavije. Ima i četvrto gledište koje kaže da je to bio svestan pristup politike da se dokrajči srpska intelektualna elita.

Muk koji je nastao posle Golog otoka traje godinama, skoro pola veka, i od strane takozvanih inforbirovaca i od strane inteligencije. On pokazuje i dokazuje da je prepušteno bilo politici da radi šta hoće. Ćutali su golootočani, ćutali su intelektualci, pa čak i istoričari. Ta tišina je dugo odjekivala. Onda je prekinuta glasom žrtava.

* * *

Pritisak u društvu je prestao osamdesetih godina, posle Titove smrti. Još kratko vreme trajale su zabrane a posle je sve počelo da popušta. Devedesetih godina nije bilo više prepreka da se o ideološkim stradanjima progovori i piše.

Spiskovi golootočana su objavljeni, prva je to učinila Hrvatska a potom su i naši objavili. Većina mučenika su bili Srbi, bilo je Hrvata, poneki Slovenac, mali broj muslimana. Vlast nije birala po naciji već po tome ko joj se činio opasnim po njen opstanak, a tu je prednjačila intelektualna elita.

Po meni, Goli otok je još živ. Ja imam knjigu o tome, kao odgovor Kapičićevoj knjizi, gde sam pokazao da Goli otok još živi. Jedan od primera je Marija Zelić, upravnica ženskog logora, koja je bila najveći zlikovac i uništila porod i budućnost stotine mladih žena, ona je uživala sve povlastice u starosti a sahranjena je u Aleji velikana u Beogradu. Kapičić je kao jedan od realizatora bio golootočki tata koji je sprovodio i utvrdio taj logorski režim, živeo je u slavi sve dok se nije opredelio za secesiju Crne Gore. Bio bi i on u Aleji velikana da je bio malo diskretniji u starosti. Posledice Golog otoka danas su i ova naša razjedinjenost, posledica je nepoverenje među ljudima, cinkarenje koje još uvek traje. Mi još uvek ne možemo da se saberemo kao društvo, jer je tada izvršena negativna selekcija u kadru koja i danas vlada. Unuci i deca zlikovaca sada mirno uživaju u onome što su oni stekli terorom. Zato je ova tema aktuelna i poučna.

Dosijei su uništavani i izmenjivani. Ja sam imao prilike da ostvarim uvid u svoj dosije. Pročitao sam ga, nisam sve, jer je u potpunosti falsifikovan. To nisam više bio ja, nego neko drugi. Jedan od dokumenata iz tog vremena treba da bude presuda da se kažnjavam po političkoj liniji i šaljem na društveno koristan rad u trajanju od 20 godina, što je bila greška jer je kazna bila 20 meseci. Potvrdu, odnosno rešenje sam potpisao u Pančevačkom zatvoru na listu papira, zapravo žutoj cedulji na šapilografu izvučenoj. Međutim, u dosijeu u koji sam imao uvid stoji presuda na čistom belom papiru i to na dve strane, sa detaljnim obrazloženjem. Sve je prekucano. Pošto nisam kao maloletan smeo biti uhapšen kao politički krivac, navedeno je da sam uhapšen kao maloletni prestupnik negde u Beogradu, u nekom kvartu, koji nikad nisam poznavao. Navodi se da sam zbog nekih grešaka proglašen političkim krivcem i poslat na popravak. Strašna laž. Uhapšen sam u Vršcu. Prava istina je da sam tog leta bio najmlađi komandant Učiteljske omladinske radne brigade na Novom Beogradu, koja je postigla tri udarništva za mesec dana. Bio sam član gradskog omladinskog komiteta i dobar đak. Zavist me je oterala na Goli otok.

* * *

Mene su u dosijeu interesovale dojave. To nisam našao. Svaka dojava, a dosije nije mali, jeste prepričana u nekoliko redova na čistom belom papiru, a potpis dole, ime tog koji je dojavljivao, tušem prekriven. Kada sam sve to video, shvatio sam da od dosijea nema nikakve koristi. To je bio podsticaj da odmah počnem novu knjigu da pišem, roman „Dosije“ koji je objavila Prosveta i koji je bio u užem izboru za Ninovu nagradu.

* * *

Pre nekoliko godina bio sam na Golom otoku sa novinarima, predložili su me iz Udruženja golootočana valjda kao najmlađeg. Bili smo smešteni na Rabu a odatle čamcem otišli na Goli otok. Imao sam pomešana osećanja, nelagodnost pre svega i na kraju iznenađenje jer više ništa isto nisam zatekao. Ostrvo je odvojeno od svih drugih ostrva, u Sinjskom kanalu. Kada smo mi bili tamo kao zatvorenici, nije bilo nijedne biljke. Robijaši su ponešto zasađivali a posle 1956. godine, kada je raspušten politički logor, pošumljavanje su nastavili kriminalci zatvoreni na ovom mestu. Od onog što su izgradili prvobitni zarobljenici nije ostalo ništa, ni kamen na kamenu. Hotel za islednike, teniski tereni, zgrada za upravu, toga nema ničeg više. Ja sam Goli otok jedva prepoznao. Lutali smo i tražili i Petrovu rupu ali nisam mogao da nađem. Takvih je rupa sada nekoliko. To što je tamo ostalo je sada ruina, čak i onih zgrada kasnije izgrađenih, gde su zatvarani prestupnici i kriminalci.

* * *

Pisali su mnogi o Golom otoku, prvi Antonije Isaković. Najveći doprinos je Dragoslava Mihailovića. Stotine knjiga je objavljeno. Sve su to svedočenja preživelih. Na kraju je pisao i Dobrica Ćosić. Logor je posetio u vreme kada je bilo najgore u njemu, igrao je tenis tamo, razgovarao sa zatočenicima. Ćutao je pola veka o tome a onda u knjizi „Vreme vlasti“ napisao pamflet protiv golootočana, tvrdeći da su se zatvorenici međusobno obračunavali. Pisao sam mu zbog toga ali nikada nisam dobio odgovor. Ne može o tome svedočiti niko ko to nije doživeo. Ne može reći pravu istinu, on samo nagađa.

Goli otok je iznimka u logorima, to nije bio ni Gulag ni fašistički koncentracioni logor, ni Jasenovac, on je bio sve pomalo. I ono najgore, nisu tamo toliko ubijani ljudi koliko su uništavani, ubijane su im duše. Imam kolegu u Zrenjaninu, on ni dan-danas ne sme da dođe na književno veče i tribinu gde se o tome govori. Plaši se još uvek, ne sme ništa da kaže.

O SAGOVORNIKU

Vuksan Knežević rođen je 1931. godine u Točilovu, Raška. Školovao se u Banatskom Karlovcu i Vršcu. Uhapšen je u Vršcu, 5. septembra 1949. godine sa 17 godina, kao učenik trećeg razreda Učiteljske škole. Proveo je nevin sedam meseci u pritvoru u Vršcu, 14 meseci na Golom otoku i četiri i po meseca „dobrovoljnog“ rada u rudniku, u Bosni. Posle Učiteljske škole u Vršcu završio je Filološki fakultet u Beogradu. Od 1961. godine živi u Zrenjaninu. Radi u prosveti i kao savetnik. Rehabilitovan. Autor preko 30 stručnih radova. Posle odlaska u penziju počinje da piše o Golom otoku. Objavio je 13 knjiga, većina su tematski vezane za temu stradanja i Golog otoka, od čega tri romana. Prva, autobiografska knjiga „Krivica nevinosti“, objavljena je 1996. godine. Poslednje delo je roman „Ukleta ljubav“, koji se našao u izboru za Ninovu nagradu. Otac je Gorana, ministra privrede, i deda četvoro unučadi. Član Udruženja književnika Srbije.