Odlazak čoveka koji je stvari nazivao pravim imenom

– Bio je jedan od najvećih novinara u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, gde god hoćeš, kaže Filip Švarm, glavni urednik nedeljnika Vreme, lista u čijem je osnivanju Vasić učestvovao i u kojem je proveo najveći deo karijere.

Pored toga što mu je bio kolega i prijatelj, Švarm ističe da mu je Vasić bio i uzor.

– Njegovim tragičnim odlaskom nastala je praznina koju ne vidim kako neko može da popuni. Svojim radom uticao je na veliki broj novinara, u koje uključujem i sebe, koji su se zbog Vasića odlučili za ovu profesiju. Bio je novinar koji je stvari nazivao pravim imenom, navodi Švarm.

Vasić je novinarstvom počeo da se bavi 1969. godine. Pre nego što je učestvovao u osnivanju nedeljnika Vreme, petnaest godina je radio u nedeljniku NIN. U intervjuu datom matičnom listu u oktobru prošle godine, povodom trideset godina Vremena, opisao je kako je došlo do toga da napusti NIN.

„U NIN-u sam radio 15 godina kod tri odlična glavna urednika – Slave Đukića, Dušana Simića i Mirka Đekića. Krajem osamdesetih su se, međutim, pojavili kojekakvi likovi i počnu oni da mi smanjuju platu, malo po malo, dok nisam dogurao do plate čistačice. Vidim, hoće da me izbace. Znajući da je ‘Politikina’ kuća u to vreme imala najgoru pravnu službu na svetu – gubili su svaki radni spor gde god bi se na sudu pojavili – negde u februaru ili martu 1990. odem do Srđe Popovića i predložim da mi tužimo ‘Politiku’. Srđa na to kaže: ‘Imam bolju ideju.’ ‘Koju?’, pitam. ‘Da mi napravimo novine’, odgovori on“, pričao je Vasić.

U istom intervjuu opisao je i kako je izgledalo pokretanje prvog privatnog, nezavisnog nedeljnika na ovim prostorima.

„I tako krenemo da se skupljamo. Okupljali smo se najmanje jednom nedeljno kod Srđe Popovića u kancelariji. Bilo nas je tu raznih, Jug Grizelj, Hari Štajner, Jurka Gustinčić, Ratko Bošković, Zoran Jeličić, Lazar Stojanović… (…) Onda sam ja nabavio čitavu gomilu knjiga o tome kako se osnivaju nove novine, sve iščitao i objašnjavam ljudima da treba da počnemo da pravimo broj od minus 15, pa da stignemo polako, što bi rekao Umberto Eko, do nultog broja. Taman smo lepo krenuli da konstruišemo i stvaramo, istina manje likovno, više sadržinski, i kada smo bili na minus trećem broju, Milošević raspiše izbore. Nismo imali kud nego da 29. oktobra izletimo sa prvim brojem“, ispričao je Vasić.

Kako je saopštio nedeljnik Vreme, tokom tri decenije rada u ovom listu, Vasić je pokrivao apsolutno sve važne teme, od demonstracija 9. marta 1991, preko rata u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu… Njegovi tekstovi nakon atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića i tokom operacije „Sablja“, koja je potom usledila, postavili su standarde onoga što danas u Srbiji smatramo istraživačkim novinarstvom. Vasić je tekstove iz tog perioda uzeo kao osnovu za knjigu „Atentat na Zorana“, a donela mu je gotovo sve bitne novinarske nagrade u Srbiji.

Za redakciju Vremena bio je više od odličnog novinara. Kako ističe Jovana Gligorijević, pomoćnica glavnog urednika Vremena, Vasić je bio potpuno nestvaran.

– I kao novinar, kao stariji kolega, prijatelj. Miša je bio onaj kod kog smo svi išli po savet, profesionalni ili privatni. I njegovi saveti su uvek bili pravi. Zajedno sa Tanjom Tagirov, stvarao je atmosferu porodice u redakciji i zato mi se, dok govorim o njemu, mešaju lično i javno. I svako od nas pojedinačno, a i redakcija u celini, znali smo da, kad dogori do nokata, zoveš Mišu. Istovremeno, šta god ko pričao, nije ljude delio ni po polu ni po godinama, puštao je u svoj krug samo po jednom kriterijumu – po karakteru i onim osobinama koje je cenio. Uvek je bio neverovatno nežan i blag, pa je bila čast kada te Miša kritikuje. Iako on sam nije bio nimalo pretenciozan, niti je patio od veličine, koliko god ljudi bilo u prostoriji, uvek je bilo isto: kad Miša priča, nije se čula ni muva, priča Gligorijević.

Pored toga što je učestvovao u osnivanju Vremena, Vasić je istu ulogu imao i u osnivanju Nezavisnog udruženja novinara Srbije. U verovatno najtežem periodu za srpsko novinarstvo, između 1997. i 1999. godine, bio je i predsednik NUNS-a. Njegov mandat obeležili su zloglasni Zakon o informisanju, zatvaranje profesionalnih redakcija, ubistvo Slavka Ćuruvije…

„Tuga i bol ispunjavaju danas sve novinare – profesionalce u Srbiji: umro je Miloš Miša Vasić, jedan od najboljih u našem poslu otkad se na ovim prostorima zavrtela rotacija“, saopštio je NUNS. Kako su istakli, nakon decenija pisanja i govorenja za različite medije, izvesno je to da je Miša živeo od novinarstva i da je njegov jedini poslodavac bila istina.

„Na strani istine, uvek je bio protiv gušenja slobode, bahate demonstracije sile, protiv samovlašća moćnika. Svrstavajući se tako među često medijski napadane i proganjane misleće ljude. Iz Mišinih napisa čitateljstvo je saznavalo bolne istine o krvavom raspadu bivše Jugoslavije i – verovalo u to što piše. Novine su se tih godina kupovale i zbog Miše Vasića. Nikad nije s razlogom demantovan, nikad nije izgubio sudski spor. I kada bi u Vremenu osvanula njegova analiza, svojevrsni vasićevski žanr, članak bez sagovornika, sticao se utisak da je dobro saslušao uistinu informisane ljude, bliske istragama ili vrhu vlasti. O njima nije govorio“, saopštio je NUNS.

Kako su dodali, Vasić nam je ostavio i nepogrešivi podsetnik na ubistvo premijera Đinđića, tekstovima u Vremenu i knjigom „Atentat na Zorana“.

„Uvek dobar sagovornik za svoje teme, bio je otvoren i za pomoć mlađim kolegama. Mnogi od njih pripisaće mu i ključne zasluge za svoje uspešne karijere. Oni koji su ga poznavali i imali priliku i zadovoljstvo da borave u njegovom društvu, pamtiće ga kao duhovitog i otvorenog čoveka, nenametljivog iskusnog znalca, spremnog da sluša i pokaže razumevanje. Kao prijatelja koji zauvek obeleži život“, naveli su u NUNS-u.

Jedan od onih koji su Vasića smatrali uzorom je i novinar nedeljnika NIN Vuk Cvijić. Kako ističe, Vasićevi tekstovi su obavezno štivo za svakoga ko želi da se bavi novinarstvom.

– Ja sam imao tu sreću da ga lično poznajem i da učim od njega. Koliko god da je u svojim tekstovima bio precizan, neki bi rekli i oštar, u životu je bio veoma blag čovek koji je nesebično delio znanje, kaže Cvijić.

Pored rada u Vremenu, Vasić je u karijeri kao spoljni saradnik sarađivao sa velikim brojem medija. Između ostalog, u listu Danas više godina pisao je redovnu kolumnu pod nazivom „Službena beleška“.

Zdravko Huber, jedan od osnivača i dugogodišnji urednik Danasa ističe da je Vasić ranih devedesetih bio novinar koji je učestvovao u artikulaciji jednog drugačijeg novinarstva.

– Delili smo ideale i u tom smislu, zajedno smo se odupirali ratnoj propagandi koja je tih godina dominirala medijskom sferom. Vasića sam doživljavao kao kolegu koji je učestvovao u utemeljivanju sasvim drugačijih profesionalnih standarda od onih koji su u tom periodu preovladavali, ističe Huber.

Pored već spomenute knjige o ubistvu Zorana Đinđića, Vasić je napisao više knjiga o oružju, roman „Ptica panike“, kao i zbirku kolumni pod nazivom „Moj muški život“. Kako je u saopštenju Vremena istaknuto, iza Vasića ostalo je petoro dece i mnogobrojni unuci. U knjizi „Atentat na Zorana“ na stranici „Beleška o piscu“ – o sebi je napisao samo ovo: „Rođen i radi u Beogradu. Novinar nedeljnika Vreme“.