Odlazak čuvara Guče

Stojić je bio dugogodišnji borac da se Sabor u Guči vrati izvornim principima, kakav je bio prvi Sabor, održan u porti seoske crkve 14. oktobra 1961. godine na crkveni praznik Pokrova Presvete Bogorodice.

O tome je više puta pričao u Danasu, čiji je čitalac bio.

– Sabor je počinjao na tradiciji, na predstavi narodnog duha, koja je bila drugačija od ovog što danas vidimo. Sada se priča o hektolitrima piva i stotinama hiljada duša. O Guči je napisano više od stotinu knjiga, a to je čudo za jednu ovako malu varoš – pričao je Stojić.

Sećao se da je nekoliko mladih školovanih Gučana bilo nezadovoljno životom u palanci, gde je sve bilo prepušteno politici i obeležavanju političkih datuma, pa su hteli to da promene.

– Između dva rata u Dragačevu su žarili i palili samo trubači, druge muzike gotovo nije ni bilo. Postojalo je deset-petnaest orkestara u okolini Guče. Odlučimo da napravimo trubački sabor. Odemo kod jednog starog trubača Dojčila Đukića, poznatog po tome što se triput ženio i imao devetnaestoro dece, ali je već bio bolestan. Po drugim selima smo išli i nismo nalazili trubače, građanski rat je učinio svoje. Drugo, truba je skup instrument, za orkestar treba sedam-osam ljudi, a tada se pojavila harmonika, tako da se truba skoro ugasila. Pronašli smo uz ona dva orkestra još jedan na kraju Dragačeva, u Aljinu ispod Ovčara, i četvrti u selu Grab na Jelici. Doneli su, pored ostalog, neke trube koje je progrizla rđa. Odemo, zakuvamo malo pšeničnog testa, zalepimo rupe na trubama… Prihvate oni da napravimo sabor i da se na njemu takmiče – sećao se Stojić.

Obavestili su pesnika Branka V. Radičevića, tada urednika Duge, i razglasili stvar.

– Zvanične vlasti u to vreme nisu ni verovale da ćemo mi nešto napraviti, pa se nisu mnogo ni interesovale. Kad smo mi već zakazali prvi sabor, bilo je kasno. Skočili su: „Kako to? Koga ste pitali?“ Zvali su nas u Beograd više puta u Socijalistički savez. Lokalni i regionalni političari kad su čuli da će sabor biti u porti, nisu hteli da uđu ovde – govorio je Stojić za Danas.

Na Prvom saboru sem takmičenja trubača održane su i saborske momačke večeri, skok udalj, bacanje kamena s ramena, gađanje jabuke kroz prsten…

– Bio je lep sunčan dan, u porti se skupilo par hiljada ljudi, imali smo i šest limuzina iz Beograda. U žiriju je bio profesor Miodrag Vasiljević, etnomuzikolog, njemu su se i suze pojavile u očima. Rekao nam je: „Vi nemate pojma šta se ovde događa.“ Mi stvarno i nismo imali pojma. Jer, imali smo četiri orkestra, malenu Guču izgubljenu negde u Srbiji, dokle niko nije znao ni kako da dođe. Bila je to ipak klica srpskog narodnog trubaštva. Za Drugi sabor imali smo i trubače iz zapadne Srbije, za treći je planula čitava trubačka Srbija, sa juga se javio Bakija Bakić, sa istoka Raka Kostić, bilo je šesnaest orkestara i par zalutalih gostiju iz inostranstva. Na Desetom saboru se pojavila prva televizija, italijanski RAI. Italijani su prvi to objavili u svetu, za našu televiziju mi nismo postojali. Bili smo politički nepodobni, ovde su se svirale pesme „Tamo daleko“ i „Marš na Drinu“. Posle Italijana javljaju se Rusi, pitaju šta se to ovde događa, njihova ministarka kulture je negde čula za nas. Pa ih poslala da naprave reportažu. Posle su tu reportažu emitovali u toku finalne utakmice svetskog prvenstva u hokeju na ledu između Švedske i Sovjetskog Saveza. Rusi i ostali shvatili su važnost Guče pre naših koji tek tada počinju da se interesuju. To tada, međutim, niko više nije mogao da zaustavi – govorio je profesor Stojić.

Elita i političari

Sabor je nekada okupljao ljude iz nauke i kulture, najčuvenije novinare. Jednom prilikom je Mija Aleksić rekao Zagrepčanima koji su došli u Guču, bilo je to ono društvo okupljeno oko Relje Bašića i Teatra u pohodu: „Dobro došli purgeri! Nekada je bilo jako bitno da se vidimo na Stradunu u Dubrovniku, a sad je izgleda bitno da se vidimo na Saboru u Guči.“ Davnih godina je ovde dolazila elita. Danas se na sabor već godinama pozivaju samo političari. I organizatori stalno pričaju da ovo nije politički Sabor, iako zovu samo političare – pričao je Nikola.